Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 39

Slomljena krila

05

Da li su prošli minuti, sati, dani? Nisam bio svestan toga. Nisam se mogao pomaći od nje. Nisam mogao skrenuti pogled sa njenog lica koje se nije pomeralo. Nije disala, nije se smešila, nije bila ona. Nisam ja bio jedini koji nije mogao prihvatiti ovo, koji se nije mogao pomaći dalje od mesta gde je ležala krila raširenih iznad svoje glave. Hana je plakala klečeći sa njene desne strane, dlanova položenih u krilo. Eon je sedeo savijenih nogu, ruku oslonjenih na kolena dok su suze milile niz njegovo lice. Aleksej je ležao glave položene na njen stomak, obrglio ju je svojim malim ručicama i piljio u njeno lice kao da čeka da ona spusti pogled na njega kao što je uvek radila. Čekao je ono što smo svi čekali, da udahne i da se nasmeši. Ja sam sedeo nogu skupljenih uz grudni koš. Grlio sam svoje noge čvrsto i posmatrao je brade oslonjene na koleno. Sedeo sam kao malo dete, nesposobno, nemoćno malo dete. Tako sam se i osećao. Bio sam izgubljen i bez obzira na sve što sam znao, sve što sam preživeo, sve što sam naučio i sve što sam mogao da uradim, bio sam u potpunosti izgubljen i nemoćan. Bio sam izgubljen i nemoćan jer je ono što je bilo najvažnije u mom postojanju ležalo ispred mene nepomično dok se krvava fleka širila preko njenog grudnog koša. Čak mi je na momenat prošlo kroz misli da je trenutno i potreba za krvlju, koja je bila u potpunosti van moje kontrole, nestala iz mog bića. Sve što sam bio ja nije više postojalo jer ona nije disala. Nije ovako bilo prošli put i to ne samo zato što nisam ni smeo pokazati da želim da se raspadnem, nije ovako bilo prošli put jer sam prošli put znao da će se vratiti i samo to me je držalo normalnim. Nisam ni smeo skrenuti pogled na Eona koji je ovo prošao više puta nego ja, znao sam šta ću videti na njegovom licu, isto on ošto sam osećao u svakoj ćeliji svog prokletog bića. Neće se vratiti ovaj put, neće se roditi opet i biti Luna.
" Vlati se", prošaputao je odjednom Aleksej na glas. Mora da je pokušavao da joj se obrati mentalno i odustao konačno. Želeo sam da mu kažem da nema vajde od toga, ali nisam želeo i njegovo srce da slomim. Nije bilo potrebe za time. Znao je on šta se dešava, razumeo je savršeno, jer joj nije, kao što bi svako dete, rekao otvori oči. Rekao joj da se vrati jer je i on znao da je ona otišla i da se neće vratiti.
" Aleksej dušo, dođi kod mame. Pusti je. Ona se neće probuditi", čuo sam Hanine reči, ali čak i ona je morala biti svesna da ne zvuči ni najmanje uverljivo. Nije se čak ni pomakla niti pružila ruke ka Alekseju iako ga je gledala molećivo. Želela je da mu pomogne, nije želela da on pati, ali želela ga je u svojim rukama kako bi imala neku utehu.
" Pusti ga Hana. Zahvaljuje joj se. Svi joj dugujemo isto. Trebao sam biti brži... Trebao sam znati da će je napasit... Trebao sam... Trebao sam je spasiti", uzdahnuo je Eon umorno kada je završio. Nisam čak ni osetio potrebu da mu kažem da sam ja trebao biti taj koji ju je trebao spasiti. Zato što jeste bio u pravu ovaj put. Trebao ju je spasiti, bez obzira na sve, on jeste trebao biti taj koji ju je trebao spasiti. Ne zato što joj je dugovao to, ne zato što je ona sve ovo uradila zbog njega, ne zato što je ona spasila njegovo dete, nego zato što ju je voleo i zato što je ona volela njega. Razumeo sam to sada, kada je bilo prekasno, ali sam razumeo njihovu potrebu jedno za drugim. Zato što je to njihova sudbina, da štite jedno drugo, da uvek budu tu jedno za drugo i on nije ispunio ono što je bila njegova sudbina. Nije je ni jednom spasio, uvek je ona spašavala njega i sada zbog toga nje više nema.
" Ne lazumes tata, vlatice se", odmahnuo je glavicom Aleksej odbacujući njihove reči, kao da ne želi da ih sluša uopšte. Razumeo sam ga i želeo sam da mogu verovati u šta god je on verovao da će se desiti.
