Mezimica

trideset četvrto poglavlje

Naslonim glavu na Teodorovo rame te zijevnem. Uzme pramen moje kose te se počne igrati s njim

-Mislim da je vrijeme da krenemo, zar ne djeco? Ikonija je umorna

-Ma nisam

Kažem ali su me oči odavale. Ustanu te djed dođe do mene

-Lijepo mi spavaj anđele

-Laku noć djede

Elena dođe do mene te me zagrli

-Moram nazvati tatu da dođe po mene

-Ako želiš, ja ću te odvesti

Robert se oglasi te ona klimne glavom dok su joj obrazi poprimali crevnu boju

-Hvala ti

On se nasmiješi te me ona pogleda ispod oka

-Vidimo se jednom

-Vidimo se

Oni izađu iz kuće te pričekamo na vratima da se odvezu. Nakon toga, Teodor zatvori vrata te me privuče sebi u zagrljaj. Sklopim ruke oko njegova struka te glavu naslonim na torzo. Poljubi me u glavu

-Napokon si ovdje. Znaš kako je kuća prazna bez tebe

-Kako si ranije živio bez mene?

-Bolje rečeno, preživljavao

Nasmijem se te me podigne sa poda tako da sam noge obmotala oko njegova struka. Usne nam spoji u dug poljubac te prstima počnem prolaziti kroz kratku kosu. Njegova brada me bockala po koži te se lagano počešem po obrazu

-Mislim da je moram obrijati

-Ne bi ti škodilo

Krenemo na sprat te legnem na krevet umorna. On skine majicu te je prebaci preko ruba kreveta i ode u kupaonicu ostavivši vrata otvorena. Dignem se te skinem svoju odjeću i obučem njegovu majicu. Legnem na krevet te glavu zabijem u jastuk. Tako je dobar osjećaj kada možeš spavati u pozi koju ti želiš a ne samo na leđima. Jastuk je mirisao na njega te duboko udahnem njegov miris u nosnice. U sobi zavlada mrak dok je vani puhao jak vjetar. Začujem Teodora kako opsuje ispod glasa u kupaonici te uđe u sobu.

-Prokleto nevrijeme

Munja propara nebo popraćena glasnom grmljavinom te se trznem na krevetu. Nikada nisam voljela grmljavinu. Ne bojim je se, ali je ne volim. On legne pored mene mu se privučem

-Bojiš se?

-Ne. Samo ne volim grmljavinu

Omota ruke oko mene te se skupim uz njega. Trznem se kada grom udari. Poljubi me u čelo dok su kapljice kiše udarale od prozor

-Pričaj mi o sebi

-Šta bi ti voljela znati?

-Sve. Ne znam ništa o tebi.

-Pa puno ime i prezime mi je Teodor Ivanov Sobakin. Rus sam. Rođen sam u Sankt Petersburgu. Otac mi se zvao Ivan Pavlov Sobakin a majka Anastazija. Imao sam mlađu sestru Tatjanu i mlađeg brata Igora

-Zašto pričaš u prošlom vremenu?

-Mrtvi su. Ubila ih je ruska mafija

-Žao mi je

Zašto sam morala pitati?

-Ne treba ti biti. Sve je to bilo prije deset godina. Nakon njihove smrti me stric uzeo pod svoje. I mene i Roberta. Bio mi je brat kojega sam izgubio. I to je otprilike to

-Zašto si iz rusije došao ovamo?

-Previše uspomena me tamo proganjalo. A i nemam za šta tamo živjeti. Ovdje imam tebe

Podignem glavu te spustim usne na njegove. Prebaci me tako da sam se nalazila ispod njega te mi prstima krene prelaziti preko struka. Odmakne se od mene te ga začuđeno pogledam

-Ne želim te povrijediti. Tek si izašla iz bolnice

-Ne može to tako. Zar ćeš mi reći ne?

-Igraš prljavu igru princezo

-Pa moram kad me ne slušaš

Ruke sklopim oko njegova vrata te me ponovo poljubi. Ruku zavuče ispod majice te dođe do jednostavnog, crnog grudnjaka. Šarao je prstima mojim tijelom dok sam ja noktima prelazila preko njegovih leđa. Poljubi me u vrat te nasloni glavu na moje rame. Prstima sam prolazila kroz njegovu kosu te drugom rukom šarala po koži njegovih leđa.