Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#6

Probudila sam se i zapitala da li da uopšte odem u školu. Ali, morala sam. Nisam se osećala loše, pa dobro, nisam mnogo. A i Ina bi me ubila. Bukvalno.

I tako sam odlučila da odem. Obukla sam se i sišla dole. Pozdravila sam roditelje, ali sam preskočila doručak. Otišla sam na stanicu i sačekala Inu.

Kad me je videla, htela je da padne od sreće.

"O bože! Jedva sam čekala da te vidim!", rekla je a zatim se nasmejala. "Vidi me, kao da te nisam videla godinama."

Ušle smo u autobus i pronašle mesta za sedenje.

"Prvo", počela je. "Pričaj mi sve o tom dečku."

Celo jutro sam se trudila da ne smislim o Majlsu i o onim stvorenjima od sinoć, ali sada mi se odjednom sve ratilo. Pogrešila sam štosam joj ga spomenula, šta da joj sada kažem?

"Zove se Majls", rekla sam. Odlučila sam da malo izmenim priču.

"Majls? Dobro."

"Upoznala sam ga kod strica. Živi u komšiluku. Nov je."

"Kako izgleda?", pitala je.

"Tamnoplava kovrdžava kosa, visok.."

"I? Je l' sladak?"

"Ne znam, pusti me."

"Šta ti je? Samo pitam."

"Znam, ali... ne mogu sada da pričam o njemu."

Posle nekog vremena smo stigli u školu.

Naravno da sam prvu videla Lili Metjuz kako u ćošku baš glasno žvaće žvaku.

Ja i Ina smo ušle u učionicu i sele.

"Danas nemamo književnost", rekla je Ina.

"Znam", rekla sam. To je činilo ovaj dan još lepšim.

***

Uletela sam u kuću.

"Mama!", viknula sam. "Mama! Tata!" Nema odgovora. Gde su ti ljudi?

"Majlse!" Okrenula sam se oko sebe. "Dođavola, Majlse, izađi!"

Besno sam otrčala u sobu i zalupila vrata. Zašto nikog nema kad mi treba?

Pogledala sam na sat. Bilo je tri popodne. Proći će mnogo vremena do Majlsovog dolaska. Uzdahnula sam.
Telefon mi je zazvonio.

"Halo?"

"Ema?" Bio je to Bart.

"Ja sam."

"Sledeće nedelje dolazim kod vas",rekao je a ja sam se odjednom oraspoložila.

"O bože", kriknula sam. "Jedva čekam!"

"Gde su ti roditelji?", pitao je.

"Na poslu, verovatno. Sad sam došla iz škole, nema nikoga."

"Dobro. Moram da idem, vidimo se sledeće nedelje. Volim te."

"Vidimo se, i ja tebe", rekla sam i spustila slušalicu.

Ovo menja sve. Bar znam da ću biti mirna kad Bart dođe. Ali, hoće li on videti ove senke? Verovatno neće, on ne veruje u to.

Tada je ušla moja majka u kuću.

"Mama," rekla sam dolazeći u dnevnu sobu. "Bart dolazi kod nas sledeće nedelje, malopre me je zvao."

"Divno", rekla i osmehnula se.

Vratila sam se u svoju. Postajala sam sve nervoznija kako se veče bližio.

***

"Došao si", rekla sam Majlsu. Bilo je skoro pa ponoć. "Ali, gde su senke? Zašto ih sada nema?"

Osmehnuo se. "Zato što ti tako želiš."

"Šta? Možeš li to da mi pojasniš?"

"Nešto se desilo. U tebi je sada toliko svetla da senke ne mogu da prođu. Saznala si da ti stric dolazi, zar ne? Zato tako sijaš."

"To je previše jednostavno."

"Misliš?", podigao je obrvu.

"Ema, veruješ li da svako ima svoju mračnu stranu?", pitao je. Seo je na krevet do mene. Nije skidao lenji osmeh s lica. Bio je... sladak. Na neki bolesni način. Imao je u sebi nešto demonsko. Nešto loše. Videlo se da nije kao ostali. Mislim, koji to dečko upada svake proklete večeri u tuđu kuću?

"Ne znam... Mislim, zar nebi svi mi trebali u sebi da imamo nešto dobro i nešto loše? Ali nisam sigurna da li su to strane. Je l' moguće da je neko jednostavno dobar? Ali samo dobar. Da nema ni trunke mržnje u njemu. Ili obrnuto, da u zlom čoveku nema ni trunke dobrote. Da li je to moguće?"

"Verovatno jeste", rekao je Majls. "Zašto nebi bilo moguće? Svet je pun zlih ljudi. Zlih ljudi koji ne zaslužuju da žive." Trgnula se na te poslednje reči. Rekao je to ledenim glasom.Zvučao je tako ozbiljno. Umišljam.

"Zar ne misliš da svi zaslužuju da žive? Pa čak i oni loši?"

Nasmejao se. "Stvarno to misliš?"

"Pa, valjda..."

"To misliš ili su ti to godinama govorili pa si prisvojila takav stav?"

"Šta? Ne! Pobogu, Majlse, pa oni su ljudi, kao i ti." Je l' on bio ozbiljan?

"Da, ali, zar ne poželiš nekada da upravljaš njihovim životima, baš kao što su oni u nekom trenutku upravljali tuđim? Zar nikada nisi razmišljala o tome?"

Odmahnula sam glavom. "Nikada."

"Probaj", rekao je. "Dopalo bi ti se."

-------------

Evo me posle ko zna koliko.

Želim da vam se izvinim. Razmišljala sam da izbrišem priču, ali zaključila sam da mi je previše draga da bih je obrisala. Od sada ću objavljivati po jedan deo svake nedelje. Komrntarišite i kliknite VOTE! :))