Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

KRAJ

Moja majka, ubila me

A moj otac, pojeo me

An Mari, moja sestra bila,

Kosti sakupila,

U svilu zavila,

Pod kleku stavila

Ćiju, ćiju, sad sam lepa ptičica

             Rejčel Klajn, Leptirica

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Dedicated to: tajnodrustvobenedikt

strawberry089

SidnyMedison

Hvala vam za divne komentare! Vi ste mi pomogle da završim ovu priču💜

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖
Pet godina kasnije

To je to. Tu se završava moja priča.

Posle tog događaja, imam ogromnu rupu u sećanju. Ne znam šta se dešavalo. Ali, evo šta mi je Bart ispričao...

Rekao je da sam do nedavno bila u psihijatrijskoj bolnici. Dijagnostikovana mi je šizofrenija. Rekli su da sve što sam mislila da se dešavalo - da sam sve izmislila. Ja znam da nije tako. Ja nisam luda. Majls i Gabrijela samo više ne žele da me posećuju.

Tokom ovih par godina, vreme sam uglavnom provodila sa raznim psihijatrima koje je zanimala moja maštovitost i u svojoj sobi na psihijatriji. Bart i moji roditelji su bili uz mene. Zamislite, moj otac se vratio sada kada su mu rekli da sam bolesna.

Ljude je zanimalo to moje stanje. Imala sam jednog psihijatra koji je stalno pričao sa mnom. Doktor Levitan mi je rekao da napišem knjigu o svojoj "bolesti", nešto kao autobiografija. Mislim da je on jedini od tih ljudi s kojima sam pričala koji je verovao da nisam šizofreničarka. Poslušala sam ga i napisala. Veliku pomoć sam dobila od njega i od Barta.

Moji roditelji su stvarno verovali da sam bolesna. Ali, oni nisu znali ono što je znao Bart.

Knjigu sam nazvala Nemoj da zaspiš.

Ne znam da li mi je drago što više ne viđam Majlsa, ali znam da posle toliko vremena ja mogu na miru da zaspim.

Danas je moj dvadeset drugi rođendan i odlazim kući! Bart je pričao sa osobljem i dozvolili su mi da dođem kući. Tako sam uzbuđena!

Biće tu i moji roditelji i Lili Metjuz. Pitate se šta se njoj desilo? Ništa.

Lilit ju je htela za sebe, ali se ona borila. Za razliku od mene.

Bart me je dovezao kući. Izgledao je mnogo stariji. Znam da sam mu donela mnogo problema i strašno mi je žao zbog toga.

"Konačno kući", rekla sam.

"Jesi li srećna?", upitao me je.

Osmehnula sam se. "Nikada nisam bila srećnija!"

Izašli smo. Moji roditelji su već bili u kući, a Lili je tek trebala da stigne. Pomazila sam Leksi, koju je Bart čuvao ovih godina.

Bila sam veoma srećna što sam konačno izašla iz bolnice. Nisam mogla više da slušam vrištanje i plakanje ostalih pacijenata.

"Nikada nisam želeo da vidiš ljude koji su tamo", rekao je Bart. "Posebno ne tako dugo, ne da ostaneš tamo tako dugo. Nikada nisam bio srećniji nego kada sam te video da izlaziš odatle."

Zagrlila sam ga i trudila se da zaustavim suze. "Volim te", rekla sam.

"I ja tebe", odgovorio je. "I veoma sam ponosan na tebe."

Ušli smo u kuću i pozdravila sam se sa roditeljima. Uskoro je došla i Lili.

"Lili!", uzviknula sam kada sam je videla.

"Ema!", rekla je i potrčale smo jedna drugoj u zagrljaj.

"Kako si mi nedostajala!", rekla sam. Nisam je videla već dve godine, zato što nije bila u mogućnosti da dođe ali smo se redovno dopisivale.

"I ti si meni! Nemaš pojma koliko."

Otišla sam u svoju sobu, koju sam pre koristila samo kada sam dolazila kod Barta, ali kada sam se preselila kod njega, ovo je postala i moja zvanična soba. To je takođe i soba u kojoj sam prvi put videla Majlsa.

Pogledala sam se u ogledalo i gotovo da nisam mogla da prepoznam sebe. Nakon toliko godina provedenih na psihijatriji, boja na mom licu nije postojala. Smršala sam i kosa mi nenormalno opada. Jagodice su mi izraženije, a oči kao da su skoro upale u duplje.

Izgledala sam kao prava ludača.

Pokušala sam šminkom da popravim nešto, mada sam i dalje izgledala užasno. Nisam imala prilike baš da vodim brigu o svom izgledu, ne dok sam pokušavala da ubedim svet da nisam luda.

Dobila sam ogromnu tortu i poklone. U jednom trenutku sam zaplakala. Nisam se ovoliko osetila živom već par godina unazad.

"Hvala vam", rekla sam. "Izvinite, ne mogu ničega više da se setim... Ovo je prelepo..." Onda sam zaplakala.

Lili je kasnije otišla, a ja sam trebala da spavam ovde. Moji roditelji su imale svoje sobe i svi smo ostali u kući.

Odlagala sam trenutak u kom ću morati da ugasim svetlo. Ne znam. Već godinama, svake večeri je isto. Ako ostavim svetlo, senke se neće pojaviti. Ako ostavim svetlo, ostaću živa.

Znam da je pogrešno i veoma glupo, ali ja i sada, kad padne mrak, čekam da se Majls pojavi.

Konačno sam naterala sebe da ugasim svetlo. Istog trenutka sam zaspala.

Kasnije tokom noći me je nešto probudilo.

Nisam ništa imala na umu kada sam otvorila oči.

Na istom onom mestu, ispred prozora, stajala je muška figura gledajući me.

Trepnula sam jednom, pa drugi put. Nestao je, pa se ponovo pojavio.

Želela sam da vrištim, ali kako bi to izgledalo? Samo bih potvrdila da sam bolesna.

Prošaputao je nešto.

Rekao je: Srećan rođendan.

Ne, ne, ne.

To nije moguće.

Sledećeg trenutka je nestao.

Ustala sam iz kreveta.

Ponovo sam osetila svoja krila od perja vrane.

"Šume su divne, mračne, duboke

Al' obećanja da ispunim hitam

I kilometre da pređem

Pre nego što u san odskitam."

            - Robert Frost

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

MENI JE TAKO ŽAO ŠTO SAM ZAVRŠILA OVU PRIČU.

Nadam se da ste uživali dok ste čitali i nadam se da ćete čitati i ostale moje priče!

Pogledajte moje priče:

》Ljubav i ostale katastrofe

》Omiljena pesma

》Izaberi mene [1]

》Uvek biram tebe [2]

》Mržnja koja ne umire

》Mržnja koja ne umire: oni žele nas

》Kuća Lutaka (kratka priča)

Ostavite mi vaše mišljenje u komentarima i ne zaboravite da kliknete VOTE 💜

Ljubim vas💋