Kad padne mrak (NEMOJ DA ZASPIŠ)

#19

"I think I finaly understand what it means to be lost."
Evanescence-Ocean
➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

"Vuk pokušava da ubije ono što najviše voli."
Bri Despejn, Mračne duše

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

"Šta se, kog đavola desilo ovde?", pitao je Bart. Ležala sam na podu, a glava mi je bila na zadnjem stepeniku. Sve me je bolelo.

Došao je i moj tata. "Šta je ovde bilo? Ema, jesi li dobro?"

"Ovako sam je zatekao. Malopre."

"Gde ste bili svi vi sinoć?", pitala sam ih.

"O čemu pričaš?", pitao je moj otac. "Ema, jesi li sigurna da si dobro?"

"Ne", rekla sam i pokušala da ustanem. Oni su mi pomogli i postavili me na fotelju.

"Hoćeš nešto da ti donesem?", pitao je moj otac.

"Samo malo vode", rekla sam.

On je otišao po vodu, a Bart me je pogledao: "O čemu se radi?"

"Sinoć su senke opet došle i ja sam vas tražila. Išla sam iz sobe u sobu i vas nije bilo. Nikoga nije bilo u kući", rekla sam uplašeno. Bart je hteo nešto da kaže, ali baš tada se vratio moj otac s čašom vode.

Zatim se pojavila moja mama, i njih dvojica su joj ispričali šta se desilo. Tačnije, ispričali su ono što su znali.

"O bože, Ema, jesi li dobro?", pitala me je i zagrlila.

"Jesam, mama, ne brini", odgovorila sam.

Kasnije mi je mama donela doručak i, dok sam ja jela, njih troje su se zatvorili u kuhinji i sve vreme pričali nešto.

Pokupila sam tanjir i krenula ka kuhinji. Unutra sam čula glasove.

"Ja ne znam šta da radimo s njom", rekao je moj otac.

"Plaši me", to je bila moja majka.

"Slušajte, znam da vam je teško, ali verujte da je i njoj. Bilo joj je teško i pre Inine smrti, a sada joj je stvarno loše", rekao je Bart.

"Bartolomeo", pozvao ga je moj otac. "Možeš li ti da popričaš s njom? Znaš, kao psihijatar."

"O bože. Moja Ema nije luda", rekla je moja mama. Šta oni to hoće sa mnom?

"Niko nije rekao da je luda, samo bih voleo kada bi Bart popričao s njom."

"Šta ako ona neće želeti nişta da mi kaže?", upitao je Bart.

"Tebi uvek sve kaže."

Moja majka je uzdahnula. "Iako mi je ovo teško da priznam, Ema je bliskija s tobom nego što je s nama ikada bila."

"Dobro. Šta hoćete da znate?"

"Zašto se tako ponaša. Kako ti da promenimo", nabrajao je moj otac, a tada sam odlučila da ih prekinem.

Ostavila sam tanjir u sudoperi, a onda se okrenula i sve ih pogledala. "Treba da znate da je sa mnom sve u redu. Dobro sam i ne treba mi razgovor sa psihijatrom. Ne brinite za mene."

A onda sam izašla.

"Ema, čekaj", pozvao me je Bart, ali ja sam već ulazila u svoju sobu. Ušao je i on za mnom.

"Hoćeš da mi postaviš dijagnozu?", upitala sam ga.

Udahnuo je. "Ne, Ema, niko neće da ti postavlja dijagnozu. Tvoji roditelji su samo želeli da vide šta ti je. Zabrinuti su za tebe."

"Nema potrebe za tim."

"Rekla si mi da si nas sinoć tražila, i da u kući nije bilo nikoga. To nije dobro, svi smo bili tu."

"Kajem se što sam ti rekla." Bila sam besna. Toliko sam bila ljuta na njega da sam poželela svašta da mu kažem.

"Nemaš razloga da se ljutiš na mene."

"To ti misliš", odbrusila sam.

Bez glasa je izašao iz sobe.

Jedna po jedna suza mi se slivala niz obraz. Bila sam ljuta i na sebe i na ceo svet. Gadilo mi se sve. Kada bih mogla da prespavam sve ovo i da se probudim kad se stvari budu vraćale na svoje mesto. Kada bih mogla.

Shvatila sam da moram nešto da menjam. Ne znam kako, ali ne mogu više ovako da provodim dane.

Sišla sam dole i pronašla mamu i tatu u kuhinji.

"Izvinite", rekla sam. "Izvinite zbog mog ponašanja."

"U redu je, Ema", rekla je moja majka.

"Shvatamo da ti je teško. Izvini ti, trebalo je da pričamo s tobom."

Zagrlila sam ih i krenula da nađem Barta.

Bio je u svojoj sobi, čitao je.

"Barte?"

Okrenuo se. "Uđi", rekao je.

"Htela sam da ti se izvinim. Baš sam se glupo ponašala."

Osmehnuo se. "Nema potrebe da mi se izvinjavaš, znam kroz šta prolaziš."

"Svejedno, malo sam poludela."

"To se dešava i to je skroz normalno", rekao je.

"Htela sam nešto da te pitam."

"Slušam te."

"Mislila sam, da, ako hoćeš, porazgovaraš s mamom i tatom o tome da promenim školu", promumlala sam.

"Hoćeš da promeniš školu?", pitao je. "Zašto?"

"Zato što je tu mnogo uspomena", rekla sam. Plašila sam se da priznam, ali vraćanje u tu školu bi bilo ravno samoubistvu.

"Okej", rekao je Bart. "Pričaću s njima."

➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖➖

▶VOTE&COMM◀