Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

Nemoj da zaspiš: #1

▶dakle, pre sam vam spomenula da će ova priča biti u dva dela i da se drugi deo zove Nemoj da zaspiš, što znači da je ovo prvi nastavak drugog dela kog ću pisati unutar ove knjige. Nadam se da ste me razumeli.

▶nadam se da će vam se svideti i da ćete uživati!💜

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Nikada nisam imala užasniji letnji raspust. Provela sam ga u krevetu ili u kupatilu gde sam ili besnela ili plakala. Divan provod, zar ne?

"Da li još uvek imaš glavobolje?", pitao me je Bart tokom jednog od naših predugih telefonskih razgovora koje smo vodili sve češće. Da, u poslednje vreme imam veoma jake glavobolje koje mogu da traju i ceo dan.

"Da, ali nije toliko ozbiljno kao pre", rekla sam.

"Jesi li sigurna?"

"Sto posto."

"Trebalo bi da uskoro dođem. Nisam te odavno video", rekao je. "Jesi li spremna za novu školu?"

"Ne znam", odgovorila sam iskreno. "Ne znam da li ću ikada biti spremna."

"Ne brini. Biće ti bolje."

"Završila sam onu knjigu, znaš? Onu što si mi poklonio. Nisam mogla pre, zbog svega što se desilo."

"Je l' ti se dopala?", pitao me je.

"Mislim da je... misteriozna i savršena. Na prvi pogled se čini kao vedra ali je mnogo više od toga."

"Znao sam da ćeš imati mnogo da kažeš o njoj."

"Ne", rekla sam. "Nisam završila. Pričaću ti kad budeš došao."

Bart se nasmejao. Verovatno se obradovao što je video da me je nešto zainteresovalo. Nešto što nema veze sa Inom, umiranjem ili spavanjem. Znaš, nešto.

Kada sam završila razgovor s njim, sišla sam na večeru. Moji roditelji su u poslednje vreme veoma malo razgovarali. Valjda je tako i bolje. I dalje ne znam kako su završili razgovor one večeri.

Nakon večere sam se vratila u sobu. I čekala Majlsa.

"Konačno", rekla sam kada se pojavio u pola jedan. Poljubila sam ga a on je seo pored mene.

"Nisi morala da me čekaš", rekao je.
"Želela sam to." Nasmejao se.

"Znaš da krećem u školu za dva dana?", pitala sam ga i podigla obrvu. Klimnuo je glavom, a ja sam nastavila. "Nervozna sam. Ozbiljno."

Uhvatio me je za ruku. "Ema, nemaš razloga da budeš. To je tvoja prilika za nov početak."

"Baš zato. Šta ako sve upropastim, kao i uvek?"

"Nećeš. Ja verujem u tebe. A moraš i ti da veruješ u sebe da bi uspela."

Počela sam da ga ljubim. Dva mala poljupca u obraz. Zatim u usta. Ljubila sam njegov vrat. Divno je mirisao a njegova koža je bila veoma hladna. Stegao mi je ruku.

"Ema", rekao je a onda je on mene poljubio. Položio me je na krevet i nije prestajao s poljupcima.

Dugo smo se ljubili, pritom ne radeći ništa više. To je bilo prelepo veče.

Ali, moj strah i moja nervoza se nisu poboljšale.

Naprotiv.

Osvanuo je i taj čuveni prvi septembar. Bart me je na putu do stanice pozvao i poželeo mi sreću.

Bilo je tako čudno ići u nepoznatu školu. Bilo je tako čudno raditi bilo šta bez Ine. Otkad je umrla, ja osećam ogromnu prazninu u sebi. Kao da jednostavno nešto fali.

Stigla sam u školu i umalo se nisam rasplakala. Nema ni Ine, ni profesora Andersona. Pitala sam se da li se razmišlja o meni. Šta je pomislio sada kada je ušao u učionicu i video da Ema Geler fali?

Obećala sam sebi da ću ga posetiti.

Krenula sam da nađem neku profesorku ili tako nešto. Ali, nisam znala gde da tražim. Skrenula levo u potrazi za nekim kabinetom. Kakva je, dođavola, ovo škola?

Videla sam grupu učenika koji su izgledali kao totalni frikovi. Samo sam bila iskrena. Tek kada sam se malo udaljila, okrenula sam se i našla oči u oči sa nekim od koga sam bežala.

Zaledila sam se kada sam ugledala među svim tim frikovima Lili Metjuz. Sa devojkom koja me umalo nije ubila.

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖
▶VOTE&COMM◀