Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 13

Sigurna kuća

05

Dve nedelje je proleteleo, a ja sam i dalje bio u grču iako je Lejla zaista održavala svoje obećanje i sve je delovalo kao da ipak ima nade, ali nisam mogao da se opusitm jer sam očekivao da ona upravo to čeka. Nisam smeo ni da je pitam gde je čula moje ime i zašto je mislila uopšte da sam ja Eon. Nije smela to znati, barem mislim da nije smela, nikada nisam testirao te teorije. Nikada joj nisam pričao ništa o nama dok se ne seti. Ako sam na nekome mogao testirati tu teoriju, to je bila Lina, ona je bila najotvorenija i najdivnija od svih njenih inkarnacija. Lejla, nisam imao predstavu kakvu bi ona reakciju imala. Lejla je bila njena najčudnija inkarnacija, ništa u vezi nje nije delovalo kao Luna. Zato sam ćutao i pretvarao se da mi se nije obratila tim imenom, zato sam ćutao i pretvarao se da joj verujem da će ovo uspeti. Želeo sam da ovo uspe, nisam želeo da me mrzi, nisam bio budala da se nadam da će me voleti, ali sam mogao podneti da budemo prijatelji. Danas je bila posebno dobre volje zato sam dozvolio sebi da se malčice više opustim i ponadam da je sve ovo iskreno sa njene strane. Božić je, ako sada ne dozvolim sebi da se nadam, kada ću? Skoro sam se zakikotao na ovu misao dok sam je posmatrao kako se kreće po kuhinji. Nije mi dozvoljavala da joj pomažem, rekla mi je da sednem i uživam, da danas ona sprema večeru, posebnu večeru. Nisam se mešao u to što je pripremala, nisam ni znao šta sprema uopšte, mirisalo je božanstveno, ali nisam imao predstavu šta sprema osim da sprema i kolače, a tu se ne mogu buniti, niti mešati. Na momenat sam dozvolio sebi da se pretvaram da ne živimo u vremenu u kojem živimo, da se pretvaram da ovo jeste normalan Božić, da smo mi obični ljudi sa početka dvadeset prvog veka i slavimo Božić. Posmatrao sam jelku na kojoj je visilo ni sam ne znam koliko srebrnih ukrasa, prisećao sam se kako je kitila jelku uzbuđeno, pevušila je jednu od mojih omiljenih Božićnih pesama iako nisam nikada slavio Božić voleo sam ga i voleo sam Božićne pesme. Najviše je bila ipak uzbuđena zbog svećica. Nisam imao srca da joj kažem koliko su lepše kada svetle, ali sam se vrlo brzo uverio da nema potrebe. Alek je genije, da, Alek je u svemu bio dobar, ne znam zašto me je uopšte iznenadilo što je uspeo da poveže sijalice na nekakav mehanizam na navijanje. Nisu sijale jako, ali su sijale po nekoliko sati i osvetlele bi celu dnevnu sobu. Kako sam to pomislio, svećice su zatreperile i ugasile se. Čuo sam da je Lejla prestala da pevuši iste sekunde, zato sam ustao i otišao do kutijice za navijanje bez reči. Dok sam ja navijao mehanizam ona je užurbano postavljala sto iza mene zato sam se zadržao duže nego što je bilo potrebno, želela je da završi dok ne gledam kako bi me iznenadila.
" Večera je poslužena", ustao sam iste sekunde jer je više viknula ovo uzbuđeno nego što je to bio poziv na prazničnu večeru. Taman sam se okrenuo kada je skidala kecelju i bacila je na kuhinjski element. Posmatrao sam je u plišanoj krvavo crvenoj haljini i moram reći da je njen izgled oduzimao dah, bukvalno. Na nogama je imala crne kožne baletanke, kosa joj je bila pokupljena i uvijena, nisam imao predstavu kako je to uradila, ali izgledala je savršeno. Kosu je pokupila crvenom satenskom mašnom, jednake nijanse kao prekratka haljina koja je pokrivala njene noge do pola butine.
" Izgledaš fenomenalno Eliote", progovorila je odjednom iznenadivši me i konačno sam se pokrenuo ka stolu. Naterala me je da obučem crnu košulju i kravatu, kravatu koja je bila jednake nijasne kao njena haljina. Nije znala, ali isto ovo sam imao na sebi ono veče kada je pobegla kroz prozor iz kafića u koji ju je Eni dovukla na kafu. Isto sam bio obučen to veče koje smo proveli na terasi njenog malog stana u Engleskoj. Sada više nije ni postojala cela Britanija.
