Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 07

Vesnik Smrti

06

Sedeo sam na maloj drvenoj terasici ispred male drvene kućice i posmatrao sumrak iznad malenog jezera u sred zimzelene šume. Nisam voleo da idem kući nakon lova. Nero nije išao sa mnom i nikada se nije lepo završilo, a ja nisam želeo da me Luna takvog gleda. Svejedno sam u sebi imao dovoljno njene krvi da se zaceljujem bez problema do kraja večnosti. Prespavaću sutrašnji dan i krenuti kući, gotovo se savršeno osećam, ali sam želeo još nekoliko stvari da uradim u kući pre nego što se vratim. Vreme je da se selimo, a mislim da će ova kućica biti savršena. Jedan dan mogu priuštiti sebi da sve namestim i da sve bude savršeno, želeo sam da joj se svidi ovde. Nero je u svom dvorcu Belgiji, može biti kod nje u roku od dvadeset minuta ako se nešto slučajno desi. Eon je bio u Grčkoj po Nerovim izvorima, a ako im je on verovao ja nisam imao drugog izbora nego da mu verujem. Sve je bilo sigurno za nju, mogao sam ostati i nedelju dana, ali mi je nedostajala, želeo sam da budem kući sada. Kako sam to pomislio telefon mi je zazvonio i njen lik se pojavio na malom ekranu, a ja sam već paničio. Nikada me nije zvala dok se ja njoj ne javim prvi da sam završio i da sam krenuo kući ili bi se samo pojavio kako bih je iznenadio. Nije bilo važno uopšte to sada, zašto me je zvala?
" Šta nije u redu Luna?", nisam uspeo sakriti paniku iz svog glasa. Možda preterano brinem, možda je jednostavno želela da me čuje. Možda upravo prevrće očima jer ja prenaglo reagujem.
" Ovaj, sve je u redu, samo...", nije sve u redu, nije bila u opasnosti, ali me je zvala da mi kaže nešto što je ona smatrala bitnim. Nešto je uradila ili je mislila da je nešto pogrešo uradila, ovo je ipak Luna.
" Očigledno se nešto desilo, čujem ti u glasu da si jako nervozna zbog nečega. Šta se desilo? Nisi valjda zapalila moj stan ili tako nešto", pokušao sam da je nasmejem kako bi se opustila i rekla mi zašto me je uopšte zvala, nije moglo biti ništa toliko strašno koliko je u njenoj glavi sigurno bilo. Možda je uništila moju omiljenu trenerku jer je stavila crne čarape da se operu zajedno sa njom...
" Eon je ovde", čuo sam, njen glas je bio tiši od šapta, ali sam čuo šta je rekla i bio na nogama iste sekunde. Nije moguće da je Eon tamo. Nisam je dobro čuo, nije bilo moguće, on je u Grčkoj. Ne, nije jer je on kod nje i to je bilo to. Tamo je i ona me je zvala da mi to kaže? Nisam očekivao da će me zvati kada se to konačno desi. Mislio sam da će prosto zaboraviti da ja postojim, ali je delovalo kao da me je odmah nazvala, još uvek je bila i sama u neverici. Dobro Alek, nazvala te je, on je tamo, ali ona te je nazvala i on je nije napao. Možda Nero nije u pravu za Eona, možda neću morati da ga ubijem, možda Nero greši kao što je pogrešio kada je mislio da je Eon u Grčkoj.
" Da li me on sada čuje?", pitao sam kroz zube. Tek tada sam postao svestan toga da sam u grču. Kakve ima veze što ona nije još uvek zaboravila na mene? On je tamo. Eon je došao i on će se setiti nje, a ona će zaboraviti na mene. Ovo jeste moj kraj, provalija je jako blizu.
" Ne verujem", nije bila sigurna i mene nije bilo briga, ako je povredi verbalno ili fizički ja ću ga ubiti i ona može da me mrzi do kraja večnosti.
" Svejedno je da li me čuje ili ne, ako se tebi nešto desi ja ću ga naći i ubiti Luna. Sada uradi što moraš, verujem ti. Hvala ti što si me nazvala."
Hvala ti, ali znam da to ne menja ništa. Ne mogu da uradim ništa. Bespomoćan sam i to me izluđuje.
" Volim te, ne brini se, biće sve u redu."
Zakikotao sam se jer je zvučala uplašena mojom reakcijom. Nisam znao kako je očekivala da ću reagovati, ali sam se sabrao zbog nje. Bio sam uveren da ona više brine zbog razgovora sa njim i zbog činjenice da će me povrediti nego što ja brinem o tome. Bez obzira na moju propast, ona je uvek bila na prvom mestu i trudio sam se da razmišljam van situacije zbog nje. Možda imam još par dana, neću ih upropastiti mojim trenutnim raspoloženjem.
" Možda je to bilo malčice mračno. Idi, volim te", možda je to poslednja prilika koju imam to da joj kažem. Možda je ovo bila jedina prilika da joj kažem da može da ide, da joj želim sreću, da mi je to važnije od svega jer je volim. Nisam to mogao tako reći i nadao sam se da ona neće primetiti dvosmislenost mojih reči. Udahnula je da mi odgovori, ali mislim da ne bih podneo da čujem laž u njenom glasu. Prekinuo sam vezu i odmah okrenuo broj koji sam morao pozvati jer sam njega želeo da ubijem više nego Eona ako je povredi.
" Kako je prošlo?", postavio je pitanje umesto pozdrava, ali ja nisam imao vremena za pozdravljanje niti za izveštaj sada.
" Eon je kod Lune", rekao sam dok sam navlačio patike. Iznenadio sam se koliko sam bio smiren. Nero može biti tamo za dvadeset minuta. Zvaće me ako nešto nije u redu.
" Alek koliko tebi treba da dođeš?", čuo sam jasno paniku u njegovom glasu, ali nije bio iznenađen što je Eon tamo nije ni protivrečio niti pitao kako je to moguće. Konačno sam shvatio ozbiljost svega što se dešavalo. On je znao da će se ovo desiti i nije mogao da joj pomogne. Jedno je bilo da se Luni desi nešto, da izgori kuća ili bilo šta tog tipa. Jedno je bilo čak i da slomi vrat i da umire, ali Eon. Eon je tempirana bomba u kojoj se nalaze sve prirodne nepogode odjednom. Nero je svakako bolje od mene znao šta se sve može desiti, a njegovo pitanje je upravo reklo sve što sam trebao da znam o mogućim ishodima ovoga.
" Ja sam u Poljskoj Nero, udaljen sam više od hiljadu kilometara. Ti si udaljen sto dvadeset. Kreni", odgovorio sam, ali sam u sebi računao koliko bi mi trebalo i da li je moguće da pretrčim hiljladu kilometara. Nisam nikada pokušavao da pretrčim toliku razdaljinu.
" Da li si ikada pretrčao hiljadu kilometara?", nastavio je jednakim tonom i ja sam već rešio da nije bitno da li sam ikada pretrčao, nije bilo bitno da li je moguće da ih pretrčim. Umreću u pokušaju.
" Petnaesti do dvadeset minuta. Kreni Nero", prekinuo sam vezu i već bio u pokretu.