Mezimica

sedmo poglavlje

•Ikonija•
Čvrsto me privije uz svoja prsa te ga uhvatim za košulju i počnem kvasiti suzama istu. Podigne me s sjedišta te nogom zatvori vrata auta i krene prema kući. Nisam htjela podizati pogled jer me bilo sram toga što su mi napravili. Glavni krivac sam ja. Ja što sam sve to dopustila. Osjetim nešto mekano pod svojom guzom te se Teodor odmakne od mene. Klekne ispred mojih koljena te uzme moje ruke u svoje

-Nemoj plakati princezo

Obriše mi suze s obraza a ja ga uhvatim za ruke pokušavajući ih smaknuti s sebe

-Nemoj me dirati. Ja sam prljava

Pustim njegove ruke te se skupim u lopticu. Potrebne su mi moje tablete da me smire. Da me natjeraju da zaboravim na sve. Samo na trenutak da se osjećam normalno..

-Prljava sam. Nemoj me dirati i ti ćeš se zaprljati. Nemoj me dirati. Prljava.. tako prljava i okaljana.. molim te..

Počela sam buncati dok mi se tijelo treslo. Pred očima mi se stvori lik moje majke koja je vrištala na mene dok sam sjedila na podu pored kreveta skupljena u najmanju moguću lopticu

"Prljava si! Šta su ti uradili đavolje dijete?! Zašto si im to dopustila?!"

Vrištala je na mene dok joj je pogled bio pun osude. I ljutnje, bijesa... a najgore od svega je bilo sažaljenje

-Ikonija..

Teodor mi podigne lice niz koje su se slivale suze. Zajecam ne želeći da me dira jer sam prljava
-Ti nisi prljava. Nisi to htjela

-Oni su tako rekli... da sam.. prljava

Jedva sam govorila zbog jecaja koji su potresali moje tijelo i ogromne knegle koja se stvorila u mom grlu

-Ko je to rekao? Ko god to bio nemoj ih slušati. Nisi prljava to zapamti. Niti si ti kriva
-Mama mi.. je.. rek..la.. da jesam... pr..

Stavi svoje prst na moje usne te odmahne glavom u negativnom smislu

-Nisi prljava. Nikad nisi bila niti ćeš biti. Sada se smiri molim te

Ruke omotam oko njegovog vrata te mi on uzvrati zagrljaj. Lice sakrijem između njegovog vrata i ramena te zatvorim oči. Prstima je lagano prelazio preko moje kralježnice i leđa što me postepeno smirivalo. Nakon što je zadnji jecaj pobjegao s usana, podignem pogled

-Izvini

Sramežljivo progovorim dok sam uporno izbjegavala njegov pogled

-Za šta?

-Za ovo. Za ovaj ispad i što si trpio moje suze i slom živaca

-Nemoj da se izvinjavaš. Ti si zadnja koja se mora nekome izvinjavati zbog nečega. Jasno?

Klimnem glavom te on spoji naša čela. Zatvorim oči osjećajući se sigurnom u njegovoj blizini

-Ako želiš možeš se istuširati
Klimnem glavom jer sam s sebe htjela saprati sve ono što se desilo. On ustane te iz ormara izvuče jednu svoju majicu te trenerku

-Ovo je najmanja koju imam. Majica je dovoljno velika tako da ti možda neće biti potrebna

-Hvala ti

Uzmem majicu i trenerku te pogledam u njegove oči koje su se sada činile tople i pune ljubavi

-Ovamo je kupaonica

Otvori jedna vrata a ja uđem unutra pa ih zatvorim. Pogledam oko sebe. Bila je potpuno crna. Pogled mi padne na ogledalo i na moje lice koje je bilo šareno od mojih suza. Suze su ostavljale bijele tragove čisteći prljavštinu koji sam pokupila pri padu. Skinem džemper i jaknu te patike i hlače. Uđem u tuš kabinu te pustim vodu pazeći da mi ne pokvasi zavoje na ruci i nozi. Nakon što izađem iz tuš kabine, mekanim ručnikom krenem prelaziti preko svoje kože. Nakon što sam obrisala i zadnju kapljicu vode s svog tijela, obučem gaćice i brus te njegovu majicu koja mi je sezala do pola bedara. Obučem i trenerku koja mi je spadala i nakon što je zavežem vezicom. Odustanem te je skinem i ostanem samo u majici. Izađem iz sobe dok su mi obrazi bili crveni ali u njoj ne zateknem Teodora. Trenerku stavim na rub kreveta pa skupim hrabrosti da izađem iz sobe.