" Mogu reći isto za tebe, ali to bi bilo umanjivanje stvari", prokomentarisao sam kada sam već bio ispred nje. Uhvatio sam je za ruku i zavrteo je u mestu dok se ona kikotala zabavljeno. Kada se zaustavila posmatrala me je dok su joj obrazi rumenili i ovo me je na momenat zbunilo. Zašto ona crveni na moj kompliment?
" Savršeno izgledaš Lejla", dodao sam na momenat se koristeći Alekovim glupim trikovima i bio sam još više iznenađen činjenicom da joj je srce zaista počelo brže kucati. Kada se ovo desilo?
" Hvala ti", odgovorila je i klimnula glavom jednom. Propela se na prste i zabacila ruke oko mog vrata, a ja sam se iste sekunde sagnuo jer je Lejla bila niža čak i od Lili, a Lili je bila najniža. Možda sam ja sada bio viši? Ne, bio sam skoro iste visine u odnosu na Aleka.
" Srećan ti Božić", rekla je piljeći u moje lice dok sam ja još uvek bio ometen činjeicom da joj je srce kucalo brže zbog onoga što sam rekao. Poljubila me je u obraz i spuzala se sa mene.
" Srećan ti Božić Lejla. Da li imate još neku tradiciju ili je sada vreme za večeru?", pitao sam jer nisam imao pojma koju od hiljadu različitih tradicija je Alek koristio, živeo je svuda iako je bio poreklom sa teritorije nekadašnje Rusije. Lejla je odmahnula glavom i spustila se u svoju stolicu, a ja sam tek tada primetio da se na stolu nalazi pečena ćurka. Kako nisam primetio da peče meso?
" Nisi morala zbog mene ovo da radiš. Navikao sam se na tvoj način ishrane", prokomentarisao sam, ali sam zaista bio dirnut. Znao sam njeno mišljenje o ovome.
" Našla sam je u šumi, slomila je nogu, ovako sam joj skratila muke i mogla da učinim nešto za tebe", objasnila je sležući ramenima, ali ja sam znao da bi se ona brinula o toj ćurki sve do njene smrti da je zaista bilo potrebno. Nije bilo važno, za nju je bilo dovoljno dobro opravdanje, a ja nisam želeo da se inatim.
" Hvala ti. Prijatno Lejla."
" Umalo da zaboravim", rekla je i podigla pogled ka plafonu, a ja sam pratio zbunjeno dok nisam primetio da nekakva biljka visi na plafonu. Kada sam spustio pogled Lejla je stajala kraj mene i vukla me za ruku da ustanem. Podigao sam se na noge nesigurno i posmatrao je zbunjen njenim ponašanjem, pitao sam je da li postoji još neka tradicija, ali za ovu nisam čuo i nisam imao pojma šta se dešava niti šta treba da radim.
" Imela Eliote", uzdahnula je iznervirano, a ja sam se ispravio iznenađeno. Prevrnula je očima na moju reakciju, bio sam siguran da je znala da mi je Alek prošao kroz misli.
" Alek bi me poljubio uvek u obraz", rekla je jer je bilo očigledno ono što mi se motalo po mislima. Odahnuo sam i sagnuo se da je poljubim u obraz, ali ona je uhvatila moje lice u svoje sitne, nežne dlanove i poljubila me. Kako su njene sitne usne dodirnule moje ja sam prestao da dišem, a ona je udahnula iznenađeno na nos. Kao da je sama sebe iznenadila zbog onoga što je uradila. Ja nisam verovao šta se dešava, ali ja sam znao da ovo želim, znao sam da ona ovo ne želi podjednako dobro. Odvojila je svoje usne od mojih i udaljila se nekoliko cantimetara, prelazila je pogledom preko mog lica prestrašeno tražeći moju reakciju. Strah na njenom licu, strah da bih ja mogao ikada da je odbijem je naterao moje ruke da se pokrenu i zagrle je. Podigao sam je od poda ne razmišljajući o tome šta uopšte radim, ali ona me je opet poljubila. Ovo je bio prvi put da smo oboje imali prvi poljubac jedno sa drugim. Ni jedan naš prvi put nije bio prvi put obema, nikada, ovo je bio prvi i jedini put. Samo što sam se ja sećao svih naših poljubaca, ona nije i ja sam je spustio na pod jer to što ja znam ko je ona ne znači da ona zna ko je i ko sam ja, a strah od njenog odbijanja je uvek bio tu negde u mojoj podsvesti. Nisam imao dovoljno poena za ništa više od poljupca, zato sam je spustio na noge i posmatrao je kako prelazi pogledom preko mojih očiju dok su joj obrazi goreli.
