Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 17

Šta si ti?

03

Gledao sam kako iz dana u dan Eon sve više vremena provodi sa Hanom. Navikao sam se već i ja da je oslovljavam sa tim imenom. Bila je Hana i nije bilo greške u tome. Posmatrao sam ih kao da imam sve vreme sveta, zapravo, imao sam sve vreme sveta jer je moje postojanje izgubilo svaki mogući smisao. Vreme je teklo, kao što uvek teče, ali ja sam se opet osećao kao i pre nego što sam upoznao Lunu. Kao da ja stojim. Tada sam imao barem neki smisao, Nero i ubijanje su bili moj smisao, sada nisam imao razlog da postojim. Prvih par meseci sam se stalno vraćao jednoj misli, jednoj misliji zapravo, želeo sam da nađem Lunu i nateram je da me oslobodi ovog bitisanja. Nije imalo smisla, čak je bilo i okrutno to što mi nije ostavila prostor za beg. Međutim, kako je Eon počeo da pronalazi svoj smisao u vremenu koje je provodio sa Hanom, koju nije više gledao u potpunosti kao Lejlu, nije je više gledao ni kao Hanu, a ja nisam želeo da budem taj koji će pitati šta se između njih dešava jer nisam znao da li je on uopšte svestan toga. Uglavnom, Eon je pronašao neki smisao u vremenu koje je provodio sa njom, priznaću i sa mnom. Hana je bila Lejla i shvatio sam da je poznajem, ona je ostala ista, ali smo je mi videli kao Hanu sada. Ja sam pronašao neki magloviti smisao u tome da ih oboje čuvam koliko je u mojoj mogućnosti. Držao sam se toga, zapravo, nadao sam se da je Eon bio u pravu kada je rekao da me samo Luna može ubiti, planirao sam to da iskoristim ako bude bilo potrebno da ih zaštitim. Bili su važni, ne samo što su bili važni meni ili Luni, bili su važni za živi svet ove planete. Ja sam možda nekada davno, toliko davno da sam zaboravio kako je to, ali nekada davno jesam bio samo čovek. Postao sam sve što nikada nisam verovao da mogu biti, sve što nikada nisam želeo biti, ali ako moja žrtva, ma koliko nebitna za veliku sliku, ako moja žrtva može barem mikron pomoći, uradiću sve što je potrebno. Moja odluka je doneta pre, pa sada već više od godinu dana, vreme je nekako ipak prolazilo iako nije delovalo tako. Bio sam iskreno iznenađen Eonovom mogućnošću da okrene novi list i oprosti i pruži priliku. Nikada nisam razumeo mnogo stvari u vezi Eona. Razumeo sam da voli Lunu, nisam razumeo kako je pronalazio razloge da je čeka i zašto se nikada nije borio za nju. Sada, dok sam ga posmatrao kako funkcioniše sa Hanom, posle svega što je preživeo zbog nje, shvatio sam par bitnih stvari u vezi Eona. On nadljudski voli, on je nadljudski zaboravan. Dobro, ima neverovatnu sklonost za opraštanjem, nisam mogao to razumeti, jer ja nisam bio božanstvo na zemlji, moji svi nagoni su bili prvenstveno ljudski. Ljudi praštaju, ali ne zaboravljaju i to se sve svodi na jedno, u ljudskoj prirodi nije da praštaju. Ljudi ne zaboravljaju jer tako uče na svojim greškama i tim primerima se vode dalje kroz život. Devojka koja je prevarena neće verovati ni jednom momku više u potpunosti, muškarac koji je ostavljen iz čista mira će to očekivati od svake žene i tako u krug. Eon je postojao van ljudskih granica i video je suštinu, on je video kada je neko svestan da je pogrešio, on je hranio želju za promenom, on je istinski bio oslonac. Razumeo sam sada i šta je Luna videla u njemu, on je bio svetionik za one koji su grešili, on je bio sigurna luka koja će te ubediti da se sve može ispraviti, da će se on postarati da tako bude. Ona je znala isto što i ja sada znam i hranila se tim osećajem dok je postalo nemoguće da laže sama sebe, niko nije grešio onoliko koliko je ona grešila i ne postoji Eon niti sila koja to može