Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 14

Sigurna kuća 

06

Probudio sam se u sred noći i na momenat bio iznenađen što se nešto meškolji kraj mene. Nisam imao pojma kada je došla, ali bila je sklupčana uz mene i odmahivala glavom u snu.
" Ne, Alek. Ne...", naravno da je imala noćne more zbog svega što je saznala, trebao sam očekivati ovo. Trebao sam ostati sa njom, trebao sam spavati u fotelji kada sam već želeo da budem džentlmen. Dao sam joj materijal za najgore noćne more i onda sam izigravao finoću. Bravo Eone, svaka ti čast.
" Lejla, probudi se. To je samo san", kada ću prestati da govorim tu glupu laž?
Trgla se na moje reči i podigla pogled na moje lice uspaničeno. Borila se za dah kao da je trčala i ja sam se osećao užasno zbog toga. Nisam joj trebao reći, nisam joj trebao ništa reći ako će ovako spavati dok se ne seti.
" To je samo san Lejla, smiri se, sve je u redu."
" Ne, nije... Alek...", dahtala je uspaničeno, ali ja sam odmahnuo glavom tužno. Nisam želao da je uplašim, nisam želeo da se ona plaši Aleka. Zagrlio sam je kako bih je umirio, ali čim sam dodirnuo njena leđa trgla se i udahnula oštro kroz zube. Mislim da sam istog momenta bio u sedećem položaju sklupčan na drugom kraju kreveta. Prestala je da diše iznenađena mojim naglim prebrzim pokretom, ali nisam mogao protiv sebe. Trebalo mi je previše samokontrole da ne prekrijem uši kao malo dete kako je ne bih čuo kada to kaže.
" Izvini", prošaputao sam, ali ona je odmahnula glavom tužno i ustala bez reči. Nisam bio iznenađen zbog toga. Bolje je da odmah ide jer ne želim da me odbije, ne želim to i sada sam bio malo besan što je uopšte došla. Zatvorio sam oči samo na momenat i uzdahnuo kako bih se sabrao, ali kada sam otvorio oči ona je svlačila spavaćicu preko glave i sada mi definitivno ništa nije bilo jasno.
" Šta se dešava?"
Ovo pitanje nisam ja postavio, a to me je dovoljno zbunilo da sam prosto piljio u nju zanemarivši činjenicu da stoji ispred mene i da na sebi nema ništa više od gaćica. Podigla je obe ruke i ja sam se trudio da budem džentlmen, ali bio sam muškarac i bilo je nemoguće ne gledati je. Sve to je bilo gurnuto u treći plan kada je skupila kosu u svoje ruke i okrenula mi leđa. Dok sam ja zbunjeno posmatrao kako se okreće primetio sam odmah na šta je mislila. Delovalo je kao neonski znak i bilo je nemogće ne primetiti to. Čuo sam da je udahnula oštro kroz zube kada sam se našao iza nje i dodirnuo njena gola leđa.
" Šta se dešava?", ovaj put sam ja postavio pitanje toliko tiho da sam znao da me nije čula, ali nisam mogao protiv sebe dok sam posmatrao tanke linije kako se pojavljuju na njenim leđima. Kako sam postavio pitanje tako sam znao da nema potrebe da postavljam pitanje, znao sam odgovor. Okrenuo sam Lejlu u mestu i spustio svoje lice na visinu njenog, ignorisao sam činjenicu da se sada moja leđa otvaraju. Nije bolelo onoliko koliko sam mislio da hoće.
" Šta si sanjala? Šta rade Aleku?", pitao sam tiho jer nisam želeo da je uspaničim. Nije morala znati šta se dešava, njene rane će preći na mene, držao sam ruke na njenim leđima kako bih se uverio da se to odmah dešava.
" Sanjala sam da gledam Aleka kako visi na lancima, njegova leđa su bila prekrivena ranama od bičevanja. Drže ga u tamnici, ali to je samo san zar ne?", njeni leđni mišići su se opustili pod mojim prstima, a ja sam se koncentrisao na rane na mojim leđima. Nisam bio u stanju da razmišljam o ičemu drugom osim o činjenici da moram ja preuzeti rane, ona ni ne zna da se zaceli.
