Sijenka

7. DIO

-         Melina! Dodji!

Povikao je moj brat u slusalicu. Prepala sam se.

-         Polahko, sta je bilo?

-         Meli... mama..

Rekao je, ovaj put skroz tiho. Znala sam odmah o cemu se radi. Ispustila sam telefon iz ruke i srusila se na pod. Otisla je.. Mama je otisla.

Nisam bila u stanju putovati sama, pa je Alen krenuo sa mnom. Vozili smo se taksijem 2 sata. Cijelo vrijeme sam sjedila kao skamenjena, ne shvacajuci sta se uopste desava oko mene. Jos uvijek nikakva emocija nije isplivala na povrsinu. Jos uvijek mi mozak nije preradio tu informaciju da mi je mama mrtva. Nisam htjela da vjerujem u to. Mozda se ipak desi cudo. Mozda je Bog spasi. Nadala sam se..

U cekaonici je sjedio Mirza. Lice je pokrio rukama, a tijelo mu je drhtalo. Cak i iz daljine mogli su se cuti jecaji.

Nema cuda. Pomislila sam.

Otisla sam do njega i zagrlila ga. Kada je uzvratio zagrljaj shvatila sam ozbiljnost situacije. Tek sada sam u potpunosti razumjela sta se ustvari desilo. Oci su se brzinom svjetlosti napunile suzama koje su padale niz moje lice.

----------------------------------------------

Nakon par dana odrzana je sahrana. Mali skup ljudi, blizih rodjaka i maminih kolega se pojavio. Svi smo sjedili u nasoj staroj kuci, u crnini i tisini. Odjednom se zaculo kucanje na vratima. Ustala sam da otvorim. Bila je to greska..

Ispred mene je stojao visok, krupan covjek koji me gledao prodrono. Te crne oci nikad ne bih mogla zaboraviti. Na licu mu se pojavio blagi smijesak.

Ja sam stajala ukopana na mjestu, imam osjecaj da nisam ni disala. Gledala sam ga ravnodusno i hladno.

-         Zar ne prepoznajes svog oca, Meli?

Progovorio je poznati, duboki, muski glas.

-         Nemam ja oca!

Rekla sam i jako zalupila vratima.

Mirza je stajao na vratima dnevne sobe i sve to posmatrao.

-         Daj mu sansu..

Promrljao je vec na izmaku snage.

-         Pricali smo o tome. Ne zelim da se ponavljam.

Otisla sam i ponovo sjela medju masu ljudi. Kroz par minuta je dosao moj brat, a za njim i covjek kojeg bih trebala nazivati ocem.

Ustala sam i dobacila Mirzi da idem sa Alenom do njega, i izasla iz kuce. Jedini razlog sto sam bila tu je bila mama i sada njena sahrana. Vise nemam razloga da dolazim. Osvrnula sam se jos jednom da pogledam to mjesto. Mjesto na kojem sam provela svoje tesko i bolno djetinjstvo, ako se to tako moze nazvati. Alen je primijetio moj tuzan pogled te me uzeo za ruku i povukao za sobom.

-         Neces vise dolaziti ovamo. Zavrseno je.

-         Nadam se.. ali progoni me.

-         Tu sam, nece ti nista biti.

Poklonila sam mu osmijeh koji sam lazno iscrtala na svoje lice.

Jedva smo nasli taksi koji bi nas odvezao nazad. Poslije par minuta voznje sam zaspala, iscrpljena od svega.

Kada sam se probudila uhvatila me panika. Bila sam u necijem krevetu, u necijoj sobi, ali nisam znala cijoj. Gledala sam oko sebe i nisam mogla nista da prepoznam. Srce mi je pocelo brze da kuca. Sta se desilo?

Na vratima se pojavio Alen. Odmah mi je laknulo.

-         Kako to izgledas?

Pitao me nasmijano.

-         Kako?

-         Sto si se prepala?

-         Nisam znala gdje sam.

Na to se jos vise nasmijao i pruzio mi soljicu toplog caja..

-         Zaboravio sam ti reci da smo renovirali.

-         Pa vidim, lijepo je.

Rekla sam i uspravila se u krevetu da bi i on mogao sjesti.

-         Teska si. Trebala bi smrsati.

Izjavio je pokusavajuci zvucati ozbiljno, ali u ocima mu je bio smijesak.

-         Niko te nije tjerao da me nosis. Uostalom nisam ja teska, nego ti nemas dovoljno snage.

Rekla sam isto tako ozbiljno.

-         Bilo mi te zao buditi. Imao sam osecaj da si nakon dugo vremena spavala mirno.

-         Kad malo razmislim, u pravu si..

Promrljala sam odsutno.

----------------------------------------------

Zajedno smo spremili rucak i sjeli za sto da jedemo. Pricali smo o uobicajenim temama, a onda me pitao nesto sto nisam zeljela da me pita.

-         Sta Emil hoce od tebe?

-         Ne znam.

Nisam zeljela da pricam o njemu.

-         Drzi se podalje od njega. Nije dobar za tebe.

Bilo mi je cudno sto tako govori. Nikada nikoga nije osudjivao.

-         Kako znas?

Pitala sam.

-         Znam.

-         Kako?

Podigao je pogled sa tanjira i krenuo nesto da kaze, ali se zaustavio.

-         Nije bitno.

-         Bitno je.

-         Nije.

Samo sam ga pogledala. Znao je da kada hocu nesto to cu i da dobijem.

-         Dobro onda. Prije dvije godine smo bili najbolji drugovi. Ustvari znamo se jos iz djetinjstva.

-         STA?! Zasto mi nisi reko?!

Upitala sam ga sokirano.

-         Nije bilo potrebe – nastavio je mirno, ne obracajuci paznju na moje reakcije – uglavnom, jedan drug je slavio 17. rodjendan i bili smo pozvani na zabavu. Konzumirao se alkohol, mi nismo pili puno, znali smo granicu. No, moja tadasnja cura nije. Napila se toliko da nije mogla stojati na nogama. Nazvao sam brata i rekao da dodje po nas. Kada sam krenuo po nju vidio sam da je Emil vec tu. „ Idi ti po Armina, eno ga u kupatilu, povraca. Ja cu se pobrinuti za nju " rekao je tada. „ Zasto ne bi ti otisao po njega? " odgovorio sam. „ Znas da smo se posvadjali, a zao mi je da ostane ovdje tako." Nakon toga sam uradio kako smo se dogovorili i misilo sam da je ona u sigurnim rukama. Vratio sam se i nije ih bilo. Pomislio sam da je otisao vec. Sutradan u skoli sam ju pitao kako je „ Nakon sinoc mi ne moze biti lose. Najljepsa noc u mom zivotu! " Ostao sam zbunjen. „ Sta je bilo sinoc?" – „ Pa.. zar se ne sjecas? Ti, ja, krevet..". to je definitivno bio odgovor koji sam najmanje ocekivao. „ Nisam to bio ja" Dobacio sam joj kratko i otisao traziti to djubre. Nasao sam ga na igralistu, pretukao skoro na mrtvo i od tada nikad vise nisam pricao sa njim.

Gledala sam u njega sirom otvorenih ociju i usta. Ostala sam zatecena i potpuno sokirana ovime. Znala sam vec da Emil nije bas najbolji, ali ovo.. Nisam uspjela nista reci. Sok je bio preveliki.

// komentari?💕