Mezimica

dvadeset šesto poglavlje

Već tri dana ga gledam ljutog i umornog. Ne znam šta je razlog svemu tome. Navečer kada dođe u krevet, glavu zabije između mog vrata i ramena te duboko uzdahne. Kada ga pitam šta mu je, odgovara samo s jedno ništa. Ustanem s trosjeda te krenem prema njegovom uredu gdje se sada nalazio. Lagano pokucam ps uđem. Lice mu je bilo sakriveno u šakama te dođem i stanem iza njega. Ruke premjestim na njegova ramena te počnem lagano masirati. Opusti se i nasloni na stolicu pa podigne pogled prema meni. Poljubim ga u čelo te smaknem kosu koja je nemarno padala na čelo

-Hoćeš li mi reći šta te muči?

-Imam problema

-Koje ćeš riješiti

-Mislim da ne mogu. Već tri dana pokušavam, ali nema izlaza

Ruku stavi na moju te me lagano povuče da mu sjednem u krilo gdje se rado smjestim

-Uvijek postoji izlaz. Čak iako nije dobar, on je izlaz

Zatvori oči te uzdahne pa glavu spusti na moje rame.

-Šta te muči?

-Ti princezo, ti me mučiš

Namrštim se te razmislim jesam li nešto pogrešno uradila

-Šta sam uradila?

-Nisam rekao da si nešto uradila već..

Stane a ja mu podignem glavu

-Tvoj otac traži da te vratim. Tužio me policiji. Govori da te ovdje držim protiv tvoje volje a pošto si maloljetna, ruke su mi svezane i ne mogu ništa povodom tog pitanja

Otvorim usta te ih ponovo zatvorim. Strah mi je kolao venama ali sam se pokušavala održati ravnodušnom

-Ne želim te vratiti tamo. Znam šta ti je uradio prošli put a ne želim niti pomišljati šta će ti sada uraditi. Ne mogu podnijeti činjenicu da se moraš vratiti tamo. Pokušavam naći neko rješenje da te ostavim ovdje ali ne uspijevam.

Zatvorim oči jer su suze prijetile da će poteći niz obraze.

-Nemoj plakati. Neću te vratiti tamo

Odmahnem glavom te glavu zabijem između njegova vrata i ramena.

-Ne želim da imaš problema zbog mene. Jednostavno me pusti

-Ne mogu niti neću

Ponovo podignem pogled na njega pa se namrštim

-Moraš Teodore

Odmahne glavom te me čvrsto privije uz sebe i počne odmahivati glavom. Podigne i sebe i mene iz stolice te izađe iz ureda i krene uz stepenice prema sobi. Uđemo unutra pa me stavi na krevet i legne pored mene. Glavu naslonim na njegovo rame te uzdahnem. Poljubim ga preko majice i pomazim po licu koje je krasila dvodnevna brada. Zatvorim oči i pokušam umiriti disanje tako da misli da sam zaspala.

-Princezo?

Kaže tiho a ja kažem samo jedno mhm pa me on nastavi maziti po kosi

-Sigurno postoji način. Mora postojati

Kaže te mu disanje postane ravnomjerno. Pričekam još petnaest minuta te se lagano izvučem iz njegovog stiska. Pogledam ga još jednom te usne lagano spustim na njegove. Odmaknem se i skinem lančić koji mi se nalazio oko vrata. Jednostavni lančić s suzom koji sam dobila za rođene od djeda. Poljubim suzu pa je spustim pored njegove glave na jastuk. Siđem s kreveta i nađem svoje patike i jaknu. Što tiše izađem iz sobe i iz kuće te tek onda dopustim suzama da slobodno poteku niz obraze. Ponekad se treba žrtvovati zbog ljubavi, zar ne? Teodor je i previše problema imao zbog mene i sada ću stati tome na kraj. Ne želim da ispašta zbog mene. Vjetar mi je sušio vrele suze s obraza te potrčim niz ulicu. Trčala sam te ruke stavim u džepove gdje nađem novčanice od prije. Zaustavim jedan taksi te mu kažem da vozi prema mojoj kući. Čitavim putem sam tiho plakala dok me bol dijelila na pola. Obrišem suze kada dođemo do moje kuće. Platim taksisti te izađem iz auta i pokucam na vrata a on ih otvori.

-Povuci tužbu

On se nasmije te me udari šakom po sred lica. Krv mi momentalno krene iz nosa ali se održim na nogama. Nisam dopustila suzama da krenu niz obraze jer mu nisam htjela pokazati da me boli i da ga se bojim.