ispraviti. Razumeo sam i zašto je mislila da je Hana njegova srodna duša, nisam još uvek siguran da li sam objektivan u ovom mišljenju, ali jesam verovao da Hana jeste Eonova srodna duša. Poznavao sam Lunu, poznavao sam pravu Lunu, onu koju Eon nikada nije upoznao i što sam više vremena provodio sa njim video sam svetlost u njemu, svetlost koju bi Luna ugušila, umalo jeste poslednji put. Eon je pouzdan kao Sunce koje izađe svako jutro. Hana je hranila tu svetlost, pojačavala ju je svaki put kada bi se našla u njegovoj blizini, mogao sam gotovo to videti, osetiti. Priznao Eon to ili ne, i on je to video i osetio. Nije se tu radilo o ljubavi, ljubav kao romantična pojava je veoma ljudska stvar, srodna duša je nešto daleko veće od toga. Srodna duša hrani, dopunjava, ne uslovljava, prosto se poklapa sa onime kome pripada. Možda Eon kao i ja čeka da ga Luna oslobodi, možda nju čeka slomljeno srce umesto mene, možda je Eonu dosadilo da je čeka celo svoje postojanje, možda je Luna odustala od svega, možda ja nemam pojma šta pričam i ubeđujem sebe u gluposti u koje želim da verujem. Mada nije bila glupost, jer Eon i Hana su bili kao dve puzle i bio sam siguran da se Luna prošli put nije mešala, završilo bi se onako kako je ona želela, Eon i Hana bi bili zajedno. Luna se petljala sa sudbinom previše puta i sada, sada je odustala od svega i glumila da živi svoju sudbinu sa Nerom. A ja?
Ja sam se nadao svim svojim bićem da Nero nije njena srodna duša iako sam znao da to nikada neću biti ja, ipak se jesam nadao zbog nje da to nije Nero. Ja sam trošio vreme sam, delimično sa Hanom i Eonom, ali oni su večni, ja ću iščeznuti. Ja se nisam nadao da ću ikada naći drugu puzlu koja paše mojoj duši, jer sam ja moju dušu izgubio pre previše vekova. Ja sam trošio ukradene otkucaje srca koji nisu namenjeni ljudskom biću, ja sam trošio udisaje koje sam trebao prestati trošiti kada je moje ljudsko telo prestalo da oseća potrebu za vazduhom, ja sam voleo Hanu, Eona, Mihu, Eni, voleo sam Lunu, voleo sam ih sve sa pozajmljenom polovinom duše.
" Zašto si se ti toliko ućutao?"
Trgao sam se kada je Hana progovorila. Kitila je jelku, opet je bilo vreme Božića, voleo sam da je gledam koliko se sva uzbudi zbog nepostojećeg praznika. Nije želela da slavimo njen rođendan više, smatrala je to trivijalnom stvari, ali Božić se morao proslaviti, barem ona tako tvrdi. Nije to bila stvar zaboravljenog praznika, bila je to stvar unutrašnjeg osećaja, bila je to stvar lepih sećanja. Čuo sam jasno da se Eon šeta po tavanu, nisam primetio kada je izašao, nisam ni primetio da je Hana počela da kiti jelku, bio sam zavaljen u fotelju kraj vatre i odlutao u sećanjima i razmišljanjima. Bilo je neverovatno, ne mogu opisati koliko, čudno to što smo nas troje živeli pod istim krovom i funkcionisali sasvim normalno, kao da ne postoji svet van našeg malog balončića ovde. Trošili smo vreme, ja možda malo više od njih, ali trošili smo vreme i prećutnim dogovorom napravili pakt da uživamo u tome što više možemo. Niko od nas nije postavljao pitanje zvano Luna, Nero, čak ni pitanje zvano Hana i Eon i šta su oni radili dok nismo otkrili ko je Lejla. Ja doduše nisam mogao znati šta oni rade kada ih ne čujem i ne vidim, ali nekako sam znao da nemaju razlog da se skrivaju od mene. Svejedno sam znao da pričaju mentalno jer se ućute na preduge vremenske periode. Mada to nije bila moja stvar, svejedno sam brinuo za Lejlu, za Hanu, jer nisam želeo da prođe kao ja. Doći će dan kada će Luna doći, ja sam bio spreman na tu oluju, nisam želeo da ona zaboravi da je to čeka. Odmahnuo sam glavom jer me je i dalje gledala zabrinuto.