" Da li mi sada veruješ da te ne mrzim?", pitala je bez daha i ja sam se zakikotao jer me je njeno pitanje iznenadilo, ali činjenica da je jedva disala me je zabavljala više nego što bih priznao.
" Ne, još uvek ti ne verujem i čekam kada ćeš iskoristiti ovaj momenat nepažnje", priznao sam jer to jeste bila istina. Još uvek sam čekao emotivni udarac, bilo je malčice teško što se ipak nije setila, ali nikada ranije nije pa sam nekako bio pomiren sa time.
" Ako ti kažem da sam bila onakva prema tebi jer sam od početka osećala da te volim, od prvog momenta kada sam te videla i to nije imalo nikakvog smisla. Želela sam da te mrzim, jako sam se trudila jer znam da je Alek zato otišao, ali Alek se možda neće vratiti, a ja ne mogu do kraja života da se trudim da te mrzim", rekla je sve što jeste imalo smisla. Nije čak ni lagala, njeno srce bi je odalo. Rekla je sve što sam želeo da čujem, ali i dalje je rekla ono što nisam želeo da čujem, Alek. Volela ga je, volela je i mene, ali volela je njega. Nije se sećala ničaga, ali nas je i dalje obojicu volela i to je prokleto bolelo jer Alek nije Nero. Aleka ne mogu mrzeti i što je najgore, ne mogu ga pobediti, uvek će biti bolji.
" Ne veruješ mi, vidim da mi ne veruješ. Nije važno, zaslužila sam to", spustila je pogled tužno i sela na stolicu. Nisam znao šta bih joj rekao, zato što nisam bio siguran da li bih rekao istinu. Zaslužila je da joj ne verujem, cela naša istorija je dokaz toga, ali jesam joj verovao za ovo što je sada rekla.
" Verujem ti za ovo što si sada rekla, ali ti ne mogu verovati i ne mogu ti ni reći zašto je tako, ali to jeste istina", priznao sam na način na koji je navikla da dobija istinu. Spustio sam se na stolicu i gledao je kako klima glavom.
" Da li je tvoje ime Eon ili Eliot? Samo to želim da znam, ne moraš mi davati objašnjenja, ali želim da znam tvoje pravo ime. Čula sam Aleka da te oslovljava i sa jednim i sa drugim. Povezala sam davno da si ti neko koga on dugo poznaje, ali ti nisi kao on, ti si kao kralj Nero. Ne želim da znam ništa o tome jer svakako znam da neću razumeti, samo želim da znam tvoje ime, toliko mislim da zaslužujem", piljila je u svoj tanjir, nije me ni jedne sekunde pogledala, a ja sam se zahvaljivao srećnim zvezdama što je tako, jer je ona znala previše. Samo što to nije trebalo da me iznenadi. Nero nas je otkrio celom svetu, naravno da je Lejla povezala, ona je živela sa mnom više od dve godine, nisam se promenio uopšte. Alek i ja joj nismo govorili ništa, ali smo joj jasno stavljali do znanja da krijemo nešto, nije bila glupa.
" Moje ime jeste Eliot, ali ja jesam Eon. Možeš me zvati kako god želiš, ali mi je draže Eon", odgovorio sam iskreno, a ona je konačno podigla pogled i nakrivila blago glavu. Video sam milion pitanja u njenim očima, ali sam video i da krije nešto. Nešto je još znala, a ovo jeste bio jedan mali test.
" Šta još znaš Lejla? Ako želiš da ti verujem moraš mi reći, nemoj me testirati jer ti tako nikada neću verovati", na moje reči odmahnula je glavom, znao sam da nije ovo bilo zlonamerno, ali jeste ipak bio test i ja nisam mogao protiv sebe. Povređivalo me je što me koristi da izvuče informacije.
