Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 03

Vesnik Smrti

02

Nisam imao predstavu koliko dugo ležim i analiziram sve o čemu smo pričali. Bio sam uveren da mi je dobro išlo izigravanje ljudskog bića, ali nisam imao pojma da li je zaista tako. Čitao sam ljude lako, ali nisam preterano mnogo komunicirao sa njima. Nekako sam došao do zaključka da oni nisu mnogo drugačiji od nas, možda zato što nisu svesni svoje smrtnosti jednako koliko smo mi svesni naše besmrtnosti, što nas dovodi na to da razmišljamo isto. Osim što sam ja preživeo mnogo životnih vekova, a ni jedno od njih nije. Sve vreme koje sam proveo sa Lunom, čitava četiri sata, čega onako usput nisam bio svestan, bio sam uveren da smo sedeli tamo samo pola sata, ali nas je konobar zamolio da završavamo i idemo jer on mora da zatvori u ponoć. Ponoć?! Da, uglavnom, sve vreme koje sam proveo sa njom sam čekao momenat kada će mi postati dosadno, nezanimljivo, kada ću konačno shvatiti da nije vredno da trošim vreme na nju. Zapravo se desilo upravo suprotno, imao sam osećaj da mi nije ništa rekla o sebi, sve je bilo nekako površno, nisam saznao ništa zapravo. Doselila se ovde pre nešto više od četiri godine, što bi reklo da je došla ovde kada je imala dvadeset i jednu godinu, onoliko koliko sam ja izgledao da imam iako sam slagao i rekao da imam dvadeset tri jer je njoj izgleda bilo važno da budem stariji od dvadeset jedne iako sam bio previše vekova stariji od nje. Jeste pomenula taj gadan raskid, ali nije rekla kada se on desio niti zašto niti da li je taj dečko uopšte u ovom gradu jer sam imao potrebu da ga nađem. Nije mi rekla ni gde radi, ni šta radi, ni šta voli da radi osim da čita i šeta Tea, tako se zvao njen pas. Kako je to moglo da se razvuče u četiri sata? Nije mi rekla ništa. Isuse, celo moje postojanje neće biti dovoljno da saznam sve što želim. Mislio sam da sam dobar manipulator, da dobro čitam ljude, da znam da izvučem informacije koje želim. Ova devojka je za par sati okrenula sve naglavačke, nisam više bio vampir, najstariji lovac, najbolji tragač, bio sam Alek, dečak. Dečak koji leži u svom krevetu i pilji u mobilni telefon pretražujući sve socijalne mreže i ceo internet pokušavajući da nađe bilo šta o Luni čije ni prezime nema. Da. Postao sam zvanično zaluđeno ljudsko biće. Trgao sam se kada mi je telefon zazvonio.
" Šta se desilo?", javio sam se trudeći se da se ne čuje da sam iznerviran što me je uplašilo i iznenadilo zvono. Šta se sa mnom dešava?
" Ništa. Želeo sam da te pitam kako si, da vidim da li si dobro? Ono leglo te je poprilično dobro sredilo. Zar ne mogu da te nazovem jer sam zabrinut ili zato što prosto želim da pričamo? Ti nisi moj poslovni partner, ti si moj najstariji prijatelj."
Ja sam tvoj jedini prijatelj jer si doveo do toga da te tvoji prijatelji, tvoja porodica, ubiju zbog žene. Dobro, Lili nije obična žena, a nije da Nero nije zaslužio to što je dobio, ali ja se nisam mešao u to. Nikada. Bio ja vampir ili ne kada se oni igraju Bogova ja bežim na drugi kraj planete, ne želim da se uplićem u njihova sranja. Ja jesam vampir, ne može me ubiti bilo ko, ne mogu umreti od starosti, ali me Bogovi mogu veoma lako ubiti, zato se držim podalje i ne biram strane. Osim toga Nero mi je pomogao koliko niko nikada nije mogao, ali da biram strane u toj situaciji u kojoj su oni bili kada su i Nero i Lili bili ubijeni, bio bih na Lilinoj strani. Verovatno bih se čak i potrudio da ubijem Nera. Dugovao ja njemu sve ili ne, nešto nije bilo u redu sa njim u proteklih nekoliko vekova, a Lili nije zaslužila da se iko tako ophodi prema njoj. Niko to nije zaslužio, a po najmanje ona. Zamislio sam Lilino lice kada bih se prosto pojavio i branio je, ona nije imala pojma da ja postojim, da sam je ja pronalazio za Nera svaki put, video sam svaku njenu inkarnaciju, svaki njen lik.
