Mezimica

trideseto poglavlje

Dođe do mene s još dvojicom muškaraca te pruži ruku

-Teodore Ivanov Sobakin

Namrštim se. Kako zna za moje staro ime i prezime? Prihvatim njegovu ruku te se rukujemo

-Vladimir Dimitrij Ivanovič. Poznavao sam vašeg oca. Jako dobar čovjek

Kaže s teškim ruskim naglaskom a ja klimnem glavom

-Bilo ga je zadovoljstvo poznavati. Ako ste i malo dobri kao on, onda znam da je moja внучка(unuka) u jako dobrim rukama

-Jeste

-Pa i pretpostavio sam. Nadam se da je sada dobro?

-Spava. Koji je iskreni razlog vašeg dolaska?

-Moja unuka. Zar nije očito

-Vi ste ga riješili zar ne? To je bio moj zadatak

-Nećemo o tome ovdje Teodore Ivanov

-Samo Teodor

-Pustio si ruske običaje ali oni tebe nisu

-O čemu govorite?

-Ne želite da vas zovem ruskim imenom a želite sami da kaznite onoga što je povrijedio nešto što je vaše. Samo što je to vaše i moje. Moja krv Teodore. To je bio i moj zadatak

-Da, ali ne bi tako brzo umro da sam ga ja uhvatio. Znate li šta joj je sve radio Vladimire?

-Znam dovoljno. Pokajao sam se što je nisam odveo sa sobom prije pet godina. Što ne znači da neću

Pogleda me dok mu je osmjeh titrao na usnama a ja mu se unesem u facu

-Nećete to uraditi

-Naravno da neću. Ali pazi Teodore Ivanov Sobakin, ako mojoj unuci padne i vlas s glave, tada odlazi s mnom. Da li si razumio?

-Nemam šta razumiti. Ona je dobro sa mnom

-Ne bih rekao. Pogledaj šta joj se desilo dok je s tobom

-A šta se desilo dok nije bilo vas?

On se namršti te me pogleda

-Šta joj se desilo?

-Nije na meni da govorim. Doviđenja Vladimire

Okrenem se te izađem iz bolnice. Ne može odvesti moju princezu od mene. Ne smije to uraditi. Uđem u auto a Miloš i Milan mi zatrube te se odvezu negdje. Ne vjerujem ovom čovjeku. Telefon mi zazvoni te se javim

-Roberte?

-To joj je djed. To jest nije zato što ona nije kćer svojih roditelja, to jest Gorana i Ivane

-Kako to misliš?

-Njihovo dijete je umrlo pri porodu kao i njezina majka. I ona mi je sestra Teodore

-Šta? Ikonija tebi? Kako je to moguće?

-Polusestra. Imamo samo zajedničku majku. Datumi se poklapaju. Smrt moje majke i njezino rođenje

Uzdahnem te protrljam oči i ugledam Vladimira kako ide parkiralištem

-Moram ići

Poklopim te izađem iz auta i krenem prema njemu

-Možete li mi nešto objasniti?

-Naravno

-Ikonija nije vaša unuka

-Jeste

-Ne nije. Vaš sin joj nije otac

-Ali moja pokojna kćer jeste

Otvorim usta te ga pogledam

-Robert...

-Znaš ga? Mog Roberta? Tolike godine ga tražim ali ga nisam uspio naći. Sve i jedno sirotište sam obišao

-Bio je kod mog strica

-Gdje on živi? Reci mi

Pogledam ga u oči gdje se ocrtavala sreća, radost, tuga i godine traganja za svojim unukom. Nešto se prelomi u meni te mu pokažem na svoje auto

-Krenite sa mnom

On klimne glavom a ja nazovem Roberta.

-Idi mojoj kući. Previše je komplicirano da ti objašnjavam preko telefona

-Dobro. Vidimo se

Uđem u auto te krenem prema svojoj kući dok sam u potpunosti bio zbunjen.