Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

Nemoj da zaspiš: #20

"Svi smo mi, na kraju, samo puko meso."
Tes Geritsen, Klub Mefisto

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

"Vrati me nazad", rekla sam mu. Da ostavim sve što imam i da živim sa njim u kraljevstvu? Jeste primamljivo. Ali ne mogu to da uradim.

Vratili smo se nazad kod Gabrijele.

Čekala nas je.

"Ema", rekla je. "Moraćeš da odlučiš."

Nemam šta da odlučim. "Ne želim to."

"Slušaj me, dali su ti petnaest dana da doneseš odluku."

Pogledala sam Majlsa. On je rekao: "Obećaj mi da ćeš razmisliti."

"Ovo je važno, Ema."

"Razmisliću", odgovorila sam.

DAN PRVI

Ujutru sam se probudila. Ovog puta, Lili je bila u mojoj sobi.

"Konačno", uzdahnula sam kada sam je videla.

"Dobro jutro, Ema", rekla je i počela da se pakuje. "Moram da idem."

"Hej, čekaj. Gde ćeš? Zar ne možeš još samo malo da ostaneš?"

"Ne", rekla je i zatvorila svoju torbu. Pogledala me je u oči. "Ne želim da te povredim."

"Šta? Zašto bi to želela?"

"Lilit te mrzi. Mrzi i tebe i Majlsa", rekla je. A onda je počela da šapuće. "Ona želi da te povredi. Moram što pre da odem odavde. Videćemo se." I to je bilo to. Otišla je.

Nisam imala predstavu koliko je Lili znala, ali činilo se i više nego dovoljno. Ali rekla je da ćemo se videti, što znači da nije kraj. Nažalost.

Sišla sam na doručak.

"Zašto je ona tvoja drugarica onako proletela?", pitao me je Bart.

"Morala je hitno da ode da ne bi zakasnila na autobus", slagala sam. Ponovo.

"Tvoja majka danas dolazi i doneće Leksi", rekao je što me umalo nije nateralo da povratim kafu koju sam upravo htela da popijem. Inače, moj pas, onaj kojeg mi je Ina poklonila, je ostao kod moje majke. Ni sama ne znam zašto.

"Jee", rekla sam sarkastično.

"Ema", prekorno me je pogledao.

"Žao mi je." Imam sada pametnija posla. Na primer, da vidim da li mi se postaje kraljica ili jok. Ali 'ajde.

"Kada dolazi?", pitala sam.

"Oko tri", rekao je. "Budi spremna."

Bila sam spremna.

Bilo je neprijatno.

Užasno.

Stravično.

Okej.

"Ema", rekla je moja majka i zagrlila me. Leksi je trčala unaokolo lajući.

Bart je pomazio Leksi i rukovao se sa mojom majkom.

"Kako ste?", pitala nas je. Đavolski dobro, ako me razumete.

Činilo se da je završila sa svim pitanjima koje je imala meni da uputi, pa je sad prešla na Barta. Gomilu pitanja, i jedno posebno, gde ti je brat. I ni ja, ni on nismo znali odgovor.

A onda me je spopala glad. Ona mučna, neizdrživa, kao ona od pre neko veče.

Šta sad da radim?

Nisam mogla više da budem s njima jer sam konstantno osećala miris njihovog mesa. Pa sam se zatvorila u kuhinju.

Mora da ima nešto, sigurno ima nešto, mislila sam dok sam kopala po frižideru za zaleđenim mesom.

"Bingo", rekla sam naglas kada sam opipala pakovanje sa piletinom. Divljački sam skinula foliju i nasrnula na meso kao da će mi ga neko oteti. A i da niko ne bi naišao i zatekao me u ovakvom komičnom položaju.

Kada sam pojela sve, setila sam se da ću morati da dam Bartu neko objašnjenje. Ali to tada nije bilo bitno.

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

Komentarišite i kliknite VOTE😃