Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 19

Šta si ti?

05

Sedeo sam za mojim trpezarijskim stolom koji sam sam napravio, kao i veći deo nameštaja u ovoj kući. Ispred mene je bio postavljen tanjir. Jelka je svetlela sa moje leve strane, ispred mene se nalazio topli specijalno spremljen obrok, sa moje desne strane Hana je vadila kolače iz peći. Božićna večera. Divno. Čim se Hana smestila na svoje mesto sa moje desne strane, a Eonove leve prešla je pogledom preko Eona na Lunu koja je sedela sa moje leve strane. Osmehnula joj se stidljivo, čak je delovala nervozno. Skrenula je na kraju pogled na mene koji sam sedeo tu više kao ukras, statua koja sedi prekrštenih nogu tapkajući prstima leve ruke kraj postavljenog tanjira koji neću koristiti. Podigla je obrve nervozno, nisam razumeo šta želi od mene. Nikada nisam držao govore za Božićnom večerom. Obično bismo poželeli jedno drugom srećan Božić i ja bih je posmatrao kako jede dok pijem vino celo veče. Davno je prošlo vreme kada sam trpao u sebe hranu samo zato što je ona bila dete i odbijala da jede jer ja nisam jeo.
" Hvala ti Hana što si nam pripremila ovaj obrok", Luna se smešila toplo nasuprot Hane koja je odmah skrenula pogled na nju. Bilo je nemoguće ne primetiti koliko se Hana potrudila da ovo bude ugodno veče. Obukla je svoju premalenu crvenu haljinu, mene je naterala da obučem košulju, navukla je i na Lunu svoju najlepšu haljinu koju je imala. Eona nije ništa morala terati, Eon je već upao u ovaj čudan običaj. Ja sam poštovao sve čemu sam je naučio i obično me ne bi trebala podsećati na to šta bih trebao obući. Samo što je postojala činjenica da je Luna ovde već nekoliko dana i ništa konkretno, zapravo ništa uopšte, nije rekla po pitanju situacije u kojoj smo svi bili vekovima. Eon je iz nekog razloga izbegavao da je pogleda češće nego što bi trebao. Hana joj se nervozno smešila i trčkarala oko nje kao da joj je sluškinja. Ja sam se uglavnom konstantno borio u sebi između nekoliko stvari koje sam želeo da uradim. Želeo sam da je zagrlim, da je poljubim, da je ukradem. Želeo sam da joj postavim milion i jedno pitanje. Želeo sam da propisno pobesnim na nju. Želeo sam da Eon konačno reaguje na to što je ona ovde, da konačno pokaže da mu je stalo, jer bi bilo glupo od mene da očekujem da nije. Želeo sam da me proždere ljubomora, da napravim sranje, pa da mogu ići. Želeo sam da Hana prestane da me udara nogom ispod stola nervozno.
" Molim Lejla? Hana... Izvini, zamislio sam se nešto", nisam mogao biti grub prema njoj, Hana jeste bila moja štićenica i sada sam je poznavao dobro. Voleo sam je i razumeo jer je bila u izvesnoj pat poziciji kao i ja. Sedeli smo oboje okruženi ljudima koji mogu učiniti kao i uništiti naše postojanje. Sabrao sam se i uhvatio slobodnom rukom njen sitni dlan. Bio sam okrenut ka njoj, mogao sam izviti desni ugao usne smešeći se jer sam čuo da su se i Luna i Eon promeškoljili nervozno zbog Hanine reakcije. Srce joj je ubrzalo ritam, neke stvari se ne menjaju, a ona je još uvek bila zbunjena devojčica. Voli ona Eona, ali Lejla je odrasla voleći mene. To ne menja ništa, to samo njena ljudskost reaguje zahvalnošću i ljubavlju koja nije ništa više od ljudske zaluđenosti. Oboje smo to znali, ali mene je zabavljala reakcija druge dve osobe jer je nisam očekivao. Mislim da su se drugo dvoje okrenuli jedno ka drugom, jer su oni bolje od mene mogli shvatiti ozbiljnost njihovih emocija i reakcija. Fokusirao sam se na Hanu koja se odjednom sabrala i podigla pogled smešeći se kao mali đavolak, što sam znao da može biti. Zakikotao sam se na glas pre nego što sam podigao pogled, znao sam na šta misli i bio sam joj zahvalan na ovoj predstavi jer mi je skrenula misli sa svega ostalog. Klimnuo sam glavom jednom pre nego što sam u sledećem treptaju bio na nogama i držao je u naručju. Obe noge su joj bile dvadesetak cantimetara od zemlje, a ona se zakikotala iznenađena.