" Da li si tu? Da li si dobro Alek? Mogu doći ako ti treba pomoć. Samo reci", nastavio je jer sam ja odlutao u mislima. Malčice me jeste iznenadilo što je bio toliko zabrinut za mene. Odvikao sam se od ovakvog Nera, navikao sam se na onog koji jeste bio striktno poslovan gotovo pet vekova. Sada je bio onaj stari kojeg sam zaista mogao zvati prijateljem, ali nisam mogao baš da zaboravim onog Nera, nisam se baš mogao ni navići da ne očekujem plavokosog Nera umesto riđokosog.
" Ne moraš dolaziti, osećam se savršeno, sve je u redu samo sam... Iznenađen. Mislio sam da se nešto desilo, da ja treba da dođem. Ne brini se za mene. Nisi me morao zvati u sred noći samo da me pitaš da li sam dobro", mislim da je ovo poslednje zapravo bilo ono što me je i zbunjivalo toliko. Nikada me nije zvao u sred noći imao je sat koji je podešen na moju vremensku zonu kako bi mi mogao zakazivati letove i ostalo kada je potrebno, kako bi znao da ne diže uzbunu u sred noći.
" Da li si siguran da si dobro?", ovaj put je zvučao istinski zabrinut za mene.
" Naravno da jesam Nero, zašto ne bih bio? Ne bih lagao o tako nečemu", čak sam se i zakikotao, ovo je bilo apsurdno, ponašao se kao zabrinut otac koji ne veruje svom detetu.
" Osim ako nisi otišao kući, kod tebe je pola šest popodne, kod mene je pola jedanaest pre podne. Ni kod tebe ni kod mene nije zapravo sredina noći", objasnio je, a ja sam već bio na nogama ispred svog ormara. Proveo sam celu noć i ceo dan razmišljajući o mom razgovoru sa Lunom, vreme ne samo da se pokrenulo, vreme je letelo. Osećao sam uzbuđenje zbog toga jer su se u poslednje vreme dani razvukli u nedelje, nedelje u mesece, meseci u godine, a godine u vekove.
" U redu, dolazim, ne znam šta se dešava sa tobom, ali me iskreno brine ovo tvoje ponašanje. Dolazim sledećim avionom", čuo sam alarmantnu pretnju sa njegove strane. Znao sam da je već uzeo torbu i da se pakuje, zato sam se sabrao i prestao da preturam po ormaru.
" Nero dobro sam, samo kasnim. Izgubio sam pojam o vremenu, moram obaviti nešto. Čućemo se kasnije."
" Kasniš?", mogao sam jasno da čujem zbunjenost u njegovom glasu. Postoji razlog zašto sam ja bio najbolji lovac, njegov partner u ovom ratu i njegov jedini prijatelj. Nikada nisam imao druge obaveze i uvek sam bio dostupan, a najvažnije od svega, ja nikada nisam kasnio. Ovo je bilo prvi put da sam ja nagovestio da imam nekakve obaveze, pa još pored toga i kasnim da ih ispunim.
" U redu, neću se pretvarati da nisam zainteresovan da saznam ko je devojka koja te je toliko sludela da se ovako ponašaš. Nisam mislio da će se takva ikada roditi, ali neću te ni zadržavati kada već kasniš prvi put u poslednjih osamsto pedeset godina. Ispričaćeš mi sve kada se vidimo za tri nedelje u Telču."
" Za tri nedelje u Telču, jasno", prekinuo sam vezu i u roku od tri sekunde sam bio ispred mog stana. Ne treba mi više od pet minuta do parka redovnim hodom, ne treba mi više od pet sekundi ako budem išao mojim tempom, što ne mogu uraditi, ali mogu trčati zato. Ljudi trče stalno, to nije čudno.