" Kad god bih bila kod Nini i Ela družila bih se sa drugom decom, čula sam priče. Čula sam strašne priče o Aleku, nisam nikada verovala u njih jer ja sam poznavala Aleka", počela je i povila blago ramena, nisam bio iznenađen zbog ovoga, nije zato povila ramena defanzivno. Znao sam da je čula priču, ja sam je čuo, samo što nisu znali naša imena, samo što ja nisam imao motiva da uopšte saznam imena, ona jeste.
" Ali veruješ u jednu priču...", shvatio sam i video da nisam pogrešio jer se trgla iznenađeno.
" Najstrašnija priča koju sam čula je bila o početku svega ovoga, bila je najdetaljnija i ja sam znala da je istina, ali nisam želela da verujem. Alek se okrenuo protiv njegove ljubavi, Alek je ubio nju i osobu koju je ona volela iz ljubomore, iz vernosti Neru. Cela Nerova vrsta je umrla taj dan, ostali su samo kraljica Hana i kralj Nero koji je došao na vlast jer nije bilo njih da ga zaustave", ispričala mi je, ali nije rekla ono što sam želeo da čujem da kaže. Osim toga ovo sam i ja znao, ovo je bila priča koju sam i sam čuo, priča koju su svi znali.
" Samo što ti znaš da Alek nije veran Neru, niti bi povredio one koje voli, ali ipak veruješ u tu priču. Zašto?", pitao sam jer je morala to reći na glas, morala je jer ja neću više biti pokusni kunić i neću joj odgovoriti ni na jedno jedino pitanje.
" Nisam verovala u tu priču, nisam verovala da Alek može uraditi tako nešto uopšte. Čula sam da se zvala Luna to sam zapamtila jer sam ga čula da je zove u snu. Tako sam i znala da je to istina, ona je postojala, a on je ubio i nju i osobu koju je ona volela. Nisam ni razmišljala o tome, nisam se ni sećala njegovog imena dok nisam čula da ga je Alek izgovorio, da je tebe oslovio tim imenom."
" Ubio je mene, taj deo je istinit", priznao sam i gledao kako boja nestaje sa njenog lica, znala je, nije bilo poente da krijem ovo od nje. Svet nije stao, ona ovo zna već duže vreme i nije zbog toga poludela. Možda sam ovo trebao uraditi svaki put, možda bi se ranije setila i sve ovo bi išlo mnogo lakše. Nikada joj nisam govorio ranije jer mi ne bi verovala, jer bi mislila da sam lud, jer ne bi mogla istinu da poveže sa zdravim razumom. Nero je promenio pravila iako su ljudi verovali da je on Bog na zemlji, promenio je pravila jer su ljudi sada verovali u mnogo čudnije stvari nego pre, a Lejla je mogla verovati u sve jer je Lejla odrasla sa Alekom, sa vampirom.
" Ne znam šta mi je teže poverovati, da si ti isti taj Eon, da je Alek to zaista uradio ili to što sada mislim da sam ja Luna i da me je Alek ubio", prošaputala je nesigurno jer je mislila da iznosi na glas svoje najluđe misli. Mislila je da ću joj se ja smejati, da ja testiram nju i da ću svake sekunde prasnuti u smeh i reći joj da je dobila ono što je tražila, da sam konačno ja nju iskoristio za informaciju i napravio je budalom.
" Alek nije ubio Lunu, Alek nije ubio nikoga od njih, Alek je samo mene ubio i to je uradio jer nije imao drugog izbora, ali znam da ti to ne možeš razumeti sada", objasnio sam joj ono što je bila istina, deo mene je imao potrebu da brani Aleka, ne znam zašto, ali jeste. Nisam joj rekao da nije u pravu da je ona Luna, jer jeste bila u pravu i ja sam čekao da ona to sama poveže, jer ovo je bilo dobro, ovo je olakšavalo sve. Samo ako ona ovo prihvati kao mogućnost mislim da će sve teći lakše.
" Stalno govoriš to, kao i Alek, ne mogu to da razumem sada. Kao da ću se jednog dana prosto probuditi sa prosvetljenjem i sve ću znati", nasmešila se nervozno, ali je prestala da se smeje kada sam ja blago klimnuo glavom i slegnuo ramenima.
" Da li tako ovo funkcioniše? Jednog dana se prosto setim svega i to je to, kao da nikada nisam umrla? O čemu ja uopšte pričam. Možeš početi da me ismevaš sada", odmahnula je rukom dok su joj se prsti tresli nervozno, a ja sam uhvatio njenu ruku u letu. Ukočila se zbog mog naglog pokreta, oči su joj sijale čudnom nadom jer je sada verovala.