" Ne znam. Ovaj put zaista ne znam...", odgovorio mu je Eon ne skrećući pogled sa Luninog lica. Nije se ni potrudio da slaže maleno dete koje nije razumelo koncept smrti. Nisam ga ni krivio, Aleksej nije bio obično dete i bilo bi greh želeti uopšte pokušati slagati ga. Dobio sam potvrdu svojih misli jer je Eonov glas iako je hteo da zvuči neodlučno bio odlučan. On je mislio isto što sam i ja mislio, a bilo je nemoguće verovati u dobar ishod ovoga dok smo je svi posmatrali kako leži sa raširenim krilima. Krilima za ime svega! Ovo nije bila ona i to smo svi znali, ona je napustila ovaj svet pre nego što su se krila pojavila i ona se neće vratiti.
" Ne pričaj tako. Vratiće se kao što se uvek vraćala. Samo se neće vratiti odmah i to je sve", uveravala je Hana sama sebe zapravo. Nikoga od nas nije uverila u ono što je želela da veruje, ali ni sama očigledno nije verovala u to. Svi smo videli šta se desilo, svi još uvek možemo da vidimo njena krila. Nije bila čovek kada je umrla, barem ne u potpunosti i ko zna kako ovo uopšte ide. Ko može garantovati da njena duša uopšte zna šta traži sada...
" Ali slce je plazno, dusa je... Obecala si mi. Vlati se!", podigao se odjednom i udarao je levim dlanom preko ramena. Niko od nas nije razumeo o čemu on priča, čak ni ja, koji sam znao da Luna planira da ukrade Nerovu dušu i da je Alekseju, nisam razumeo o čemu on sada priča. Nije uradila ništa od onoga što je planirala. Umrla je. To je sve što je ona uradila. Umrla je i moje srce jeste prazno. Nije slobodno kao što mi je Aleksej rekao pre svega ovoga, prazno je i to je jedino što sam razumeo od onoga što je Aleksej rekao.
" Aleksej, dušo. Neće se vraćati više", progovorio sam i ja konačno čudeći se mom sopstvenom glasu. Nije uopšte zvučalo kao moj glas. Bila je to boja mog glasa koju nikada nisam čuo do sada, a mislio sam da poznajem sve boje svog glasa. Svi grešimo, pa i ja, ali niko kao ona.
" Zasrala si ovaj put kao nikada do sada Luna i nikada ti neću oprostiti."
Kako sam to rekao, postao sam svestan emocije koja se krila ispod bola, bio sam besan. Hana je posegla za Aleksejem, ali on je puzao preko Lune ka meni. Želeo sam da ga Hana dohvati, ali Hana neće prići Luni, a Aleksej je već bio zalepljen za moj grudni koš iako se ja nisam mogao pomeriti, osim što sam spustio kolena, umirio me je Aleksejev zagrljaj. Nisam želeo da me bes obuzme, nisam želeo da je zamrzim, a bio sam blizu. Nije trebala ovo raditi, trebala nam je reći, trebala nam je reći da se ovako nešto može desiti. Uvek je ćutala. Šta bih ja uopšte trebao misliti o svemu ovome? Šta je uopšte ona? Šta su svi oni zapravo? Ne. Nije mi važno više.
" Zao mi je Alek, nisam znao, obecala je...", jecao je Aleksej grleći me oko struka. Zagrlio sam ga desnom rukom, levu sam koristio kao držač za glavu kada sam se nesvesno nalaktio na koleno. Pitao sam se da li će uskoro doći pravi bol i suze ili ću ostati u ovom položaju kao statua do kraja večnosti.
" Lagala je dušo, često je to radila. Nisi ti kriv za to", uzdahnuo sam poraženo jer je to bila istina.
" Zao mi je. Velovao sam joj, dao sam joj slce", ovo je prvi put da mi je zvučao staro onoliko koliko je zapravo bio. Kao malo dete koje ne može da razume svet odraslih, dete koje ne razume zašto odrasli rade stvari koje rade.
" I ja sam", odgovorio sam mu jedino što sam znao. I ja sam joj verovao, i ja sam joj dao moje srce. Dao bih joj i život, ali ona to nikada ne bi tražila od mene. Šta sam imao od svega toga? Ovu rupu u grudima, prazninu koja je proždirala sve u meni.
" Svi smo...", dodala je Hana i video sam da Eon klima glavom. Možda joj je on i dao najviše. Nera više nema i to čini Eona jedinom osobom kojoj je dugovala najviše. Ta misao je tek sada našla svoje mesto u mom umu. Nera nema! Rado bih sada bio u njegovoj tamnici, samo da ona udahne, da čujem otkucaje njenog srca.