" Mislim da postoji razlog zašto se Alek nije vratio do sada, verovatno jeste bio sprečen, ali to je Alek njega niko ne može sputati. On zna šta radi", odgovorio sam iskreno i sve je prestalo, bio je kraj. Nisu ga trenutno mučili, znao sam to, ovo su bile stare rane i sada su zaceljene. " Znam da je Alek dobro, sve će biti u redu. Obećavam ti. Razumem da brineš o njemu i ja brinem, ali njemu niko ne može ništa."
Alek sada misli da se ona setila, Alek će učiniti sve da to niko drugi ne sazna i pobeći će. Jedini način da ga uopšte uhvate je bio da on veruje da je to zbog njene bezbednosti, sada će isto tako pobeći zarad njene bezbednosti. Morao sam verovati da je tako jer dok se Lejla ne seti, dok ne znam Alekove planove, ja ne mogu da uradim ništa. Možda je dozvolio da ga uhvate kako bi saznao neku informaciju, možda je sve ovo bio deo njegovog nekog plana, nisam imao pojma, ali sam se ipak nadao da je on dobro.
" Da, to je Alek, njemu niko ništa ne može. Možda to samo moja podsvest radi...", počela je, a onda je odmahnula glavom u neverici. " Kunem ti se da sam mogla da osetim rane na leđima, zato sam uzmakla. Nisam bežala od tebe, nemoj misliti da sam bežala od tebe."
" Uvek to očekujem od tebe, ne mogu protiv toga", odgovorio sam na ovo drugo jer nisam želeo da je lažem, nisam želeo da kažem da je to bio samo san. Nikada više. Laži su morale negde prestati, ko sam ja da nju optužujem da je uvek lagala mene kada ja uvek lažem nju. To prestaje sada.
" Ne znam šta ti je ona uradila, ali mi je žao što misliš da ću te ja odbiti, da ću odabrati njega. To se neće desiti, ja biram...", prekrio sam njena usta svojom rukom refleksno i ispravio se uplašeno. Podigla je obrve zaprepašćeno pre nego što ih je narbrala tužno, a ja sam se osećao kao idiot zbog svoje reakcije. Spustio sam ruku sa njenih usta i udaljio se za jedan korak.
" Nemoj govoriti stvari koje nećeš ispuniti. Molim te", prošaputao sam smešeći se iako mi se srce cepalo. Znam da će otići. Znam to i držim se uvek ovog vremena koje imam sa njom kao narkoman prvog fiksa.
" Kakva sam ja to osoba bila? Mislim da zvanično mrzim Lunu jer te je povredila", na ovo njeno iskreno priznanje sam se zakikotao jer kao i obično nije znala da se ponavlja. Istu stvar mi je rekla ono veče kada ju je Nero poljubio, kada se setila.
" Ja nisam poznavao Lunu, Luna je jedina koja me nije povredila. Lea, Lia, Lili, Lina... Mada nisi ti kriva, ja se nisam dovoljno trudio. Trebao sam se boriti za tebe. Kao što se Alek borio. Kao što se Alek bori za Lunu i znam da će doći dan kada ćeš ti to shvatiti i odabrati njega, ali želim da imam barem ovo", prstima sam prešao nežno preko njenog lica koje je bilo zbunjeno i tužno, ali meni je sada bilo drago što ne razume.
" Ali ti si ih sve voleo, sve njih, bez obzira na sve."
" Nisam voleo sve njih, voleo sam nju, tebe, to si uvek bila ti", ispravio sam je i rekao ono što sam joj rekao i prošli put. Prošli put se nije sećala mene, sada se ne seća ničega, ali zna i želi iste odgovore kao i tada. Nisam očekivao da će udahnuti iznenađeno na ono što sam rekao.
" Volim i ja tebe, sada. Neću govoriti ništa što ti ne želiš da kažem o budućnosti, ali volim te sada i nije me briga za budućnost. Nije me briga šta sam. Ne mogu ispraviti ono što sam uradila jer ne znam zašto sam to uradila, ali mogu da te volim sada i to mi niko ne može zabraniti."
