Mezimica

trideset peto poglavlje

•Elena•
Uđemo u auto te krenemo za Vasilijem i Mariom iz dvorišta. Nakon što smo skrenuli na glavnu cestu munja propara nebo te kiša počne udarati po staklu.

-Prokleto nevrijeme, sad je baš našlo

On kaže a ja smo prešutim. Zašto nisam pozvala tatu da dođe po mene? Osjećam se tako čudno u njegovom prisustvu. Ruke stavim u džepove te on pojača grijanje

-Hladno ti je?

-Malo

Slažem te čvrsto skupim šake u džepovima jakne. Bože pomozi mi. Ugledam crveno plava svjetla ispred nas te on uspori. Dođemo do policijskog auta te do nas dotrči jedan policajac. Robert otvori prozor

-Gospodine, drvo je palo. Ne možete proći

On klimne glavom te zatvori prozor i policajac otrči nazad u auto.

-Šta ćemo sad?

On pogleda u mene te grom obasja njegovo lice. Trznem se kada se začuje glasna grmljavina

-Idemo k meni

-Ovaj.. ja..

Opasnost na vratima. Opasnost. Šta ću kod njega kući? Sama s njim?

-Ne moraš se bojati. Neću ti ništa. Nisam niti psihopata, niti ubojica a bome niti silovatelj

-Ne bojim se

On se osmjehne kutom usne te pogled prebaci na cestu i okrene auto. Ubrzo ponovo ugledam svjetla grada. Stanemo pred jednu ogromnu kuću koja je imala ukrasnu živicu oko dvorišta. Parkira auto u garažu te izađemo iz istog.

-Sada ćemo malo pokisnuti. Nadam se da nećeš pokvariti šminku

Nasmijem se te ga pogledam u oči

-Vodootporna je

-To joj neće pomoći po ovakvom nevremenu

Izađemo iz garaže te potrčimo prema ulaznim vratima. U jednoj sekundi sam bila mokra do kože. Divno, prosto ne može biti bolje. Otključa vrata te se nađemo u hodniku. Zubi mi počnu cvokotati od zime te mi pokaže da skinem jaknu što i učinim

-Dođi gore. Valjda imam nešto što će ti odgovarati da obučeš

Krenem za njim dok su iza nas ostajale kapljice vode. Pogled mi padne na njegova razvijena ramena te plavu kosu. Toliko je drugačiji od Daria. Dario je samo dječačić za njega. Pa logično Elena. Dario ima šesnaest dok Robert ima dvadeset četiri godine. Uđemo u jednu sobu te on krene upaliti svjetlo ali soba ostane u mraku

-Divno. Nestalo je struje

Kaže sarkastično te dođe do ormara. Uzme nešto te mi priđe i pruži u ruke

-Nadam se da će ti odgovarati

Uzmem odjeću u ruke te ga pogledam

-Ovaj, okrenut ću se

Kaže te se okrene i skine košulju sa sebe. Razvijena leđa mu obasja sjaj munje te krene skidati hlače. Dosta Elena. Okreni se. Okrenem se te skinem sve sa sebe. Obučem njegovu trenerku i majicu te skupim kosu.

-Jesi gotova?

Promrmljam jedno mhm te se on okrene prema meni

-Idem ti naći ručnik za kosu

Ode u drugu prostoriju te se vrati s mekim ručnikom. Krenem brisati kosu a on svoju odjeću nasloni na radijator

-Stavi ako želiš svoju odjeću pored moje da se osuši

Klimnem glavom te dođem do prozora i poredam odjeću kraj njegove. Stanem te ga potražim pogledom

-Ovaj.. ja ću spavati na podu. Ti lezi na krevet

Klimnem glavom te se zavučem ispod pokrivača a on uzme jastuk i jedan pokrivač pa legne na pod. Nervozno sam se vrtila po krevetu osjećajući se loše zbog njega

-Roberte?

Šapnem te oslušnem njegovo disanje

-Molim?

-Možeš spavati i na krevetu. Meni nije problem.
Elena? Šta radiš to? Zdrav razum je vrištao na mene te se on podigne i legne na rub kreveta. Skupim se u lopticu dok je tračak njegove topline dolazio do mene i grijao moje tijelo.