Sijenka

25. DIO

Probudila sam se kasno popodne i Alena vise nije bilo pored mene. Uzela sam telefon i vidjela poruku od njega.

Sorry, nisam mogao duze ostati, a bilo mi zao da te budim. Vidimo se.

Nasmijala sam se i otisla u kupatilo. Nakon toga sam otisla do pekare i kupila dorucak, a onda se vratila i sjela u kuhinju. Dok sam jela drzala sam telefon u rukama i gledala ima li sta zanimljivno na instagramu.

Zastala sam na jednoj slici. Emil i Alen stoje jedan pored drugog, gledaju negdje iza kamere i smiju se iskreno. Slikano je ljetos, sto znaci da je slika nesto starija.

Drago mi je da su se pomirili, ali i dalje ne znam zasto. Morao je postojati dobar razlog jer je Alen bio prilicno ljut na njega. Kako god..

Nazvala sam Emila i nakon treceg zvona se javio.

- Hej.. – rekao je pomalo nesigurno.

- Ne zovem te da te unistim rijecima, opusti se. – rekla sam i uzela jedan zalogaj krofne sa mermeladom.

- Nego? – pitao je zbunjeno.

- Mozda bismo mogli ti, Alen i ja danas provesti dan zajedno. Mogu zvati i Editu.

- Emm.. jesi li njega pitala?

- Ne, ti mu javi. Zapravo, ne prihvatam „ne" kao odgovor. Dodjite za sat vremena. – rekla sam prije nego sto ja uspio odgovoriti.

Napisala sam Editi poruku da dodje, ostavila telefon, pospremila hranu i otisla se istusirati.

// ALENOVA POV//

Upravo kada sam htio otici do mamine tetke po nekakav recept za kolac mi je zavonio telefon. Emil.

- Kazi? – rekao sam.

- Melina nas zove kod sebe danas, zvat ce i onu Editu. Kaze da ne prihvata „ne" kao odgovor.

- Bas danas? – pitao sam.

- Da, sto? Imas nesto planirano?

- Pa planirao sam se izlezavati citav dan.

- Mozes to i kod nje. Za sat vremena je rekla. Doci cu ranije do tebe. Imam plan. – nije spomenuo za sta ali znao sam.

- Mozes odmah krenuti.

- Super.

Nastavio sam put do tetke i ona me docekala s osmijehom na starom, naboranom licu i papirom u ruci. Uzeo sam ga i vratio se u stan. Dao sam ga mojoj mami i rekao da ce uskoro doci Emil. Primijetio sam joj radostan smijesak na usnama. Zna da smo bili nerazvojni prije, ali nije znala zasto smo prekinuli kontakt. Kako god. Otisao sam u svoju sobu i nakon 10ak minuta cuo zvono.

- Ja cu! – dobacio sam svojima.

- Covjece, deres se toliko da te cijela zgrada cuje. – rekao mi je Emil cim je usao. Nasmijao sam se.

- Znas gdje je soba, udji.

On se smjestio na moj veliki krevet prekriven tamnoplavom posteljinom, a ja sam sjeo na kompjutersku stolicu. Kratko smo pricali o nekim bezznacajnim stvarima, a onda mu se lice uozbiljilo.

- Hajde, da cujem plan. – rekao sam.

- Ovako, taj se covjek mora pod hitno zaustaviti.

- Da?

- Prvo obecaj da me neces udaviti nakon sto ti ovo kazem. – rekao je i ja sam samo prevrnuo ocima – moramo mu je predati.

- Sta moramo?!

- Odvest cu mu je..

- Jesi li ti poludio?! – prekinuo sam ga.

- Cekaj! I tise, cut ce te tvoji.

- Ti nisi normalan. – rekao sam tise.

- Slusaj me ba! Pratit cemo ga da vidimo gdje ce je odvesti. Nakon toga cemo obavijestiti policiju i oni ce obaviti ostatak posla.

Zastao sam ne trenutak i razmislio.

- Ne. – rekao sam naposlijetku.

- Ne? Alene ako mu je ne odvedem ubit ce blizance! Ovako mozemo sve troje spasiti.

- Znam da si zamalo spavao s Melinom. Vidio si je polugolu. Jesi li vidio sve te oziljke na njoj? – pitao sam ga ignorisuci ono sto jer rekao.

- Ja.. – bio je zacudjen jer to znam – ja.. nisam. Bio je mrak. Nisam nista vidio. – odgovorio je.

- Ja jesam. Na rukama i ledjima ima najvise. Jedan do drugog. Kratki oziljci, ali mnogobrojni. – poceo sam gledavsi odsutno ispred sebe – na stomaku ima malo, mozda tri ili cetiri. On.. on ju nije samo tukao. Ponekad je.. – nisam bio siguran da li mu ovo trebam pricati ali bilo je bitno da razumije zasto ne zelim da mu je dam – pricala mi je kako je ponekad ulazio u njenu sobu drzeci mali nozic u ruci. Nozic sa drvenom drskom na kojoj su bili urezani neki simboli. Tada.. uzimao bi joj ruku i povukao noz par puta, duboko ali kratko. Svaki put par puta..

Zastao sam i obojica smo nekoliko minuta sutjeli. Podigao sam pogled prema njemu i nastavio.

- Znam svaki njen oziljak. I one na kozi i one na srcu i dusi. Glumi da je jaka kako ljudi ne bi zapitkivali, ali nije. Jucer me u pola noci placuci nazvala i kada sam dosao tresla se i jecala, majica mi je bila mokra od njenih suza. Previse je to za nju. Emile, ako je odvede tamo nece izdrzati. I da joj nista ne uradi, nece moci. Preteska su to sjecanja, previse je tu straha.

// EMILOVA POV //

Slusao sam Alena kako mi prica o Melininoj proslosti. O onome sto sam tako zudno zelio da saznam. Bilo mi je tesko cuti to, ali u glavi mi se vrtila scena kada je Omar dosao i zaprijetio mi zivotom blizanaca.

- Koliko god ja volio Melinu toliko volim i blizance. Ne mogu dozvoliti da im se nesto desi. Nikome od njih.

Jesam li ja to upravo rekao da volim Melinu?! Sta?!

Alen nije izgledao iznenadjeno.

- Ne, ne volis je. Samo ti je zanimljiva cinjenica da ne trci za tobom kao druge djevojke. Prihvatio si to kao izazov.

Mozda je u pravu.. pomislio sam ali nisam nista rekao.

- Imamo jos 6 dana ukljucujuci ovaj danas. Smislit cemo nesto.

- Valjda..

- Hajdemo sad. Sigurno nas ceka.

// MELININA POV //

Proslo je skoro sat i po a njih dvojice jos nema. Edita je rekla da se vec vratila nazad, i da joj je zao sto nije dosla da se pozdravi. I meni je.

Taman kad sam uzela telefon da nazovem jednog od njih culo se zvono na vratima.

Kada sam ih otvorila vidjela sam ih i izgledali su kao dva pokisla misa.

- Woow, sta se vama desilo?

- Ne kontam? – odgovorio je Emil i prosao kraj mene.

- Zasto izgledate tako umorni i .. tuzni? Sta je bilo?

- Nista Meli. – rekao je Alen i usao.

Ostatak dana proveli smo gledajuci filmove i grickajuci kokice. Otisli su nekad navecer. Nisam uspjela saznati zasto su tako cudni, ali vjerovatno nije vazno cim mi nisu rekli.

// pocinju nesuglasice..

Sta mislite o ovom dijelu? Pisite u komentare❤