" Mnogo si brži nego što sam mislila Alek", prodahtala je kroz kikot, a ja sam na njene reči slegnuo ramenima i podigao obrve nekoliko puta. Eon je frknuo sa moje leve strane i ja ću zbog toga uživati u ovome još više jer je iz nekog razloga Hanin komentar izazvao bes u njemu.
" Hoćemo li?", pitala je kada se konačno prestala smejati i podigla pogled na imelu pre nego što je vratila svoje oči na moje. Bilo je nečega veoma isceniranog u svemu ovome, ali najviše to da je ovo bila igra, zato sam i klimnuo potvrdno glavom smešeći se zabavljeno. Bila je Lejla i ovde smo bili samo ona i ja i ja sam je voleo kao što nikoga nisam voleo. Zato što niko nikada nije odrastao uz mene. Lejla je bila moje dete, moja sestra, moja porodica, moj pravi prijatelj i ja sam to tek sada shvatio. Samo što nije zapravo bila moja porodica i ja sam se nasmejao kada je podigla obrve nekoliko puta smešeći se pokvareno. Čuo sam da Luna pita Eona šta radimo, šaputala je, nije morala. Čuo sam je svakako, znala je to, baš kao što smo svi u ovoj prostoriji znali da nije morala to pitanje postaviti na glas. Sve ovo se izdešavalo u par sekundi.
" Imela", odgovorio joj je Eon i mogao sam da zamislim da prevrće očima jer je progovorio sekundu pre nego što je Hana položila svoja sitna usta na polovinu moje donje usne. Nisam očekivao da će njene usne biti toliko vrele. Nisam očekivao da će mi njena krv toliko zapevati kroz um. Nisam očekivao da će se toliko zarumeneti. Nisam očekivao da će Eon udariti rukom o sto, niti da će me Luna opsovati u mom rođenom umu. Mnogo toga je prolazilo kroz moje misli kada se uzme u obzir da je Hana bila u mom naručju, a ja sam bio gladan. Prestao sam disati i podigao je visoko iznad moje glave navodno u duhu igre. Položila je dlanove na moja ramena pridržavajući se i nasmejala iznenađena mojim naglim pokretom. Eon i Luna su morali osetiti koliko se plašim da ću je povrediti. Hana je morala to videti na mom licu. Samo što niko nije reagovao, niko nije ustao da me zaustavi, niko nije vrisnuo niti bilo šta slično. Shvatio sam da je prošlo dve sekunde od momenta kada me je Hana poljubila do momenata kada sam je u potpunosti sabran spustio na pod i poljubio u obraz. Kako se ovo desilo?
" Srećan ti Božić Hana", progovorio sam poslednjim zalihama vazduha, morali su primetiti da ne dišem. Zar ne? Hana mi se blago poklonila pre nego što me je pomazila po obrazu.
" Srećan ti rođendan Alek", odgovorila mi je i ja sam udahnuo iznenađeno. Kako je ona znala to? Pogrešio sam što sam udahnuo, ali ona je već sedela na svom mestu. Skrenuo sam pogled na Lunu koja je piljila u Hanu mršteći se besno, ali zbunjeno. Ni ona nije znala.
" Da li ti je stvarno rođendan danas?", pitao me je Eon, ali ja nisam mogao da se saberem. Imao sam osećaj da je svaka vena u mom telu prazna, suva kao barut. Još uvek sam osećao toplotu Hanine krvi na ivici svoje usne i to je prosto uzimalo svu moju pažnju.
" Jeste, Nero mi je rekao, samo se nisam sećala toga pre", odgovorila mu je Hana ne okrenuvši se ka njemu, smešila se okrenuta meni. Svo troje su piljili u mene. Nisam bio svestan kada sam se spustio u stolicu. Koliko je prošlo vremena od kada sam se poslednji put hranio? Dani? Kada je počela zima oteravši životinje u skrovišta? Ovo ne valja, ali mogu ja to. Mogu presedeti jednu večeru sa njima. Mogu izdržati par sati.