" Zamislio sam se nešto o dušama i..."
" Luni. Mislio sam da smo rešili da nećemo mozgati o njenim mogućim planovima. Mislio sam da ćemo čekati da ona sama odluči šta planira i obavesti nas kako se mi uklapamo u to. Da li se uopšte uklapamo u to..."
Nisam se ni trgao, niti iznenadio kada je Eon ušetao u kuću noseći dve velike kutije u rukama. Bio sam uveren da nije video gde ide, ali to mu izgleda nije predstavljalo problem, kao što ne bi ni meni, ali za Eliota je ovo bila novina. Prevrnuo sam očima kada se Hana ukočila čim je pomenuo Lunu, okrenula nam je obojici leđa. Znao sam da voli Lunu, u najmanju ruku bila joj je beskrajno zahvalna što ju je Luna spasila, ali svejedno nije volela kada je bilo ko od nas pominje, po najviše Eon. Samo što sam bio siguran da je ona, kao što sam i ja, savršeno čula u njegovom glasu da je mislio ono što je rekao. Ne bih otišao toliko daleko da kažem da se pomirio sa sudbinom i odustao, ovo je ipak bio Eon, on će čekati do kraja vremena samo da vidi na drugom kraju da li joj je poterban.
" I ja se slažem sa time, samo... Pa prošlo je koliko? Dve godine? Ona sada verovatno zna da mi znamo da je ovo Hana, ona zna da mi znamo da ona izigrava Hanu. Mi znamo da ona može da nam pošalje poruku. Ja samo... Ne vidim moju ulogu u svemu ovome, to je sve", priznao sam i slegnuo ramenima nezainteresovano, jer jesam bio pomiren sa time da trošim ukradene dane na ovoj planeti. Ukradene dane koji ne vode ičemu. Ispravio sam se iznenađen njihovom reakcijom na moje reči. Eon je ispustio obe kutije i naterao me time da skrenem pogled na njega.
" Da li ti znaš koliko mi je vremena trebalo da pređem preko svega što ima vremena sa tobom? Sve to je ona izrežirala, da li stvarno misliš da nisi bitan?", dok je on govorio posmatrao sam ga mršteći se zbunjeno. Bez obzira koliko vremena sam proveo sa njim, ja ni u jednom momentu nisam zaboravio da je on osoba koja stoji na putu mojoj sreći. On je izgleda negde usput zaboravio da sam ja nekada davno bio na putu ka njegovoj. Da sam ja presekao njegov put ka sreći i izmakao šine koje ga još ni približno ne vode ka njoj. Eon je zboravljao, Eon je praštao, Eon je bio nadljudsko stvorenje, on je bio božanstvo na zemlju, a ja? Ja sam bio zlo, ja sam bio sve najgore što postoji u ljudima pojačano besmrtnošću, snagom i brzinom predatora.
" Trebalo ti je dva dana Eone", odgovorio sam sarkastično i odmahnuo glavom. Doduše to jeste bila istina. Znao sam to još dok sam mu pričao moju priču, moju verziju događaja.
" Osim toga sve to je bilo da te dovedem njoj, a u tome nisam uspeo. Osim toga iskreno sam odustao od toga da te serviram živog njoj. Ne posle ove predstave Luna je zapravo Hana, a Hana je zapravo Luna."