" Da li ti deluje kao da mi je ovo smešno?", pitao sam napeto jer mi nije bilo ni najmanje svejedno. Prislonio sam njen dlan na moje srce koje je divljački lupalo u mojim grudima. Želeo sam sve da joj kažem, sve, ali prvo je morala prihvatiti ovo kao realnost. Ustala je odjednom i već sledeće sekunde je čučnula ispred mene, posmatrala je moje lice zamišljeno nekoliko sekundi pre nego što je odmahnula glavom u neverici.
" Ako je sve ovo istina, ako se stvarno setim svega, kako da oprostim Aleku? Ne želim da ga mrzim. Kako si mu ti oprostio?", pitala je i ovog puta nisam čak ni mrzeo to što ga je pomenula. Ovo je bilo nešto novo, verovala mi je i ja nisam planirao da sada propustim šansu.
" Zato što nije on taj kojem treba da oprostim", odgovorio sam iskreno, neka mi ni ne veruje, neka i nastavi kao da nismo imali ovaj razgovor. Sećaće se da sam joj ovo rekao, razumeće da je ona ta kojoj treba da oprostim.
" Što se tiče Lune, Luna nema šta da mu oprosti. Održao je svoje obećanje, pored toga odveo me je kod nje i iskupio se. Propatio je više nego što je zaslužio, preživeo je ono što niko ne bi trebao, radio je ono što je bilo protiv njegovog bića, sve zbog nje."
" Ne znam kako možeš da pričaš o njoj i njemu kao da to ne dotiče tebe, kao da ti nisi deo toga. Ne znam zašto ga braniš, ali znam da ti verujem. Želim da znam kako da se setim, želim da se setim svega", držala je moj dlan sa oba njena dlana i preklinjala me. Nije želela da se seti pre mojeg objašnjenja za Aleka, jer nije želela da se seti da mrzi Aleka, ali sada je želela da se seti svega jer je volela Aleka, jer je volela mene i želela je da razume sve ovo.
" Obično sećanja počnu sama da se vraćaju kada prestaneš da se razvijaš, u vreme kada napuniš dvadeset pet godina. Prerano je da se setiš sama. Prošli put je bio dovoljan poljubac, Nerov, nikada nije bio dovoljan moj poljubac", objasnio sam i nasmešio se tužno jer je nabrala nos sa gađenjem kada sam pomenuo Nera, ali je nakrivila glavu razočarano kada sam rekao da ja nisam dovoljan. " Žao mi je što ne mogu da ti vratim sećanja."
" Ne treba da mi se izvinjavaš, nije važno. Setiću se jednog dana. Samo sam mislila da postoji neki drugi način. Ne pada mi na pamet da ljubim Nera."
Govorila je istinu, ali ja sam svejedno uzdahnuo jer jesam želeo da ja budem dovoljan. Nikada neću biti dovoljan, ne samo za ovo, generalno neću nikada biti dovoljan za Lunu, zato postoje Alek i Nero. Niko nikada nije u potpunosti dovoljno dobar za nju, ne postoji osoba koja nju zaslužuje. Ako bih i rekao da postoji taj koji je zaslužuje, iako se on ne bi složio, to je Alek. Mada ne bih to nikada rekao na glas, pogotovo ne njemu.
" Ne moraš poljubiti Nera, dovoljan je Alek", ali ja nisam, ja nikada neću biti. Ne znam zašto je na ovo odmahnula glavom. Ne znam da li je moj glas zvučao onoliko tužno i razočarano koliko sam se osećao, ali ona je odmahnula glavom na ovo rešenje koje je bilo nešto što sam znao da želi.
" Setiću se sama. Ne želim o tome više da pričamo. Božić je, dobila sam najbolji poklon koji sam mogla dobiti i sada možemo večerati", ustala je na noge i klimnula glavom sama za sebe. Želeo sam da joj kažem da to što sam joj rekao ko je i nije neki poklon, ali šta ja znam možda je ona ceo život upravo to želela. Da bude besmrtno biće koje može biti uz Aleka. Sagnula se i poljubila me pre nego što se spustila na svoju stolicu.
" Hvala ti na poljupcu. Sada se možeš poslužiti."