Sijenka

20. DIO

// ALENOVA POV //

-        Cekaj, sta si?! – povikao sam na Melinu kada mi je rekla sta se sinoc desilo izmedju nje i Emila.

-        Pili smo i nekako zavrsili u njegovoj sobi, ali nije se nista desilo. Blizanci su dosli prije nego sto smo mogli otici dalje. – rekla je Melina mirno.

-        Polomit cu ga! – uzeo sam casu sa stola i bacio je od zid. Raspala se u milion komada – Kunem ti se da hocu!

Ne mogu da zamislim njegove ruke na njenom tijelu, njegove usne na njenima. Taj gad je nije zasluzio!

-         Alene, nemoj, ja.. – govorila je i nesigurno koracala prema meni.

-         Sta ti? – pitao sam malo mirnije. Koliko se ona priblizavala, ja sam se odmicao. Ne mogu garantovati za svoje postupke kad sam ovako bijesan.

-         Ja.. – razmisljala je – zeljela sam to.

Nisam bio siguran da sam dobro cuo. Samo sam buljio u nju.

-         Nemoj me tako gledati, reci nesto.

Uzeo sam jaknu i krenuo izaci iz SVOG stana.

-         Kljucevi su na komodi, kada krenes zakljucaj i ostavi ih kod komsinice ovdje. – bilo je zadnje sto sam rekao prije nego sto sam zatvorio vrata za sobom.

Hodao sam ulicama, bez nekog cilja.

Na pocetku sam mislio da sam bijesan jer je volim. Sada sam shvatio da nije tako. Mjesecima me odbijala od sebe i jasno mi dala do znanja da me nikada nece voljeti na taj nacin. Mozak je vremenom objasnio to srcu.

Ovo sada bilo je nesto sasvim drugo. Zelio sam je zastiti kao sto brat stiti sestru. Tako.

Nasao sam cilj. Emilova kuca.

Za par minuta bio sam tamo. Pozvonio sam nekoliko puta i otvorila je zena tridesetih godina.

-         Izvinite sto vas uznemiravam, ali da li bi mogao razgovarati sa Emilom?

-         A ti si? – pitala me ravnodusno.

-         Njegov drug.

-         Nije kod kuce. Na treningu je. – rekla je monotono – Jel treba nesto da mu prenesem?

-         Ne, hvala vam.

Klimnula je glavom i zatvorila vrata.

Na treningu.. prije je bio na stadionu, ali sada je previse hladno za to.

Gradska sala, sinulo mi je odjednom.

Dok sam hodao, bijes u meni je bivao sve veci i veci.

-         Hej, Emile! – dozvao sam ga kada sam stigao u salu.

Sjedio je na klupi i pogledao me sumnjicavo. Ipak je ustao i dosao do mene.

-         Sta hoces?

-         Jel mozemo negdje nasamo pricati? – izgledao je mrzovoljno ali je prihvatio i otisao do svlacionice.

Stao je pored ormarica i prekrstio ruke. Gledao me nekim cudnim pogledom. On onog incidenta prije godinu dana nismo vise razgovarali.

-         Ostavi Melinu na miru. – govorio sam mirno.

-         A ko si ti da mi to govoris? – pitao je s podsmjehom.

-         Rekoh, ostavi je na miru.

-         Sta ako necu?

-         Ne zelis znati.