Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 11

Sigurna kuća 

03

Probudio sam se kasno prepodne sledećeg dana i pitao se da li je moguće da se dešava ono što čega sam se sećao. Čuo sam jasno da Lejla pevuši u kuhinji i pitao se da li sam ikada čuo Lunu da tako pevuši? Prepoznao sam pesmu koju ona nikako nije mogla znati, pesmu koja je nastala vekovima pre njenog vremena. Da li ju je Alek naučio? Nisam mogao da zamislim da Alek peva, ali nisam mogao da zamislim mnogo gore stvari koje je sasvim sigurno uradio. Na svetlosti dana sam obratio pažnju na moju malu sobicu. Krevet je bio udoban, posteljina je mirisala na lavandu, sve je mirisalo na lavandu oko mene. Iako niko nije koristio ovu sobu nije bilo trunke prašine, prozor je bio besprekorno čist. Knjige su bile uredno poslagane na policama, ormar je bio otvoren, odeća je bila uredno složena u njemu, odeća za mene. Bio je tu i radni sto na kojem je bilo nekoliko istrošenih knjiga, one na policama jesu bile stare, ali su bile očuvane, one na stolu su bile vidno korištene i ja sam se našao tamo pre nego što sam smeo da se ponadam nemogućem. Ipak jeste to bilo ono šam mislio, samo nekolicina iz moje ogromne kolekcije, ali to jesu bile moje knjige i ja nisam mogao da verujem da ih je Alek čuvao sve ove godine. Otvorio sam fioke radnog stola i pronašao moj stari telefon, pronašao sam nekoliko predmeta koje sam čuvao iz sentimentalnih razloga, a Alek ih je pronašao i doneo ovde, ovo je od početka trebala biti moja soba. Shvatio sam ono što mi do sada nije ni jednom palo na pamet, Alek nije želeo da se iskupi samo Luni, želeo je da se iskupi meni. Dah mi je zastao kada sam primetio da među mojim papirima stoji i nekoliko slika. Izvadio sam ih oprezno, nisam želeo da ih uništim, bilo je očigledno da je vreme uradilo svoje većini, ali su i dalje bile veza sa prošlim životom. Spustio sam se na pod ne dišući, gledao sam slike svog prošlog života. Slike sa mog telefona koji je Lina ukrala kada je otišla, bio sam siguran da ih nije ona izradila. Alek je ovo uradio i ja sam mu bio beskrajno zahvalan jer sam imao priliku da gledam Linu. Moju omiljenu fotografiju Line. Linin životni vek mi je bio omiljeni iako je trajao prekratko, sa Lili sam bio najduže, ali Lina je bila ona koja mi je donela nadu da će sve biti u redu. Jeste, kasnije se zavrišilo loše, ali je bilo prelepo dok je trajalo i zato mi je Linin život bio omiljen. Osećao sam kao da mi se srce cepa dok raste ispunjeno čežnjom za tim vremenom koje se neće nikada vratiti.
" Da li bi mogao da odeš u šumu da uhvatiš neku divljač?"
Okrenuo sam se ka vratima iznenađeno, ne zato što je nisam ni čuo kada je ušla već zato što je zvučala neverovatno ljubazno. Nisam znao šta joj je Alek rekao sinoć kada sam ja otišao da spavam, ali je promena u njoj bila neverovatna. Trudila se i ja sam rešio da joj olakšam, izgleda nisam bio ništa bolji od Aleka kada je popuštanje Lejli u pitanju.
" Naravno. Krenuću čim se obučem", odgovorio sam smireno iako sam tek tada shvatio da sedim na sred sobe u donjem vešu ispred deteta od šesnaest godina. Nije delovalo kao da je to išta iznenađuje, nisam ni trebao očekivati da hoće, ali opet. Ustao sam i vratio slike u fioku trudeći se da ih ona ne vidi, ali čim sam ja ustao ona se okrenula i izašla iz sobe.
" Biću u bašti kada se vratiš."

