Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 21

Šta si ti?

07

Nije stigla ni da progovori bili smo u Lejlinoj improvizovanoj štali u kojoj nismo nikada držali ništa veće od srne jer Lejla nije jela meso. Štala nije bila velika, ali je bila čista i suva i mnogo toplija od izležavanja na snegu. Prvo što sam uradio jeste da sam zgrabio jedno čisto ćebe sa police i umotao Lunu u njega. Bila je tu jedna stara fotelja na kojoj je Lejla provela noći brinući se o životinjama. Bacio sam drugo ćebe preko nje i spustio se u fotelju držeći Lunu u naručju. Priznala ona to ili ne njeni mišići su se opuštali kako je dobijala na toploti. Toliko joj se umirilo disanje da sam bio uveren da je zaspala. Sedeli smo ovako ko zna koliko u tišini, nisam čuo ništa osim njenog disanja i otkucaja njenog srca. Imalo je malčice drugačiji ritam od onoga kojeg sam se sećao i dan danas vrlo dobro, ali sam znao da ću se lako navići na ovu novu melodiju.
" Alek da li si ti stvarno bio sa toliko žena sa koliko se priča?", pitala me je odjednom i trebala mi je sva samokontrola sveta da ne prasnem u smeh.
" Ne znam. Za koliko njih si ti čula?", pitao sam trudeći se da zvučim ozbiljno, ali je ona podigla pogled na mene. Kada bi pogled mogao ubiti ovaj bi me ubio. Iskezila je zube besno na mene. Ovo nije pomagalo mom trudu da se ne nasmejem. Kada bih se sada nasmejao, možda bi me stvarno ubila.
" Čak i da je jedna, to je jedna previše", prosiktala je besno na šta sam je zagrlio čvrsto. Ovako umotana u ćebe se nije mogla preterano pomerati i iskopati mi oči kao što je očigledno želela.
" Onda nijedna", odgovorio sam grizući se za usnu. Nisam više uspeo sakriti osmeh, a nisam više uspeo ni obuzdati nju. Iskobeljala se iz ćebeta i mog stiska i uhvatila me čvrsto za vilicu. Dok je ona pokušavala na mom licu da pročita odgovore koje je tražila ja sam nas oboje pokrio ćebetom jer su njene noge još uvek bile ledene.
" Čula sam i da si rasturio nekoliko brakova...", dodala je odjednom i naterala me da prestanem da je ušuškavam. Konačno sam fokusirao svoj pogled na njene oči u neverici.
" Da li tebi to zvuči kao nešto što bih ja uradio?", pitao sam je ne verujući da je poverovala u bilo koju priču koju je mogla čuti o meni. Istinu za volju jeste bilo nešto što bih uradio možda čak ni ne znajući da sam to uradio, ali to je bilo pre nego što sam upoznao nju.
" A ne zvuči", odgovorila je konačno kao da odgovara sebi umesto meni i zakikotala se kratko pre nego što je nastavila.
" Čula sam sve i svašta o tebi i nisam verovala u većinu stvari jer te poznajem, ali decenije su prolazile i ja sam počela da hvatam sebe kako verujem u neke priče. Ne možeš zamisliti kako su devojke reagovale svaki put kada ti dolaziš, a ja sam gledala generacije tih devojaka čije su čak i pokojne prabake balavile za tobom u mom prisustvu. Hanin mali govor kojim me je pošteno izvređala me je naterao da sebe svrstam među sve te zaluđene devojčice koje nikada nećeš ni pogledati. A vidi me sada? Marta nikada ne bi odslušala kraj ovome."
Odjednom je zaškiljila očima piljeći u nešto iza mog ramena kao da je Marta neko ko joj je pobio sve mile osobe i ona konačno ima priliku da se osveti. Prijalo mi je što je bila ljubomorna, naravno da jeste, ali ovo je bila njena strana ličnosti za koju nisam verovao da postoji. Pogotovo kada se uzme u obzir da nije imala zašto da postoji.
" Marta?", pitao sam odmeravajući je zabrinut za njeno mentalno zdravlje. Zakikotala se kratko i zagrlila me oko stomaka odmahujući glavom sve dok se nije prestala smejati.
