Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 35

Slomljena krila

01

Nisam više znao koliko je nedelja prošlo od dana kada sam se probudio jer sam se gušio u bolu. Nisam osećao takav bol ni kada sam umirao. Nisam verovao da takav bol može postojati. Svaka ćelija u mom biću je gorela i bila u agoniji. Taj osećaj je veoma kratko trajao iako mi se činilo da traje satima i da me neko čupa na dve strane. Bila je zora, sećam se da sam ležao nepomično i gledao kako sunce izlazi i zalazi bez da sam ja mogao da se pomerim. Moja osnovna i jedina misao je bila da je Luna pokidala vezu između naših duša i iskreno očekivao sam da će to uraditi mnogo ranije. Bol nije zapravo nestao, samo sam se navikao da je tu konstantno. Od dana kada je otišla kod Nera sam bio u konstantnom grču zbog bola koji sam sam odabrao. Nisam mogao da se nosim sa time i nisam želeo ni da pokušavam. Njena sudbina je prekomplikovana i ono što sam rekao Eonu je bila istina. Ja nisam bio on. Nisam mu rekao da je to značilo da ja ne mogu podneti da ona trčkara od mene ka Neru ili Eonu dok ja sedim i čekam. Istina, da u bilo kom momentu dođe i kaže mi tebe biram verovao bih joj opet, ali nisam planirao da sedim i čekam da se ona premišlja dok ja čekam da otrči Neru. Nisam to mogao podneti i to što je ona otišla kod Nera je bio samo početak i znao sam to jer sam znao Eonovu i njenu istoriju. Nero bi uvek našao kako da je uhvati u zamku i nije bilo izlaza, nikada nije. Ja nisam mogao podneti to i ja nikada neću moći podneti to i uvek ću je čekati, da se odluči, ali neću živeti sa ostalima smeškajući se. Da sam ostao nikome ne bi bilo zabavno sa mnom, a jako je bilo primamljivo imati njihovu podršku i čekati malo stvorenje i zaboraviti na kratko na bol. Samo što su oni imali više stvari i problema i ja nisam želeo da postanem samo još jedan problem. Zato sam pobegao i to je bila jedina stvar koju sam mislio da nikada neću uraditi. Suočio sam se sa opasnostima kakve niko ne može ni zamisliti, provodio sam vekove sa osobom koja me je mogla ubiti svake sekunde, zaljubio sam se u Boginju i to poslednje me je dotuklo, to poslednje me je nateralo da pobegnem jer sam se plašio bola koji će mi ona naneti. Nisam se pomerao iz kuće u koju sam provalio sve dok me bol nije probudio. Nakon tog dana sam se kretao konstantno zbog bola koji sam osećao. Sada nisam bio u stanju da stojim u mestu duže od par dana. Prekasno sam shvatio da se krećem ka njima. Prekasno sam shvatio da bežim na mesto gde sam znao da će bol da se ublaži iako sam sebe uveravao da to ne radim. Već sam bio u gradu kada sam shvatio da lažem sebe jer sam želeo da ih vidim. Želeo sam da vidim nju, ali nisam želeo da je vidim uopšte jer nisam želeo da se ikada više osećam kako sam se osećao kada je otišla kod Nera. Želeo sam da budem dovljan, a to neću nikada biti. Nije čak ni bilo to najgore od svega, najgore od svega je bilo to što mi nije ni rekla. Zbog činjenice da je otišla, a obećala je da neće i zbog toga što sam ja pobegao, a obećao sam da neću, nisam želeo da je vidim i suočim se sa tim čudovištem od kojeg sam bežao. Priznao sam sebi ono što je bilo istina, nisam ni išao da vidim nju. Najviše od svega želeo sam da vidim malo biće. To je ono što me je vuklo ka kući jer nisam više osećao da me Luna zove. Nije me više tražila, ako je osećaj bio išta, onda je bilo to da me je gurala od sebe. Nije želela da me vidi i trenutno je to bilo dobro za mene. Osećao sam se sve sigurnije i slobodnije jer nije bila u kući. Zaustavio sam se ispred vrata kada sam shvatio da nema nikoga u kući. Pretražio sam celu kuću u roku od nekoliko sekundi i zaledio se ispred kolevke. Prašina je prekrila sve, ali kolevka je delovala posebno sablasno. Pre nego što sam uspeo da razumem šta mi se dešava, pre nego što sam shvatio da plačem, bio sam na kolenima i molio se da nisu svi mrtvi jer ja nisam bio ovde. Nisam se molio od kada sam se probudio kao čudovište i držao u rukama tela dve osobe koje su mi značile više od svega. Sada sam plakao i molio se dok sam prstima prelazio preko ivice kolevke. Nisam ništa video preko suza, osećao sam da će ovo biti suze kao što su i tada bile, one što nikada zapravo ne prestanu biti potreba. Bio sam uveren u to sve dok nisam pod prstima osetio natpis. Obrisao sam oči i pročitao natpis koji je bio urezbaren na kolevci.
* Srce će te uvek čuvati, srce u čijem ukradenom raju živiš.*
" Eone ti pametni...", bio sam na nogama i da je Eon bio ovde poljubio bih ga, ali nije bio ovde i ja sam znao gde je. Nisam se zadržao tamo više ni sekunde.