Sijenka

27. DIO

// EMILOVA POV //

- Cetiri dana do cega? - cuo sam Melinu kako govori.

Nespretno sam ubacio telefon u dzep i pritom razmisljao sta da joj kazem. Istinu definitivno ne! Govorio je moj unutarnji glas.

Poceskao sam se po vratu jer sam bio nervozan. Istina ili laz? Pitao sam se.

- Emm.. vidi.. - poceo sam nesigurno.

- Da? - rekla je ona i prekrstila ruke.

Lazi! Ponovo je rekao taj glas.

- Pa.. za cetiri dana.. - pokusao sam smisliti izgovor - moj otac ima neku prezentaciju i..zeli da mu pomognem oko toga. Ja taj dan..imam trening na koji moram ici i onda nastaje problem.

Nije lose.

- Aha, pa pomozi mu ipak. - rekla je.

- Mislis?

- Da, mozes preskociti jedan trening.

Znaci povjerovala mi je. Hvala Bogu!

- U redu. Cuj, ja sad moram ici. Je li problem da oni ostanu? - pokazao sam prema blizancima.

- Naravno da nije. - odgovorila je nasmijano.

- Super. Doci cu kasnije po njih. Bye! - uzeo sam jaknu i izasao iz stana.

Otisao sam do Alena sa kojim sam ponovo pokusao sastaviti neki plan. Shvatili smo da ako Omar ne dobije Melinu, blizanci nece prezivjeti. Ako mu je odvedem nju ce to unistiti, fizicki ne toliko koliko psihicki. Nakon dva sata razmisljanja i stresa pocela me glava boliti. Stavio sam je medju dlanove i zatvorio oci.

- Cuj, skontat cemo vec nesto. - ohrabrivao me Alen.

- Da..

- Uostalom sutra ti je rodjendan. Opusti se.

- E, da. Pravim zabavu. Ocekujem te.

- Bit cu tu.

Pozdravio sam se sa njim i otisao po blizance. Spavali su pa sam ih morao probuditi. Bilo mi je zao, ali trebali smo kuci. Melina je predlozila da ostanemo kod nje, medjutim nisam zelio. Osjecao sam da mi je potrebno malo samoce kako bi sve dogadjaje slozio u glavi.

Nakon sto smo dosli kuci pomogao sam njima dvoma da se spreme za spavanje, a onda sam i sam otisao u kupatilo. Istusirao sam se, oprao zube i cim sam legao u mekani krevet zaspao.

*********************************

Ujutro me probudio otac i rekao da sidjem na dorucak. Ustao sam i otisao u kupatilo, te obavio sve sto sam i sinoc. Obukao sam sivu trenerku, bijelu majicu i sisao do kuhinje.

Na stolu su bili palacinci, mermelada, krem, omlet, sok od narandze i casa vode. Pored stola je bio otac, pored njega Adina koja je drzala Saru u narucju, a na jednoj od stolica Tarik. Kada su me ugledali poceli su pjevati rodjendansku pjesmu, kao da imam 8, a ne 18 godina.

- Sretan 18. sine. - rekao je otac nakon sto su zavrsili pjesmu.

- Hvala.

- Sretan rodjendan. - rekla je i Adina.

- Sretan rodjendan, batoo! - pridruzio im se Tarik, a zatim i Sara.

- Hvala vam! - odgovorio sam na cestitke i sjeo za sto.

Doruckovali smo uz veseo razgovor i onda smo Adina i ja poceli pospremati. Otac je sa blizancima ostao sjediti.

- Je li u redu da proslavim veceras? Htio sam zvati nekoga iz skole, sa treninga i tako. - pitao sam iako sam vec znao odgovor.