Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#4

Ujutru kada sam se probudila, osećala sam se jako zbunjeno. Onda sam se setila da je taj dečko - Majls - dolazio. Ali, sada sam znala da to nisam sanjala. On je stvarno bio tu. Ali ne sećam se kada je otišao. Možda sam zaspala pre toga.

Presvukla sam se i sredila a onda otišla u kuhinju. Bart ovog puta nije bio tu, ali me je doručak čekao na stolu. Sela sam i samo što sam počela da jedem, on je došao.

"Dobro jutro", rekao je, "Kako si spavala?"

"Bilo je sjajno", odgovorila sam.

"Jesi li opet sanjala nešto?"

"Ne", odmah sam rekla. Nisam luda da mu kažem da je neko sinoć upadao u kuću.

"Sigurno?" Pogledao me je skeptično.

"Da", rekla sam, dovoljno ubedljivo, nadam se. Bilo mi je glupo što sam njega lagala, ali ne znam kako bi reagovao kad bi saznao.

Posle doručka me je pozvala Ina.

"Hajde sutra sa mnom!", kriknula je u telefon toliko da sam poskočila.

"Ne mogu, Ina."

"Ali biće mi dosadno bez tebe."

"Znam, i izvini, ali ne mogu."

"Ništa, onda ću poneti slušalice i smarati se."

"Ina, moram nešto da ti ispričam..."

"Šta?", pitala je, uozbiljivši se.

"Ne mogu preko telefona... reći ću ti u utorak..."

"Emilija, ne plaši me."

"Ne, nije strašno ništa, ne brini."

"Zašto onda zvučiš tako ozbiljno?", pitala je.

"Me ne znam... Upoznala sam nekog."

"Šta?!", viknula je. "Kako? Kada?"

"Sve ću ti ispričati u utorak", rekla sam

"Dođavola! Kako da izdržim do utorka?"

"Kako znaš i umeš."

"Kaži sada, molim te!"

"Ne mogu, čuće me Bart..."

"Šta će Bart da čuje?" prekinuo me je nečiji glas.

Poskočila sam i okrenula se, i ugledala Barta. Kratko sam mu se osmehnula. "Ina, moram da idem."

"Važi, ali pričaš mi apsolutno sve kad se vidimo."

"Okej," rekla sam i spustila slušalicu.

"Šta to ne bih trebao da čujem?", ponovio je Bart.

"Ma ništa, pričala sam s Inom o nečemu totalno nebitnom..."

"Kladim se da je tako."

"Veruj mi, jeste."

"Zvao je tvoj otac malopre."

"Nisam čula telefon, šta je hteo?", pitala sam

"Da vidi kako si i da te još jednom pita da li ideš sutra na tu proslavu."

Podigla sam obrvu. "Stvarno? Samo to? Rekla sam da neću tamo da idem, ne mogu sto puta da ponavljam. I kaži mu da sam odlično."

Bart me je pogledao. Nije baš lak život sa njim ako si ja. Prvo zato što psihijatri imaju to neko oko za osobe koje ne drže sve pod kontrolom - kao što sam ja - a drugo zato što me on poznaje bolje nego iko iz moje porodice. I onda bukvalno sve zna kad me pogleda.