" Nije važno. Poslužite se, jedite. Prijatno", progovorio sam što sam smirenije mogao, štedeći vazduh kako ne bih morao ponovo da udahnem. Da li je moguće da niko od njih troje ne oseti da sam na ivici da u potpunosti izgubim kontrolu?
" Kako nije važno? Rođendan ti je. Srećan ti rođendan Alek", Eon je nastavio, čak se našao kraj mene na momenat i potapšao me po ramenu. Klimnuo sam glavom suzdržano jer mi je bio preblizu, ali još važnije od toga jer ja nisam bio Miha. Nije mi morao čestitati nikakav jebeni rođendan. Ja nemam rođendan za ime svega. Ali ne! Eon je otišao još dalje od toga, povukao me je na noge kako bi me zagrlio. Njegovo srce je kucalo prislonjeno na moj grudni koš. Svaki dodir nakon Haninog poljupca je goreo uz moju kožu. Samo što to nije bilo najgore, ne. Luna je ustala, bila je prelepa u crnoj haljini koja je prekrivala njene tabane. Eon je nestao bez da sam ja toga bio svestan jer me je Luna zagrlila, celo njeno sitno biće je bilo prilepljeno uz moje. Njeni bosi tabani su stajali na mojim bosim stopalima. Meni nije bilo hladno, a odbijao sam da provedem celo veče u onim neudobnim cipelama, ali ona je iz nekog razloga konstantno bila bosa, čak i na snegu koji je pao pre tri dana čineći ovo pravom Božićnom atmosferom. Njeni tabani su bili hladni kada se propela na prste da me poljubi u obraz, ali njeni dlanovi kojima je držala moje lice su bili vreli. Refleksno sam spustio lice ka njoj, bila je to duboko ukorenjena navika, ali čim sam osetio njen dah na mom licu skrenuo sam pogled na Eona samo na sekundu. Luna je to shvatila kao znak da me poljubi u obraz, Eon je video na mom licu ono što je trebao videti. Sve u meni se stišalo.
" Srećan ti rođendan Alek", prošaputala je Luna na moje uho pre nego što se vratila na svoje mesto. Konačno sam i sam odahnuo i srušio se u stolicu na ivici snage i mentalne i fizičke jer Eon je priskočio u pomoć u pravom momentu.
" Hvala vam svima, ali zaista nema potrebe. Sada možete jesti, prijatno", mahnuo sam rukom iznad hrane i više nego ikada poželeo da mogu biti normalan, da mogu jesti sa njima, a ne da imam želju da pojedem njih.
* Ti bi trebao pojesti nešto.*
Skrenuo sam pogled na Lunu taman kada se nasmešila uzimajući zalogaj nečega što nisam stigao da proučim pre nego što je završilo u njenim ustima. Da li je ona insinuirala na ono na šta mislim da je insinuirala?
" Ovo je veoma ukusno Hana. Svaka ti čast. Ja nikada nisam bila nešto posebno vešta u kuhinji."
* Izgleda si konačno dobio šegrta vrednog tvog znamka.*
Ova Luna, ko god ona bila, je bila veoma zabavna. Da nismo bili u društvu i da nije namerno ovo radila kako bi mi skrenula misli, nasmejao bih se na sav glas sve dok me stomak ne zaboli.
" Hvala ti, ali ne mogu prihvatiti sve zasluge. Nisam ni ja nikada bila nešto posebno vična kuvanju, Alek me je svemu naučio", odgovorila joj je Hana učtivo i nasmešila se iako je na momenat skrenula pogled ka meni i namignula mi. Ovo je sve više i više ličilo na neku od romantičnih komedija koje sam gledao sa Lunom pre više od dvesta godina.
" Istina je da je Alek neverovatno dobar kuvar. Ja sam u ovom životu naučio sam da kuvam za sebe, ali to je sve bila brljotina naspram onoga što su me on i Hana naučili.", dopunio je Eon, a ja sam prevrnuo očima. Vampir ih je učio da kuvaju, vampir koji onako usput nije kuvao dok je bio ljudsko biće.
" U redu, hoćemo li se prestati ponašati kao da je ovo normalno?", pitao sam odjednom. Nisam se mogao zaustaviti. Kakve su ovo gluposti? Hvalićemo jedni druge? Čemu? Luna ništa nije rekla. Ništa. Sedi tu i ćuti kao kamen. Hana je spustila pogled iste sekunde, Eon me je pogledao zbunjeno, a Luna je uzdahnula umorno.
