Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 37

Slomljena krila

03

Sedeo sam i čekao njen kraj jer nije bilo ni[ta [to sam mogao uraditi da promenim ovo. Zajebi to. Nije bilo šanse da sedim ovde i provodim dane sa Eonom, Hanom i Aleksejem dok sedim i čekam dan kada ću morati ubiti Lunu koju ću do tada viđati jednom ili dva puta u dve nedelje... Mada jesam verovao u nju, to je bila Luna. Ona mora imati neki plan, morala je znati da će doći do ovoga jednog dana. Jeste me malčice nerviralo što sam se ipak pretvorio u Eona koji sedi i čeka je dok je ona sa Nerom. Samo što je on bio u pravu imao sam svoju priliku i sada nisam imao prava da kukam što je ispalo ovako, mogao sam da čekam da ono što ona planira počne da se dešava. Neka sam se i pretvorio u Eona i to je bolje nego da nje nema. Samo sam razmišljao o tih par reči koje smo razmanili jer je ona otišla pre nego što sam ja stigao da kažem išta. Eon i Hana nisu pitali ništa u vezu toga, Hana me je samo tužno pitala da li ću opet nestati i bila je i više nego srećna što sam rekao da ne idem nigde. Plašila se moje reakcije na Lunino stanje jer nije znala šta mi je Luna rekla. Nije mi zapravo mnogo toga rekla osim što je tražila da joj obećam nemoguće, da je ubijem ako do toga dođe, kao da bih to ikada mogao uraditi. Ona mi nije rekla ništa o tome šta radi i kakav je Nero prema njoj, ali mislim da nisam ni želeo da znam. Nadao sam se da je dobar prema njoj, a o tome nisam želeo da slušam. Nisam želeo ni da razmišljam o tome i bio sam presrećan kada je Hana pokucala na vrata i ušetala u polusnu u moju i Luninu sobu, pretpostavljam da je sada opet samo moja. Aleksej nije mogao da spava. Sreća pa sam vampir koji ne spava noću i mogu da se bavim njime i ne razmišljam o današnjem danu uopšte. Koliko sam uspeo da shvatim Aleksej je bio sasvim sposoban da govori, samo je jednostavno odbijao to da radi. Nije čak ni ispuštao one bebeće zvukove. Smejao se i plakao i to je bilo to. Bio je veoma samosvestan za nekoga starog tek nekoliko meseci i bio je veoma tvrdoglav, kao i njegova mama. Hana je bila starija kada sam je pronašao, ali Hana je bila u potpunosti ista osim činjenice da Hana nije imala drugačiji način komunikacije kao što je Aleksej očigleno imao. Zbog toga sam zaboravio na sve što se dešavalo u toku današnjeg dana i ležao na trosedu držeći Alekseja u vazduhu. Sviđalo mu se da izigrava avion, iako on nije mogao znati šta je avion, jasno mi je stavio na znanje da se oseća kao ptica i da veoma uživa u tome.
" Aleksej...", počeo sam samo me je dete u mojim rukama prekinulo i da nisam bio vampir ispustio bih ga jer me je iznenadio što je progovorio.
" Alek", nisam znao da li me je ispravljao kao što je njegov tata radio dok nije znao da je on Eon ili mi se obraćao. Svejedno. Njegov glasić je bio presladak i preozbiljan za to mlado bebeće lice.
" Ti stvarno možeš da govoriš", prokomentarisao sam najgluplju moguću stvar, ali ovo je beba što držim u rukama. On ne zna da je to najočiglednija stvar koju uopšte nisam morao reći, ali nisam znao šta drugo da kažem.
" Ne molam", odgovorio je jednostavno i da je još slegnuo ramenima bio bi to vrhunac svega. Njegov odgovor me je naterao da se osećam još glupljim nego što sam se osećao jer u njegovoj maloj glavici je to imalo savršenog smisla. Nije morao da govori i to je bilo to.
" Mama i tata bi sigurno želeli da ti čuju glas", objasnio sam mu kao što bih objasnio svakom normalnom ljudskom detetu koje ne bi imalo pojma o čemu ja pričam. Aleksej jeste razumeo i namrštio se odmeravajući me zamišljeno. Veoma je teško objasniti kako je komunicirao kada nije govorio. Osećao sam jasno svaku reč koju je želeo da mi kaže i to je bilo nemoguće. Svejedno sam znao da mi poručuje da ne može da se izražava na glas čisto i razumljivo kao mislima. Deo njegovog uma koji je ovo radio je funkcionisao drugačije i mogao se bolje izraziti. Što je bilo čudnije nego da mi je rekao na glas da ga prosto mrzi da govori jer ne smatra da je trošenje vazduha potrebno.
" Kako to radiš?", nisam ga zapravo pitao, više je to bilo pitanje koje sam postavio jer je moralo biti izrečeno. Dobio sam i odgovor koji nisam tražio. Video sam odgovor tačnije. Luna. Čuo sam i reči koje mu je govorila. Nisam razumeo ništa, ali sam znao da je u pitanju neka magija za koju niko nije znao da se dešava. Osim Alekseja koji je znao da to mora da sakrije od mame i tate, ali pametno malo stvorenje nije dobilo specifična uputstva da to sakrije od mene.
" Da li ti je rekla zašto to radi?", nisam imao šta da izgubim. Morao sam pitati. Ako Aleksej ne zna onda ne zna, a očekivao sam da beba od godinu i nešto dana ne može znati niti razumeti. Svejedno je uzeo mali privezak u obliku srca i prineo ga meni koliko je mogao iako njegove ručice nisu bile dugačke kao moje pa me nije mogao dohvatiti dok sam ga držao iznad sebe.
Mrštio se kao da se napreže da obavi nuždu, ali nije se naprezao pa sam znao da to ne radi. Želi da mi da nekakav odgovor i ja nisam mogao da verujem da se to dešava.
" Oslobodi slce, uklade dusu", rekao je i ja u prvi mah nisam razumeo. U prvi mah sam se skoro nasmejao jer to što je rekao nije imalo nikakvog smisla, ali objašnjavao mi je mentalno. Stvarala mi se slika u glavi. Veoma jasna slika onoga šta je Luna izgleda planirala i spustio sam Alekseja na sebe jer nisam u ovom momentu verovao svojim rukama koje su se tresle nekontrolisano. Aleksej se propeo na svoje nesigurne ručice i posmatrao me sumnjičavo. Mislio je da je nešto pogrešno objasnio, da je pogrešno rekao, da sam ja pogrešno razumeo. Savršeno sam razumeo ono što mi je rekao nije morao ni da mi objašnjava dodatno. Moram probuditi Eona... Moram mu... reći da...