Sunce je zalazilo kada sam se vratio, ali je bilo više od sat vremena do zalaska. Uspeo sam da ulovim dva zeca, nije nešto, ali je dobro za proleće. Zastao sam na momenat i posmatrao Lejlu kako okopava baštu brižno kao da su u pitanju životinje umesto biljke, čak im je i pričala nešto sasvim tiho. Razgovala je sa njima kao sa prijateljima i nisam znao da li je to čini brižnim detetom nesvesnog stvarnog sveta ili usamljenom osobom. Nakašljao sam se kako bih joj dao na znanje da sam ovde i iznenadio sam se kada se trgla. Sećala se ona ili ne, meni je uvek bilo drago što mogu da je iznenadim dok još uvek ne zna ko je. Nasmešio sam se refleksno dok je ona ustajala na noge lagano tresući zemlju sa sebe. Kada se okrenula moj osmeh je ispario jer me je gledala kao da iza mene dolazi oluja. Skoro sam se okrenuo da vidim kakvo je to zlo iza mene kada se zaletela na mene i udarila me nekoliko puta pesnicom u grudi. Ispustio sam zečeve i luk iz ruku i uhvatio je za ramena. Kako sam to uradio ona je ispustila iz grla čudan zvuk i tek tada sam primetio da plače, iako je mrmljala nešto nerazgovetno, mislim da su to bile psovke, ali nisam razumeo jezik.
" Smiri se Lejla. To sam samo ja", pokušavao sam da je urazumim, ali ona je grabila ka meni besno dok su joj suze bežale iako sam je držao na distanci. Znala je ko sam ja, nije se o tome radilo, a ja sam već pomislio da se setila i da je zbog toga ovako reagovala.
" Budalo jedna, šta si to uradio?!", zavrištala je odjednom na ruskom i ja sam nakrivio glavu posmatrajući je zamišljeno. Ako se setila moram je pustiti da mi sama to kaže, ako se setila nisam imao pojma šta sam to pogrešno uradio. Nisam imao pojma čak i da se nije setila.
" Lejla smiri se", rekao sam odjednom besno jer nisam ništa uradio. Ona je povredila mene, ona je izabrala njega, ona mi je obrisala sećanja, ona je otišla, ja nisam ništa pogrešno uradio.
" Šta sam uradio?", pitao sam ne skrivajući da smatram da nisam u ničemu pogrešio.
" Ubio si ih. Budalo jedna! Ubio si ih!", vrištala je na mene i ja sam se nadao da Alek ovo čuje, da će doći i da će mi pomoći jer Lejla je pukla na mene umesto na njega.
" Ja nisam nikoga ubio. Smiri se", pokušao sam da joj kažem ono što je bilo istina, ako se već setila onda je morala znati da ja nisam nikoga ubio. On je ubio mene, ona mu je pomogla, ona ga je molila da to uradi i kako sam to pomislio bol se razlio kroz moje biće dok sam gledao njene besne oči. Moj stisak je popustio, a ona je stresla moje ruke sa njenih ramena. Neka me udara, neka radi šta god hoće, ne može biti gore od onoga što je već uradila. Samo što nije nasrnula na mene, pala je na kolena i uzela zečeve u svoje krilo, a ja sam podigao obrve zbunjeno iako su mi se ramena povila tužno. Ubio sam njih i to je izazvalo ovu burnu reakciju, nije se sećala, bila je besna na mene jer sam ubio zečeve.
" Zašto si me poslala u lov uopšte?", pitao sam tiho jer nisam razumeo ništa. Želeo sam da se izvinim, ali ona me je poslala u lov, mi moramo jesti nešto. Tinejdžeri.
" Poslala sam te da uhvatiš nešto za Aleka, ne da ubiješ sirota nemoćna bića. Kako možeš biti toliko okrutan?", podigla je lice morko od suza ka meni i streljala me optužujućim pogledom. Bilo je teško gledati njeno tužno razočarano lice, bilo je teško gledati njene oči kako me optužuju, ali bilo je najteže što je mene optuživala za ono što je bilo namenjeno Aleku.
" Poslala si me da uhvatim nešto za Aleka i ja sam okrutan jer sam ih ubio?", pitao sam podignutih obrva dok je ustajala na noge još uvek držeći zečeve u naručju. Mislim da ih sada ne bih mogao pojesti sve i da umirem od gladi. Na moje pitanje je samo podigla obrve kao da je moje pitanje trebalo biti odgovor samo za sebe. " Da li ti znaš ko je Alek?"