" Ne razumem šta sam pogrešno rekao", prokomentarisao je Eon u pokušaju da olakša ovu situaciju, da me umiri, da nekako vrati ovu večeru na prvobitni pravac.
" Stvarno želiš da to kažem?", pitao sam sarkastično. Čekao sam da me neko zaustavi, Lunu najviše, ali niko nije ništa rekao niti se pomakao, zato sam konačno izbacio sve iz sebe.
" U redu. Ja nisam zaboravio ništa. Možda te ne mrzim Eone, možda te nisam nikada ni mrzeo, ali ja se ne mogu pretvarati da je ovo u redu i da je ovo normalno i da se osećam sasvim komotno dok sedim sa tobom ovde. Ne mogu se pretvarati da ne volim Hanu i da me ne boli to što savršeno razumem kako se ona oseća osim što ona na duši ima i teret toga da ju je Luna spasila. Ona čak nema ni taj luksuz da je na momente mrzi, kao što ja tebe na momente mrzim. Luna se prosto infiltrirala u sve ovo bez da je iko od nas reagovao. Nisam je video dvesta godina. Dvesta! Sasvim sigurno mi nije bila želja da ako je ikada ponovo vidim sedim smireno kraj nje i uživam u mirnoj večeri sa tobom, Hanom i njom. Izvini, ali ja bih voleo da prestanemo da se pretvaramo i voleo bih da nam Luna kaže barem jednu stvar od svih objašnjenja koja nam duguje, koja nam je obećala", udahnuo sam i prekrstio ruke osećajući se lakšim od vazduha, rekao sam sve što sam mislio i uspeo da nateram svoje društvo da prestane da diše.
" Žao mi je ako me mrziš Alek, ja tebe ne mrzim. Zahvalan sam ti za sve", odgovorio mi je Eon odjednom sasvim sabrano i ispravio se. Najsmešnije od svega je bilo to što je on mislio da govori istinu. Zaboravni Eon. Povio je leđa kada sam se zakikotao na njegove reči.
" Ne, ti nemaš razloga sada da me mrziš, dvesta godina nakon mog vremena. Možda te mogu podsetiti na to kako je to kada me mrziš. Možda je dovoljno samo da kažem ne moraš Luni govoriti da li sam ja dobar kuvar ili ne. Luna zna sve šta ja umem d..."
" U redu. Dosta je bilo. Dosta!", Luna je bila na nogama sa moje leve strane. Malo se jesam ponašao kao razmaženo, ljubomorno derište, ali ako će ih to sve pokrenuti onda je bilo vredno toga. Očekivao sam da će se Luna okrenuti ka meni, da će opomenuti mene, ali nije. Ona je skrenula pogled na Eona koji je sedeo nasuprot mene. Koji je delovao sasvim smireno.
" Ne izazivaj me", prosiktala je na Eona, a ja sam skrenuo pogled na Hanu. Bio sam zbunjen i nadao sam se da ona ima nekakav odgovor, ali ona je odmahnula glavom piljeći u svoj tanjir. Nisam joj zavideo, ni za šta na svetu se ne bih menjao sa njom. Branila bi Eona, znao sam to, ali nije ni glasa ispustila iz strahopoštovanja prema Luni. Bila joj je dužna sve i mislila je da ne sme tražiti još, ne bi nikada smela tražiti Eona. Hana se pomirila sa tim da će uraditi šta god Luna bude tražila od nje. Poginuće za Lunu hiljadu puta u borbi sa Nerom, ali neće ni zrno peska tražiti od Lune.
" Govori na glas Eone. Nema tajni više. Nikada više", nastavila je Luna i spustila se nazad na stolicu. Nije bila više ljuta, ovo poslednje je rekla tužno. Bilo je to izrečeno njoj samoj, bilo je u tih nekoliko slova dovoljno njenih grešaka da nije bilo moguće to iskazati sa samo dve reči, zato ih je ponovila još jednom tiho. Sama za sebe.