Okrenuo sam se ka jelci kako bih se izvinio Hani zbog onoga što nisam zapravo mislio reći na glas, ali ona se našla ispred mene u čučećem položaju. Na momenat sam fokusirao pogled na privezak koji nisam imao srca da tražim od nje, Eon nije imao hrabrosti, a ona nije želela da ga da jer je i ona smatrala da je Lunin dužnik.
" Alek sve što si ti uradio za nju ona to zna. Rekla sam ti da je uvek, kada kažem uvek, mislim svaki jebeni put, bila tamo kada si došao. Ti njoj nisi ništa dužan, ali ona tebi jeste kao i Eonu. Nije joj lako, nikome u ovoj situaciji nije, ali njoj je najteže. Ne trošimo mi vreme, čekamo nju, kako bismo joj pomogli da ispravi sve ovo, a kada ona to uradi...", odjednom se zaustavila, njene zelene zabrinute oči su zasijale kada se nasmejala i ispravila na noge. Gledala me je sa visine, a ja sam je pratio kao student koji čeka važnu lekciju od profesora. " Onda će sav ovaj haos dobiti smisao i sve će biti onako kako bi trebalo biti. Svi ćemo dobiti svoju sreću i smisao."
Ona je u potpunosti verovala u to, možda je i imala puno pravo, možda nije grešila. Osim jedne veoma bitne stvari na koju svi oni iznova i iznova zaboravljaju. Mala stvar, sitnica zapravo, malena stavkica na koju izgleda samo ja nikada ne mogu zaboraviti. Ta mala stvar, ta sitnica, malena stavkica na koju svi zaboravljaju je sada buktala u meni kao paklena vatra. Izgubio sam kontrolu, svesno sam pustio da se to dogodi. Posmatrao sam Hanu dok me je tražila pogledom po prostoriji, trajalo je samo delić sekunde, ali sam jasno video u njenim očima kada je shvatila poentu. Puls joj je ubrzao, video sam kako arterija na njenom tankom vratu pumpa krv u njenu lepu glavicu, mogao sam čuti kako joj misli haotično trče kroz um, video sam da joj se zenice šire u panici. Sa druge strane osećao sam miris znoja, osećao sam onaj kukavički miris straha, pod dlanom sam osećao vrelu uspaničenu krv. Znao sam da ta vrela krv širi osećaj da se sve u tebi ledi jer se Eon ukočio, kao što sam čuo kako misli jure kroz Hanin um haotično, tako sam isto čuo potpuni muk u Eonovom umu. Kada bih se fokusirao, kada bih se malčice potrudio, video bih sebe u Haninim raširenim zenicama. Video bih sebe kako držim Eona za gušu levom rukom, video bih prste svoje desne ruke kako stoje rašireno kao kandže na mestu gde je njegovo srce uspaničeno pumpalo. Njegovo srce je baš kao i on verovalo da uspaničeno grabi ka poslednjim otkucajima.
" Ja sam vampir Hana. Ja nisam božanstvo na zemlji kao vi. Ja nisam anđeo ili arhanđeo ili šta god da ste vi. Ja sam običan piun na ovoj tabli šaha. Ovo je vaš rat i ja ne želim da budem u njemu jer ću ja prvi biti uklonjen. Nema raja za mene, nema srećnog kraja i ako mi je Luna išta dužna, kao što ti veruješ da jeste, onda mi je dužna da me oslobodi."
" Alek molim te smiri se", čuo sam jasno koliko se trudi da bude sabrana. U pitanju su bile sekunde, a ja sam znao da ih je već prošlo dovoljno da me Eon zaustavi. On je znao da ja to znam, njegov puls se umirivao. Znao je da ga neću povrediti, ali to nije ni bila poenta, nisam planirao da ga povredim. Poenta je bila da im pokažem ko sam, da ih podsetim da mogu oboje da ih povredim pre nego što shvate da se nalazim u njihovoj blizini. Uzdahnuo sam i pustio Eona. Nisam stigao ni da postanem propisno razočaran činjenicom da ona nije shvatila ono što sam rekao, Eon je već bio kraj nje, zagrlio ju je zaštitnički, utešno. Priznaću da me jeste bolelo to što sam video da se njeno sitno biće trese od straha, ali i to je bilo delimično nešto čega sam želeo da postane svesna, ja nisam kao oni i trebala bi me se plašiti. Čak i pre Eona, pre nego što sam znao da je ona Hana, dok je bila samo Lejla koja je jednoga dana trebala postati Luna, čak i tada me je nerviralo što ne razume da bi se pre svega uvek trebala plašiti mene.