Pitao sam jer sam znao da zna da je vampir. Šta je ona mislila da će se desiti kada ja uhvatim neku životinju za Aleka. Nisam razumeo zašto je u redu da ih on ubije, umrli bi svakako.
" Da li ti znaš ko je Alek?", pitala je besno naglašavajući ono ti u pitanju i zakoračila ka meni preteće. Ona je meni pretila Alekom? Podigao sam obrve iznenađeno jer ova situacija prevazilazi čak i sve čudne situacije u kojima sam se nalazio sa njom, a bilo ih je mnogo. "Alek je kraljev dželat, Alek je vampir, Alek je najjače biće, Alek je Vesnik Smrti i Alek je moj. Ne želiš da budeš na mojoj lošoj strani jer ćeš videti ko je Alek."
Malo je nedostajalo da prasnem u smeh podjednako koliko je malo nedostajalo da prosto pustim da me obuzme bol koji sam osećao zbog besa koji je osećala prema meni i ljubavi koju je osećala prema njemu.
" Ja vrlo dobro znam ko je Alek i vrlo dobro znam šta on može da mi uradi", odgovorio sam iskreno. Nije se čuo strah u mom glasu, čula se apsolutna istina i ono što nisam mogao sakriti. Tuga, tuga zbog svake reči koju je izgovorila. Njeno lice se promenilo, ali nije mogla povući ono što je rekla. Nije se setila, ali me je opet stavila u istu situaciju i ja nisam siguran da mogu da pređem preko toga. Bolelo je, ali je izazvalo i druge emocije u meni. Trebaju mi odgovori, trebaju mi objašnjenja za sve što mi je uradila, a to što ona voli Aleka, to je najmanji problem na celoj hrpi problema. Alek je pogrešio, ja ovo ne mogu, prosto ne mogu.
" Izvini što sam ih ubio, što nisam sačekao da tvoj Alek to uradi. Neće se ponoviti", podigao sam ruke kako da se predajem jer sam upravo to i radio. Predajem se, odustajem, ne mogu ja podneti ovo i neka je on dobije dok se ne seti i sama ne odluči da svakako želi njega. Ja ovo ne mogu i ne želim da proživljavam. Ne, nakon svega što se desilo kada sam je video poslednji put, ne, nakon svega što sam sada znao. Rešio sam da odem što pre jer neću podneti još samo jedan ovakav govor od nje. Mogu sebe lagati da je ovo rekla jer se ne seća, ali čak i kada se nije sećala uvek me je volela. Ne ovaj put, ovaj put je sve u vezi nej bilo drugačije i ja nisam znao kako da se nosim sa time. Nisam znao niti razumeo išta, osim činjenice da je volim i da sam toliko ljut na nju da nisam verovao da se to može desiti i da ne mogu podneti ovo više upravo zbog toga što je volim i što sam besan na nju.
" Alek ih ne bi ubio", odgovorila je smirenije i ja sam se na ovo zakikotao protiv svoje volje jer je ono što je ona rekla bila najsmešnija stvar koju sam čuo. Ona je živela u zabludi gde je Alek sve ono što je rekla da jeste, ali Alek nije sve ono što je ona rekla da jeste.
" Uzmem njihove krvi i onda se brinem o njima dok se ne oporave pa ih pustim nazad u šumu. Tako da možeš prestati da se keziš jer jedini monstrum ovde si ti. Ubio si dva nedužna stvorenja da bi ih šta? Pojeo? Ti misliš da je Alek monstrum, ali Alek nema izbora kada je ishrana u pitanju i trudi se, ali ti imaš izbor i ubijaš nedužna bića zbog toga."
" Lejla prekini, ne mora svako živeti kao ti", skrenula je pogled na levo dok sam ja imao priliku da posmatram kako joj se lice menja dok ga gleda. Imao sam priliku da slušam njeno srce i gledam kako joj se nos mršti jer ju je prekorio iako ga je posmatrala nežno. Sagnuo sam se i pokupio svoj luk, bez reči sam zakoračio nazad ka kući. Alek nije skretao pogled na mene, posmatrao je Lejlu iznervirano.
" Pobedio si", rekao sam kada sam prošao kraj njega i video da se trgao iznenađeno na moje reči.