" Ne. Nije tako bilo", pobunio se odjednom Aleksej i okrenuo se. Seo je okrenuvši se ka Luni, Eonu i Hani. Naslonio se na moj stomak i na momenat odmerio Hanu i Eona pre nego što je spustio pogled. Možda nije razumeo šta smo mi želeli da kažemo, možda je mislio da mi ne razumemo kako ju je i koliko on voleo, možda je mislio da mi omalovažavamo njegovu ljubav... Nisam znao, ali je bio povređen zbog onoga što smo rekli. Durio se.
" Nije tako bilo. Nisam vas video. Vi ni nemate slce. Moje slce koje me cuva, uzela ga je. Moje, ne vase!", besneo je i ja sam osetio da mi se oduzima osećaj u rukama. Prsti su mi trnuli, ali nisam zato podigao glavu. Shvatio sam da on nije spustio pogled jer se durio, spustio je pogled jer je gledao njenu desnu ruku i ja sam podigao glavu kako bih i sam video šta to tačno gleda.
" Dušo, svi smo je voleli. Njeno srce je čuvalo sve nas", umirivala ga je Hana, ali ja nisam mnogo pažnje obraćao na to jer ona nije imala pojma o čemu Aleksej priča
" Hana, srce koje njega čuva je Alekovo srce. On priča o Alekovoj.. Alek da li misliš da je moguće?", naravno da je Eon razumeo. Odmahnuo sam glavom jer nisam imao pojma da li je moguće, ali video sam jasno da moj lančić visi iz njene šake. Ako je ona tražila od Alekseja srce onda je možda moguće, osim ako to nije uradila kako bi nama svima rekla da mu to neće biti potrebno. Naravno da se o tome radilo, ovo je Luna i koristila bi poslednji udisaj da nam kaže da je uspela, da ne treba da brinemo i to me je nateralo da spustim lice u svoje dlanove.
" Ne. Naravno da nije. Želela nam je reći da ne brinemo za Alekseja. Da mu neće biti potrebno nikada", objasnio sam. Nisam to rekao zbog Eona, rekao sam to zbog sebe jer sam morao sam sebi reći istinu.
" Ne možeš to znati. Možda postoji šansa. Možda je mislila da neće imati dušu, da će biti ljudsko biće i da će je to spasiti", uveravao me je Eon i to me je zapravo nateralo da pobesnim. Podigao sam pogled na njega i ispružio ruku ka Luni koja uopšte nije bila Luna.
" Da li tebi ona izgleda kao ljudsko biće? Da li ti ne vidiš ta ogromna krila? Čak i da je uradila ono što smo obojica pomislili da jeste, da li ti deluje jebeno moguće da to uopšte utiče na nju?"
Odmeravali smo se besno jer smo obojica želeli da postoji nada, ali smo obojica znali da sam u pravu. Nisam čak ni bio besan na njega, obojica smo bili besni na nju. Samo što sam sada bio spreman na to da se potučem sa njim i povredim ga ozbiljno ako samo progovori i pokuša da mi protivreči. Nozdrve i zenice su mu se širile i znao sam da on želi isto, želeo je da pobesni propisno i zbaci to iz sebe, baš kao što sam i ja želeo. Čuo sam kada je udahnuo da započne taj haos koji će uslediti za par sekundi i već sam osećao da mi se mišići zatežu. Samo što se nisam pomerio jer je Eon skrenuo pogled, Hana je udahnula iznenađeno, Aleksej me je zgrabio za ruku, a ja sam prestao da dišem. Sve se dešavalo odjednom i sve se desilo u par sekundi. Lunina krila su buknula, privukao sam Alekseja bliže sebi instiktivno, ali nisam mogao skrenuti pogled sa Lune. Nisam smeo da skrenem pogled sa nje jer sam mislio da će je plamen progutati ako trepnem i ona će nestati. Nikada se nisam plašio ničega kao što sam se plašio da će ona nestati jer bi to značilo da je ovo stvarno kraj. Hana se skupila kraj Eona koji ju je grlio čvrsto, ali niko nije skretao pogled sa plamena koji je halapljivo jeo njena krila. Svi smo piljili u plamen koji je proždirao njena krila od vrhova ka njenim lopaticama. Želeo sam da ugasim plamen pre nego što stigne do nje, ali sam znao da ovaj plamen nije moguće ugasiti. Brojao sam cantimetre, zatim milimetre, a onda je plamen dotakao njena ramena. Mislim da je moje srce stalo u tom momentu. Aleksej je bio jedino što me je držalo na mestu sada. Kao sidro.
" Šta se deša..."
