Mezimica

dvadeset deveto poglavlje

•Teodor•
Ponovo na istom mjestu i u istoj stolici. Ista situacija. Moja Ikonija skoro pa na smrt pretučena. Gad ju je gušio. Grubo stisnem pesnice na kojima se nalazila njezina krv. Sjekao je po koži i nanosio bol.

-Smiri se

Negdje daleko začujem Roberta ali ga uopšte nisam doživio. On joj je ponovo nanosio bol. Zašto ga je policija morala privesti? Tako rado bi se zabavio s njim. Odmahnem glavom te se ponovo fokusiram na Ikoniju

-Koliko dugo će više biti unutra?

-Prošla su tek dva sata Teodore

-Samo dva sata?

Kažem te skrenem pogled na vrata koja su se otvarala. Iz sale izađe doktor te skočim na noge

-Kako je?

-Pretrpila je teške povrede. Nisu duboke ali je izgubila dosta krvi i imala je unutrašnje krvarenje. Hvala svim silama, nije došlo do pluća koja su oštećena zbog gušenja. Zaustavili smo ga, ali mora ostati najmanje sedmicu dana u bolnici. Trenutno je pod dejstvom tableta te će prespavati vjerovatno čitavu noć i idući dan.

Klimnem glavom a on ode. Srušim se na stolicu te glavu zabijem u šake. Uhvatim Roberta za mišicu te povučem da mu se lice našlo u ravnini mog. Pogleda me u oči

-Izvuci onog gada kako znaš i umiješ iz zatvora. Uzmi si vremena koliko želiš. Samo ga izvuci iz zatvora

On klimne glavom dok mu se bijes oslikavao u očima. Ustane te ode a ja ponovo ustanem. Do mene dotrče Miloš i Milan

-Kako je Ikonija?

-Imala je unutrašnje krvarenje, pluća su joj oštećena...

Odmahnem glavom a njih dvojica spuste pogled

-Šteta što nam neće doći šaka

Namrštim se te ih pogledam ispod oka

-Kako to misliš?

-Ne znaš? Ubio se u zatvoru

-Kako je to moguće?

-Našli su ga prerezanog grkljana. To mi ne liči na samoubojstvo

Opsujem ispod glasa te mi telefon zazvoni. Robert

-Znam sve

-Kako je to moguće? U policiji su mi rekli da je prije toga imao posjetu. Vladimir Dimitrij Ivanovič.

-Vladimir Dimitrij Ivanovič?

-Da. Njegov otac. Javljam ti kad saznam još pojedinosti

Poklopim te sjednem na stolicu. Ko je taj Vladimir? Vrata sale se otvore te izvezu Ikoniju na krevetu. Stanem do nje te je uhvatim za ruku. Koža joj je bila modra te prekrivena flasterima. Ravnomjerno je disala te spustim usne na njezinu ruku

-Gospodine, morate se odmaknuti

Jedna od medicinskih sestara mi kaže te lagano pogura u stranu. Uvezu je u jednu od soba te smjeste na krevet. Razne cjevčice su joj zaboli u kožu te me zaboli taj prizor. Aparati je održavaju na životu. Odmahnem glavom te se naslonim na staklo prozora. Do mene dođe doktor koji mi se lagano obrati

-Gospodine Teodore, idite kući

Odmahnem glavom te ga pogledam kutom oka

-Nema šanse da je ostavim samu

-Ona spava. Nije svjesna ničega oko sebe a i vi ste umorni

-Zašto me tjerate?

-Ne tjeram vas. Dođite sutra navečer kada se probudi i onda možete k njoj

-Šta ako se probudi prije?

-Neće. Pod dejstvom tableta je. Tako ne osjeća bol. A ako se probudi, nazvaćemo vas

Poraženo uzdahnem te klimnem glavom. Miloš i Milan stanu iza mene te pogledaju kroz prozor u nju

-Hvala vam

Kažem doktoru te još jednom pogledam u nju i krenem prema izlazu iz bolnice. U putu sretnem čovjeka u kasnim pedesetim. Susretnem njegov pogled. Tirkizno plave oči. Uredno ošišani brkovi te mala brada. Suzim oči a on mi se nasmiješi. Zašto imam osjećaj da je to Vladimir Dimitrij Ivanovič? Zato što jeste. Krene prema meni te stanem. Miloš i Milan se ukoče iza mene a ja pogled prebacim na Vladimira Dimitrija Ivanoviča.