" U redu, reći ću na glas. Obećao sam da ga neću povrediti i nije fer da me podsećaš na to. Pogotovo kada se uzme u obzir da si njega naterala da ubije mene", progovorio je Eon sasvim smireno gledajući je kako tone u svoju stolicu. Smanjivala se na moje oči i ja sam sada mogao da saosećam sa Hanom. Nisam imao prava da iskaljuljem bes na Eona. Ja sam ga ubio. Dugovao sam mu život, ceo jedan život! Nemam prava da mu prebacujem išta, nemam prava da se mešam, nemam prava da tražim išta od njega. Mogu mu samo prepustiti moj život, mogu se samo povući i u potpunosti mu prepustiti Lunu. To je sve što mogu. Trgao sam se kada me je nešto dotaklo po butini, bila je to Hanina sitna ruka, prihvatio sam je ne skrećući pogled na nju. Tražila je moju podršku ili mi je davala svoju, nisam znao, ali sam znao da samo ona može razumeti do nekog stepena kako se osećam.
" Izvini Alek, znam da nisi ti za to kriv", dodao je Eon brzo, skrenuvši pogled na mene. Odmahnuo sam slobodnom rukom, ali nisam progovarao. Prisustvovao sam po drugi put okršaju Bogova u mojoj dnevnoj sobi. U pitanju je bio drugi Bog, u pitanju je bila druga dnevna soba, ali osećaj je bio u potpunosti isti. Osećao sam se kao bubašvaba. Ako ne računamo onaj put u Luninoj dnevnoj sobi kada su tamo bila oba njena Boga, kada sam se takođe osećao kao bubašvaba, momente pre nego što je neko zgazi.
" U redu. Ustanovili smo dakle da je Alek besan na mene, ustanovili smo da je Eon besan na mene, znam da bi Hana bila na njihovoj strani da joj nisam ponudila izlaz. Dakle ovako. Odakle početi?", Luna je piljila u imelu iznad moje i Hanine glave dok je govorila. Pričala je sama sa sobom i nije grešila u ničemu. Mislio sam da sam samo ja svestan svega toga, mislio sam da Bogovi prelaze preko svega toga, da su oni već prešli preko svega toga, ali sam pogrešio. Oni su samo bili strpljiviji od mene. Podsetio sam sam sebe da njihove igre traju vekovima, ja sam pukao nakon tri dana. Možda je moje strpljenje vezano za činjenicu da je moja besmrtnost promenjiva činjenica, njihova je konstanta.
" Ovako, tri najvažnije stvari. Neke u koje sam sigurna, neke koje sam trebala ranije shvatiti, neke koje sam uradila na svoju ruku bez dozvole. Počećemo od onoga u šta sam sigurna." Okrenula se ka Eonu, ćutala je neko vreme. Video sam da suze mile niz njeno lice, nisam imao pojma šta mu govori, Eonov izraz lica se nije menjao. Hanin stisak je bivao sve jači.
" Rekla sam ti već sve ovo, ali mislim da trebam to reći na glas kako bi i tebi i meni bilo stvarno. Naučila sam mnogo toga za ovih sto i nešto godina. Bila sam sama i mogla sam da se posvetim svemu što me je zanimalo. Pre tebe sam učila sve o tome šta mogu dok sam bila vezana za Nera pre svih i svega, učila sam sve dok se ti nisi pojavio i naterao me da proispitujem sve što sam ikada radila. Sav moj fokus je bio na tome da te zaštitim, da uništim Nera i da od tebe napravim njega. Volela sam te, još uvek te volim Eone, uvek ću te voleti, ali sve u vezi nas je bila greška sa moje strane. Želela sam od tebe sve, a nisam davala ništa iako sam se stalno vraćala pokušavajući da opravdam to što si me uvek čekao. SVe ovo je bila moja greška. Ne žalim što sam te zaštitila, ali žao mi je zbog svega što sam ti uradila. Kao što se ispostavilo, ne mogu izbrisati našu prošlost, ne mogu promeniti ono što sam uradila, ali ti dajem budućnost koju si trebao imati da nije bilo mene. Sve to ne znači da te ne volim, to samo znači da je Nero bio u pravu...", govorila je kroz suze dok sam se ja trudio u sebi da pevušim kako je ne bih čuo, ali sam istovremeno želeo da znam svaki detalj. Nije mi bilo drago što sam čuo ono poslednje, ali mi jeste bilo drago što je Eon klimnuo glavom na kraju. Nisam razumeo šta sve to zapravo znači jer nisam znao ono što su samo njih dvoje mogli znati, ali sam znao da ga ona pušta, da ga je oslobodila. Hanin dlan je nestao sa mog jer je Luna skrenula pogled na nju.