" U redu je Hana, Alek me ne bi povredio samo...", govorio je tiho, umirujuće, gotovo je mene umirio svojim tonom, ali je na kraju stegao vilicu besno i udahnuo duboko. Nije gledao u mene kada je nastavio iako je bilo očigledno da su reči bile meni namenjene.
" Alek samo misli da je on neko koga bismo se mi trebali plašiti jer on misli da je on nešto što nije. Da li se sećaš kada si mi pričala o tome šta si sve čula o njemu kada si bila mala?"
Hana je klimnula glavom tužno, skrenula je pogled na mene koji sam posmatrao sve ovo sasvim zbunjeno. Nisam zapravo znao da je ona čula priče o Vesniku Smrti, video sam na njenom licu Lejlu koja je odrastala uz mene i nikada se nije plašila jer nije zapravo znala da ima čega da se plaši, ali ona je ipak znala. Ovo me je zbunilo dovoljno da sam na momenat zaboravio da želim da pronađem Lunu odmah i ubedim je da me oslobodi.
" Nisam ni u jednom momentu poverovala u te priče jer te poznajem", odgovorila je piljeći u mene, moleći me da vidim u njenim rečima ono što prosto nisam mogao videti. Ona je videla biće koje ja nisam mogao videti, biće kakvim me je smatrala Luna, biće kakvim me sasvim sigurno sada smatra i Eon.
" Poenta je da on veruje u te priče. Želeo je samo da nas podseti da on može to da uradi, jer Alek misli da smo mi to zaboravili. Samo što je Alek zaboravio da je to Luna tražila od njega, Alek je zaboravio da nas je time sve spasio, Alek je zaboravio da je on važan..."
" Poenta je da vas dvoje nemate pojma ko ste vi zapravo, poenta je da je Alek jebeno umoran od svega ovoga, poenta je da Alek neće više da živi u zabludi da on išta može promeniti", dopunio sam i našao se ispred kuće bez razmišljanja. Nastavio sam normalnim tempom ka šumi obilazeći jezerce sa leve strane. Nisam imao pojma da li sam zapravo krenuo kod Lune ili sam samo izašao kako bih se malo smirio i razmislio. Znao sam da ću sam sebe podsetiti na ono što sam rešio, da ću ih štititi svojim životom, znao sam to i zato se nisam plašio što sam prošao prve redove drveća. Okrenuo sam se nazad ka kući, uzdahnuo sam tužno, jer sam zapravo znao da ne planiram da se vratim, da se nikada neću vratiti. Nisam želeo da se vraćam kako bih im rekao da ih volim, da sam im zahvalan, da verujem u njih... Nisam to želeo jer sam znao da bih se opet ukopao u mestu i trošio vreme, ali bih posle nekoliko dana, meseci, godina, decenija, opet shvatio isto. Moje vreme na ovoj planeti je davno isteklo. Zatvorio sam oči na momenat i okrenuo se ne gledajući više kuću koja je trebala biti naša, kuću koja je u nekom prošlom životu trebala biti moje parče raja. Stajao sam još samo sekundu pre nego što konačno skupim hrabrost da načinim prvi korak ka svom kraju. Nije bilo potrebe da čekam nekakav znak, nisam ni smeo čekati dugo jer će Hana ili Eon ili oboje uskoro krenuti za mnom. Moj kraj čeka na mene vekovima, a na meni je samo da načinim prvi korak, prvi korak koji sam načinio iznenađujuće lako.