" Hanina sobarica i sluškinja, vampir. Nekako je uvek saznala pre svih kada ti dolaziš. Nekako je znala čak i stvari o tebi koje sam znala da su istina. Marta nije mogla da začepi usta kada je pričala o tebi, a ja nisam mogla da joj kažem da ućuti jer sam ja bila Hana i ti si desna ruka mog muža. Četiri najgore godine mog postojanja sam provela sa tobom u onoj tamnici. Četiri godine nisam spavala jer sam pokušavala da smislim kako sve da ti olakšam, lagala sam čuvare o promeni taktike, donosila ti najsvežiju krv koju sam mogla naći iako sam te gledala kako se mučiš zbog svake kapi... Četiri godine sam pored svega toga slušala Martu kako ona zna da ti nisi sakrio nikoga, kako ona zna da si ti nevin, kako ona..."
" Dobro je Luna. Isuse... Smiri se", prekinuo sam je jer je otišla predaleko, a sirota Marta nije imala pojma da je na crnoj listi jednog od četiri najmoćnija bića ove planete. Samo zato što je Marta imala dugačak jezik. "Nije bilo nikakve Marte niti bilo koje slične njoj, čak ni različite od nje. Nije bilo nikoga. Znaš to."
Položila je dlan na moje grudi i stajala tako nepomično par sekundi piljeći u moje oči kao da mi postavlja pitanja.
" Ne deluje moguće", prošaputala je konačno i nasmešila se izvinjavajući mi se što mi ne veruje. Ne bih ni ja verovao svojim rečima da sam ih čuo pre nego što sam je upoznao, ali sada mi je bilo nemoguće da vidim bilo koju devojku koja nije bila ona. Zato sam razumeo da mi ne veruje i da ne smatra sve ovo mogućim. Odgovorio bih joj istim rečima na sve što je ona meni rekla. Ništa od svega što mi je rekla nije delovalo mogućim, niti stvarnim, ali sam je svejedno poljubio. Svejedno sam osetio da me više nije briga da li je ovo stvarno ili ne. U dve preduge sekunde mi nije uzvratila poljubac, a onda se pokrenula prebrzo i njeno lice je bilo iznad mog. Sedela je u mom krilu bez da je i jednog momenta odvojila svoje usne od mojih. Skinula je moju košulju bez da sam ja u jednoj sekundi bio svestan da ona to radi. Nisam bio svestan ničega od toga sve do momenta kada je svukla haljinu preko glave. Tada sam bio svestan tamnog tena njene kože, svilenkaste na dodir. Nisam želeo da razmišljam o tome koliko sam lako mogao da pregrizem tanku kožu na njenoj ključnoj kosti, ali jesam razmišljao o tome. Njene usne su se opet našle na mojima i konačno nisam više mogao da vidim ni jedan deo njenog tela koji sam želeo da osetim pod mojim zubima. Njeni prsti su mi skrenuli misli sa gladi jer je prelazila noktima preko dna mog stomaka. Tek kada je zavukla prste ispod ivice mojih pantalona sam dozvolio sebi da se pokrenem, da pređem celim dlanovima preko njenih leđa. Pod prstima sam osetio kako se njeni leđni mišići pomeraju dok se migoljila. Odjednom se vreme zaustavilo ili usporilo, nisam znao, ali svaki mišić u njenom telu je bio napet. Zaboravio sam na glad, glad za krvlju barem, bio sam gladan nje i imao sam celu večnost da se zasitim. Tiho režanje je odjekivalo iz mog grla jer sam bio srećan zbog ovog saznanja. Zagrlio sam je čvrsto i privukao uz sebe. Sve se dešavalo mnogo sporije nego što sam navikao. Svaki osećaj je bio naglašeniji nego što sam verovao da može biti. Svaki poljubac je bio nežniji nego dodir leptira. Kada me je počupala za kosu sam konačno postao svestan da ovo zaista jeste Luna jer je samo ona imala tu naviku, znao sam da će me svake sekunde ugristi za usnu i da ću izgubiti kontrolu. Nisam stigao ni da osetim redovno njene zube na svojim usnama moji su se već našli na njenom vratu, ne znam da li me je trebalo iznenaditi to što je njena krv bila u potpunosti ista. Osetio sam pod usnama vibraciju zbog zvuka koji se oteo iz njenog grla. Nedostajao mi je taj zvuk zato što je bio u potpunosti moj i zato što sam znao da ga ona nije uopšte svesna. Bio je to zvuk najtišeg režanja u istoriji, bio je to zvuk koji me je uvek terao da se osmehnem i osećam se kao da sam u raju iako sam se kao najgori demon istovremeno hranio krvlju anđela. Nije me bilo briga. Imao sam večnost ovog izopačenog raja koji je bio samo moj i da ta večnost traje samo danas... Umro bih srećan.