" Hana, smeš tražiti podršku od Aleka", progovorila je Luna toliko nežno da sam osećao da me bol ispunjava. Ovo se odnosilo i na mene. Ovo je značilo da i mene čeka isto što i Eona. Očekivao sam to, ali kao što sam jednom davno naučio, samo zato što znaš da će se nešto desiti ne znači da si spreman za to kada se desi. Osećao sam sitan dlan kako stiska moje prste, ali nisam se obazirao na to, nisam osećao olakšanje zbog njene podrške.
" Ne moraš mi ništa reći Luna, ja sam ti zahvalna za sve. Ne duguješ mi ništa, nikakvo objašnjenje", prošaputala je Hana glasom obožavanja.
" Bila si u pravu Hana, trebala sam to shvatiti mnogo ranije. Da se ja nisam mešala, da ja nisam pravila problema sa Nerom, da nisam bežala od njega i naletela na dobru dušu koja me je podsetila na to kako je to kada te neko voli, kako je to kada je neko nepopravljivo dobar. Toliko dobra duša da čak ni ja nisam mogla da uništim to. Nisam se trebala mešati, ne mogu ni da zamislim šta bi on mogao biti da sam samo shvatila ono što mi je trebalo odmah biti jasno, da sam samo malo razmislila o svemu... Ti bi imala svoju srodnu dušu i ništa od onoga što si preživela sa Nerom se ne bi desilo. Za sve sam ja kriva, za sve i žao mi je zbog toga. Ne postoji ništa što ja mogu uraditi da to opravdam ili da to ispravim. Žao mi je Hana."
Nastala je tišina, Hana je spustila pogled i zaplakala tiho. Nesvestan svojih pokreta sam se našao u čučećem položaju kraj Hane. Brisao sam joj suze kao što sam radio bezbroj puta tokom njenog novog života. Razumeo sam zašto plače, dobila je potvrdu svega, dobila je obrazloženje za svoju nesrećnu sudbinu, dobila je reči, ali to ne menja prošlost. Dobila je sve što zapravo nije mogla imati jer nije mogla vratiti vreme. Dobila je više nego što ću ja dobiti, ali sam video koliko boli i to što je prošlost ispisana u kamenu. Bez obzira šta nam sutra donese, prošlost je nešto od čega niko ne može pobeći.
" U redu je Alek. Odvešću je da legne da se smiri."
Eonov umirujuć glas me nije mogao naterati da se pomerim sve dok Hana nije klimnula glavom i poljubila me u obraz. Čim su oni otišli spustio sam se na pod. Nisam više želeo da čujem šta Luna ima da mi kaže. Preklinjala me je da ostanem, ali nisam želeo biti ovde ako planira da mi kaže da je sve što je vredelo u mom postojanju bila greška. Ne samo da sam se skrivao ispod stola, već sam piljio u njena bosa stopala čekajući da se pokrene kako bih pobegao ako se samo pomeri.
" Alek, da li si još uvek tu?", prsti na njenim stopalima su se grčili nervozno. Nisam bio siguran da li stvarno misli da sam nestao ili se plaši razgovora sa mnom, možda me je zato ostavila za kraj. Plaši se moje reakcije i zna da sam gladan.
" Da li bi želeo da prošetaš sa mnom?"
Našla se ispred mene kada je postavila pitanje, kretala se mnogo brže nego što sam verovao da je moguće za nekoga kao što su oni. Možda se suzdržavala inače, ali sada je bila toliko brza da sam jedva stigao da se uzmaknem par cantimetara. Možda sam previše bio skoncentrisan na njena stopala. Sada sam odmeravao njeno lice pokušavajući da protumačim njeno raspoloženje.
" U redu", odgovorio sam ovo kao pitanje, a ona me je već vukla za sobom, prvo ispod stola, a zatim čim smo bili na nogama vukla me je ka vratima.
" Zar se nećeš prvo obući? Hladno je. Bosa si", protestovao sam. Jesam se brinuo za nju, ali sam istovremeno želeo da kupim sebi par minuta da se saberem. Znam da sam ja bio taj koji je insistirao na tome da nam da nekakve odgovore, ali nisam očekivao dve bombe pre nego što dobijem svoju nuklearnu. Nije mi odgovorila rečima, zakikotala se i odmahnula glavom pre nego što je zakoračila na sneg bosa.