Mezimica

sedamnaesto poglavlje

Popravim kosu te popravim nabore na majici. Uzmem jaknu i telefon te nešto novca iz teglice u kojoj sam skupljala iste. Obučem jaknu i patike pa otključam vrata i izađem na popodnevno sunce koje u istom trenutku počne milovati moju kožu. Siđem niz stepenice gdje me dočeka tata. Krenem proći pored njega ali me zaustavi tako što me grubo uhvati za ruku i okrene prema sebi. Nađem se na podu od siline udarca koji sam dobila

-Zbog tebe sam osramoćen i izgleda da hoćeš da me još više ukopaš! Zar ne?! Ponašaš se kao zadnja kurva majku ti jebem!

Uhvati me za kosu te još jednom ošamari. Presječe me bol u stomaku kada me udari nogom. Stisnem zube te se dignem na noge koje su se tresle

-Ja.. kurva.. nisam.. za.. razliku.. od.. tvoje.. mame..

-Šta pričaš to?!

Zagrmi na mene ali ostanem stajati na nogama te ga gledati u oči

-To.. što.. si.. čuo.. mene.. su.. silovali... dok.. se.. tvoja.. mama.. prodavala.. za.. pare.. nakon.. što.. je.. djed.. otišao..

Jedva sam pričala jer me stomak jako bolio te sam osjećala neku toplu tečnost kako curi iz mene

-Gubi mi se iz kuće i više se ne vraćaj! Jesi razumjela?! Bolje da sam crnog đavola dobio za dijete nego tebe!

-Pa.. i.. neću.. se.. vraćati..

Krenem hodati te se uhvatim za stomak jer me jako bolio. Izađem iz dvorišta pa krenem niz ulicu. Počeo mi se mutiti pred očima te pokušam razbistriti vid treptanjem. Sjednem na klupu nakon što više nisam mogla hodati. Uzmem telefon i pokušam naći Teodorov broj. Telefon mi zazvoni te se javim

-Princezo, gdje si? Brzo stižeš?

-Teodore.. ja..

Jecaj mi se otme s usana te duboko udahnem kroz stisnite zube

-Ikonija? Jesi li dobro?

-Ne.. ja.. ne mog..

-Gdje si? Reci mi gdje si?!

Osjećala sam brigu u njegovu glasu ali sam izgubila glas. Koliko god pokušavala progovoriti, bol mi nije dopuštala

-Ikonija?! Ikonija?! Jesi li tu?! Gdje si?! Ne odgovara Roberte! Ikonija?!

-Ispod.. kuće.. na..

-Stižem. Izdrži još malo, molim te. Ne smiješ mi poklapati. Jesi li još tu?

-D..d..a

Svakom sekundom sam bila sve slabija i slabija te mi je glava padala na rame. Boje su mi skakale ispred očiju dok sam gubila svijest. Osjećala sam metalni miris krvi te se ubrzo ispred mene parkira auto

-Ikonija?! Šta ti se desilo?

-Teodore..

Nisam imala snage pričati te zatvorim oči. Dođe do mene te me podigne sebi u naručje. Jauk mi se otme s usana nakon što se nađem u njegovom naručju

-Ti krvariš! Otvori prokleta vrata Roberte!

Prodere se pored mog uha te me pogleda.

-Izdrži još malo princezo. Idemo u bolnicu

Naslonim se na njegovo rame te udahnem njegov miris duboko u svoje nosnice. Stavi me na mekano sjedište automobila te sjedne pored mene

-Vozi u bolnicu! Brže!

Ruku mi stavi na lice te me poljubi u čelo. Nastavi ostavljati poljupce po mojoj glavi dok me usporedno mazio po obrazu

-Izdrži Ikonija, još malo smo stigli u bolnicu. Samo još malo izdrži

Uzmem ga za ruku ali nisam imala snage da je stisnem. Pre brzo sam gubila krv te se prepustim mraku uz dozivanje mog imena i moljenje da ne zatvorim oči. Tako sam ga željela poslušati, ali nisam imala snage za to. Mrak je donosio mir i odnosio bol. A u ovom trenutku sam samo to trebala.