Hana nije nikada završila to pitanje jer su se Lunina leđa izvila i odigla od zemlje. Kao kada su lekari nekada davno oživljavali ljude koristeći se elektro šokovima. Samo što ona nije odmah pala nazad na zemlju, njena kičma je ostala izvijena nekoliko sekundi dok je vatra proždirala ostatak njenih krila. Nikada nisam čuo takvu tišinu u svom umu kao kada je plamen utihnuo. Spustila se nazad na pod i ostala da leži tako, blago raširenih ruku. Niko u ovoj prostoriji nije disao, jedanaest tela i ni jedno ne diše, dok četiri srca kucaju ubrzani ritam. Sva srca su utihnula na momenat, svih jedanaest, a onda je jedno otkucalo samo jedan ton i to je pokrenulo još četiri srca. Jedan dubok udisaj je pokrenuo još četiri.
" Luna?"
Možda me je činjenica da je Aleksej prvi reagovao i shvatio šta se dešava iznenadilo više nego činjenica da čujem njeno srce i da gledam njene grudi kako se ravnomerno podižu. Moje celo biće je bilo u šoku i znao sam da nisam jedini. Samo što je Aleksej bio u potpunosti sabran i puzao je ka Luni. Želeo sam da ga zamolim da mi ne zaklanja pogled na njeno lice, na njen grudni koš koji me je držao živim zato što se pomera. Nije ni išao do nje, nije mi zaklanjao pogled na ono što sam morao videti, došao je samo do njene ruke i uhvatio je svojim sitnim dlanovima za podlakticu, blago ju je drmao kao da želi da je probudi. Ovaj put niko od nas nije želeo da ga uverava da to nije moguće jer smo svi jasno čuli da njeno srce kuca, svi smo mogli jasno videti da ona diše.
" Alek...", ukočio sam se jer je progovorila. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da pokušava da kaže moje ime, moje celo ime koje nije više pripadalo meni. Nije se ni obraćala meni. Nije ni znala da sam ovde, čula je samo njega. On je jedini i bio u stanju da reaguje, bacio se preko njenog stomaka i zagrlio je čvrsto. Video sam da su joj se svi mišići napeli i shvatio da je boli rana. Eon je posegao ka Alekseju jer je i on video isto što i ja, ali Luna je bila brža, bila je u sedećem položaju i odgurnula Alekseja u jednom potezu. Udaljavala se od njega odgurujući se nogama sve dok se njena leđa nisu sudarila sa zidom. Izraz njenog lica je bio veoma čudan, nisam ga nikada video na njenom licu, ni jednom njenom licu. Bila je prestrašena i bilo je tu još nešto što nisam znao kako objasniti.
" Alek... Alek molim te", ona se obraća meni? Bio sam ispred nje sledeće sekunde. Čučao sam ispred nje i držao njeno lice u mojim dlanovima i zahvaljivao se sili koja ju je vratila, nije mi bilo važno ništa osim činjenice da držim njeno lice koje je dobijalo na temperaturi pod mojim dlanovima. Ona je i dalje piljila u Alekseja koji je sada sigurno bio u Haninom naručju jer ga ne bi videla da je ostao iza mene.
" Luna. Da li si dobro? Smiri se. Ne pomeraj se. Biće sve u redu, ali moraš biti mirna jer imaš još uvek ogromnu ranu na grudnom košu", objašnjavao sam joj smireno, a ona je iste sekunde spustila pogled na svoje grudi i ukočila se.
" Alek molim te. Ne znam kako...", prodahtala je uspaničeno, a ja bih voleo da znam o čemu priča. Želeo sam da mogu da joj pomognem, molila me je, plašila se, a ja nisam mogao uraditi ništa. Nisam dovoljan kao što nikada nisam bio, niti ću ikada biti, ali to mi nije ivše bilo važno. Ona je ovde i živa je i to je jedino što je važno.
" Eon će srediti to, samo se smiri."
Kako sam pomenuo Eona skrenula je pogled na njega i namrštila se. Odmahnula je glavom zatvorenih očiju kao da pokušava da otera neke misli.
" Ne. Ne daj mu da mi priđe. Reci mi kako da...", mahala je prstima iznad svog grudnog koša. Nisam razumeo zašto se ovako ponašala, ali sam razumeo da je sigurno bila veoma zbunjena. Možda nije ni znala šta se desilo. Svakako to nije bila ona.
" Zamisli da se zatvara. Znaš to. Možeš ti to", uveravao sam je jer sam znao da ona može sve čak i kada nije sasvim svoja. Morala je to uraditi, jer će iskrvariti i izgubiću je na nekoliko predugih decenija ako se to desi. Poludeo bih da se to sada desi.
" Alek. Ne slušaš me. Reci mi kako?", naglasila je svaku reč posebno i konačno me pogledala u oči. Strah je bio gotovo opipljiv oko nje, ali sam konačno prepoznao emociju na njenom licu. Nije ona paničila jer ne zna šta joj se desilo i jer ne zna kako da se zaceli. Ona je paničila jer je znala tačno šta joj se desilo i nije znala kako to da kontroliše.
* Eone treba mi tvoja pomoć.*