Ukočio sam se kada je zakoračila ka meni, mislila je da se ne ponavlja da je rekla nešto što već nisam čuo od nje, ali nije me bilo briga, želeo sam da uživam u ovome dok traje. Tek kada me je zagrlila sam setio da se skinula jer sam osetio njenu kožu na mojoj i sada nisam više znao šta da radim sa svojim rukama. Podigao sam ih kao da joj pokazujem da nemam oružje jer nisam više ni mogao da razmišljam.
" Šta to radiš?", pitala je smešeći se zabavljeno, ali ja sam se veoma koncentrisao da ne obraćam pažnju na nju uopšte sada.
" Držim ruke na sigurnom", odgovorio sam jer nisam kontrolisao svoja usta ni misli.
" Na sigurnom od čega?", zakikotala se i zagrlila me jače, a ja sam osetio da mi se leđnji mišići zatežu napeto jer je prešla hladnim prstima preko mojih leđa.
" Na sigurnom od činjenice da si mi jako blizu i da nemaš skoro ništa na sebi", nastavio sam da brbljam, a ona je nastavila da se kikoće i mislim da je krajnje vreme da me pusti i da se obuče i da legnemo da spavamo. Odahnuo sam i spustio ruke kada me je pustila i udaljila se na korak od mene, ali več sledećeg momenta je svukla sa sebe jedini odevni prdmet i zvanično sam video sve i bila je savršena.
" Da li ti znaš šta radiš?", pitao sam jer ja nisam razumeo zašto ovo radi. Da li je ovo neko slatko mučenje ili... Prišla mi je pre nego što sam završio tu misao i odmahnula glavom. Uzela je moje ruke u svoje dlanove i spustila ih na dno njenih leđa.
" Ne znam, ali se nadam da ti znaš. Nadam se da se sećaš ili prosto znaš već... znaš."
" Čisto jer znam šta si me upravo pitala bez da si me zapravo pitala odgovoriću ti na oba pitanja. Prvo, da sećam se, drugo ne nikada nisam bio ni sa kim osim sa tobom, ne računajući Hanu jer se tada nisam sećao tebe", na ovo je podigla obrve zbunjeno i odmerila me besno što me je nateralo da se nasmešim zadovoljno pre nego što sam nastavio. " Treće, da li si ti sigurna da želiš ovo da radiš?"
Klimnula je jednom glavom i već sledeće sekunde sam je podigao, a ona je izdahnula iznenađeno. Zaboravio sam da bih trebao da se krećem normalnom brzinom. Spustio sam je polako na krevet i prosto nisam mogao da verujem da se ovo dešava.
" Hoću li se i ja kretati tako brzo kada se setim?", pitala je odjednom i ja sam se zakikotao i klimnuo glavom.
" Sviđa mi se kada me iznenadiš naglim pokretima, nedostajaće mi to kada se setim", dodala je i ja sam u roku od sekunde izljubio ceo njen stomak, kikot je tek prešao preko njenih usana kada sam završio. Podigla se naglo i poljubila me, njeni prsti su se našli u mojoj kosi samo na sekundu jer su već skliznuli niz moja leđa i svlačili moju pidžamu. Osećao sam strujanje u celom telu jer nisam još uvek mogao verovati da se ovo stvarno dešava. Pre nego što sam shvatio šta radim zagrlio sam je i sedela je u mom krilu, smeh se raširio preko njenih usana.
" Jako će mi nedostajati ovo."
Nedostajaće i meni kada se seti jer neću biti ja taj koji će imati priliku da uživa u njenom savršenstvu, ali nisam planirao o tome da razmišljam sada. Gledala me je čekajući da ja uradim nešto i shvatio sam da je nju sramota i to je bilo normalno, ali ovo je bilo drugačije. Ne želim da je povredim. Mislim da je videla na mom licu da se premišljam jer je uzela moje lice u svoje dlanove i poljubila me, pomerila se bliže meni i prosto nisam ni mogao ni želeo više da se predomislim. Ugrizla me je za usnu i nabrala obrve na par sekundi i ja sam već paničio jer nisam znao kako da joj pomognem, a onda se nasmešila i sve brige i posledice su nestale iz mojih misli. Postojala je ona i postojao sam ja i ništa drugo nije bilo važno.

Naravno, to nije bila istina.