Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#5

Posle domaćeg sam pozvala Inu da joj javim da sam stigla kući.

"Hvala Bogu", rekla je. "Danas sam bila u školu. Kao što sam i pretpostavila - bilo je dosadno."

"Znali smo da će biti tako", rekla sam

"Jedva čekam sutra da te vidim, užasno mi je bilo kod tetke, a i moraš da mi ispričaš sve u vezi onog kog si upoznala, sećaš se?" Da, dođavola. Sad više nisam sigurna želim li da joj kažem bilo šta. Ne znam ni zašto sam joj to spominjala.

"Uglavnom", kazala je. "I ti i ja smo kući. To je najbitnije."

"Da, mada se meni nije baš dolazilo kući."

"Tebi se nikada ne dolazi kući, ali život nije fer, pa ćeš stalno morati tu da budeš."

"Pitam se da li si samu sebe razumela sada."

"Ne", frknula je. "Ali nije ni bitno."

"Kako očekuješ da te drugi razumeju kad ni ti samu sebe ne razumeš?"

"Problem je u tome što ja to ne očekujem."

"E to je tužno", rekla sam.

"Znam", uzvratila mi je.

Naši razgovori možda izgledaju besmisleno, ali meni mnogo znače. Takvi razgovori ponekad mogu da me vrate u život, i starno vrede.

"Ina, samo sam htela da ti kažem da sam stigla. Sad moram da idem,vidimo se sutra."

"Oki doki, vidimo se."

Uveče sam večerala i otišla u svoju sobu. Presvukla sam se i legl, znajući da ovog puta ništa neće da me probudi.

***

Ne znam koliko dugo sam spavala, samo znam da sam se probudila opet. Ali, oči nisam otvarala. Nisam htela i nisam smela. Ne znam što. Nepomično sam ležala budna na krevetu. Činilo se kao da sati prolaze. Onda sam se usudila i otvorila oči.

Ništa nisam videla.

Uspravila sam se u krevetu i pogledala okolo. Da li sam se stvarno probudila zato što je moja podsvest očekivala Majlsa? Da li sam toliko luda? Nešto mi je govorilo da se nisam probudila zbog Majlsa. Nije on bio u pitanju.

Odjednom sam osetila hladan vetar u sobi. Hladan toliko da sam se naježila.

Prozor je bio zatvore, kao i vrata. Odakle mi onda vetar?

Kao na komandu, ustala sam i upalila svetlo. Bilo je neobično slabo, kao da ga nisam ni upalila. Šta se, dođavola, dešava ovde?

I tada sam ih videla.

Prvo je jedna senka, koja je više podsećala na dim, prošla kroz mene. Osetila sam je. Osećaj je bio odvratan. U isto vreme, hladnoća i gušenje, kao da prolaziš kroz zaleđene žele bombone ili tako nešto. Pomisao da ćeš ubrzo umreti.

Druga se uvijala oko mene. Vrisnula sam. Jednom, dva puta. Totalno sam zaboravila na roditelje. Želela sam samo da nikad više ne osetim ono što sam osetila dok je senka prolazila kroz mene.

Brzinom svetlosti sam izletela iz sobe, ali tamo ispred je bilo još gore. Ima ih svuda. Gubila sam vazduh dok sam silazila niz stepenice. Začudila sam se kako me roditelji još uvek nisu čuli.

Mračne su, hladne i zovu u smrt. I žele mene. Ali, zašto baš mene?

Saplela sam se i pala u ugao hodnika.

Glavu sam pokrila rukama, ne prestajući s vrištanjem. Nisam znala šta da radim, ni kako da ih oteram.

Bilo ih je previše...

"Prestani da veruješ", čula sam nečiji glas. Prestala sam s vrištanjem, i oprezno podigla pogled.

Majls.

Pružio mi je ruku koju sam ja prihvatila i pomogao mi je da ustanem. Njega senke nisu napadale.

"Šta se dešava?", pitala sam ga sva uplakana.

Ušli smo u moju sobu.  Sela sam na krevet, i tek tada shvatila da drhtim.

"Šta je to?", ponovo sam pitala.

"Pitao sam te prošle večeri da li veruješ u čudovišta. Da nisi verovala, ovo se ne bi desilo", rekao je a ja sam zanemela.

"Pa nisam ja kriva! Rekla sam ti da se protiv verovanja ne može! Ne moguće je da je ovo stvarno."

"Jeste."

"Ne, ne, ne!" Nisam mogla da se pomirim s tim. On mene laže.

"Lažeš", prosiktala sam. "Sve si ovo ti namestio!"

"Ne, Ema", uhvatio me je za zglobove ruku jer sam počela da mlataram rukama. "Slušaj, znam da ti je sada teško da shvatiš, ali ovo je stvarno. Ovo je stvarno", ponovio je da bi me uverio u to. "Moraćeš da se naučiš da se boriš protiv svega što te ovde očekuje."

"Protiv svega?", pitala sam. "Čega to svega? Šta me još očekuje ovde?"

"Ne znam", rekao je. "To niko ne zna. Pomoći ću ti u svemu. Biću uz tebe. Samo moraš da mi veruješ."

"Ne! Prestani da se ponašaš kao da je ovo stvarno. Prestani da glumiš! Kako me mama i tata nisu čuli?"

"Oni ne veruju. Oni su bezbedni. Neće ni čuti ni videti ništa."

Neutešno sam zaplakala. To znači da sam sama. Neće ništa videti, a ako im kažem - neće mi verovati.

"Ne, ne..." ponavljala sam to desetak minuta. Majls me je zagrlio.

"Kada će otići?", pitala sam ga

"U zoru."

"Zašto baš u zoru?"

"Zato što, sa svakim novim danom, čudovišta nestaju i vraćaju se ponovo kad padne mrak."

------------------------------------------------------------------------------------------------

Hoću da vidim komentare s vašim mišljenjima, molim vas xD

Komentarišite i kliknite VOTE :)

xoxo, Gossip girl