Sijenka

21. DIO

// MELININA POV //

Stajala sam nepomicna nekoliko minuta i buljila u zatvorena vrata. U svim ovim godinama koliko ga poznajem nikad nije bio tako bijesan.

Razmisljala sam da ostanem i da ga cekam, ali sam shvatila da to nije bas dobra ideja. Uzela sam kljuceve, zakljucala i pokusala se sjetiti na koju je komsinicu mislio.

Kod komsinice ovdje.. rekao je.

Pokucala sam na najbliza vrata i otvorila ih je niska, debeljuckasta zena. Kosa joj je bila sijeda, a ispod plavih ociju ocrtavali su se tamni krugovi. Bila je obucena u obican, bijeli kucni ogrtac.

-         Emm, dobar dan.

-         Dobar dan, duso. Trebas nesto?

-         Alen me zamolio da ostavim kljuceve kod komsinice, nisam sigurna jeste li to Vi.

-         Ah, Alen. Da, da, ja sam. – ispruzila je ruku i ja sam u nju spustila kljuceve.

-         Hvala, dovidjenja. – rekla sam.

-         Dovidjenja. – nasmijala se i zatvorila vrata.

***********************************

// ALENOVA POV //

-         I sta cemo sad?  - pitao me Emil.

-         Definitivno je moramo zastititi.

-         Ma nemoj, ej! Nisam znao. – rekao je sarkasticno i s osmijehom.

-         Daj uozbilji se. – rekao sam i sām se smijuci.

-         Mislim da joj ne bi trebali nista govoriti. Obojica cemo je stiti sa strane.

-         Kako mislis to izvesti?

-         Necemo joj govoriti da smo se, pa.. pomirili.

-         Da, u pravu si. Mislim da bi posumnjala nesto. – rekao sam i Emil je klimnuo glavom.

-         Siguran si da nista nece uraditi na svoju ruku? – pitao sam ga zabrinuto.

-         100%. On mi samo daje informacije sta da radim i koliko vremena imam. Ali kazem ti, nije se javljao jos od.. mislim da je od sahrane njene majke, mozda par dana nakon toga.

-         Emile, od tada je proslo par mjeseci.

-         Da, znam.. – zagledao se u jednu tacku.

Mislio je isto sto i ja. Ovo je mir prije oluje. Vratit ce se kao grom iz vedra neba i zavrsiti zapoceto. Ne znamo sta je to, ali nije sigurno nesto dobro.

Sjedili smo u tisini nekoliko minuta, a onda je u svlacionicu dosao trener.

-         Emile, tu si. Hajde. Cekaj, sta ti je? – pitao ga je, a zatim ljutito pogledao mene.

-         Nista, pao sam. – odgovorio je i izasao. U prolazu je dobacio „uspjet cemo". Nadam se da je u pravu.

***********************************

Vratio sam se kuci i shvatio da nemam kljuceve. Sisao sam do mamine tetke, koja je bila moja komsinica, i uzeo ih.

-         Hej, cekaj. – rekla je kada sam vec krenuo uz stepenice. Zastao sam i okrenuo se prema njoj.

-         Ona djevojka sto je donijela kljuceve..

-         Da?

-         Izgledala je tuzno, idi do nje. Mislim da joj neko treba sad.