Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 32

Dar života

04

Naredna tri dana Luna i Miha su proveli u svojim krevetima tako da ih nisam video. Izgleda je Luna popila mnogo više nego što je mogla podneti iako nije delovalo tako, za Mihu se nisam uopšte iznenadio, ali je bolje podnosio piće u prošlom životu. Nas četvoro smo provodili vreme kao i obično. Svako je obavljao svoje obaveze preko dana, a kada padne veče okupili smo se u dnevnoj sobi. Miha je napravio nekoliko različitih društvenih igara koje su bile veoma zanimljive pa smo tako ubijali vreme. Alek i ja nismo zaboravili na Lunin razgovor sa vampirom, ali on nije načinjao tu temu pa nisam ni ja. Četvrti dan sam se probudio kasno popodne jer smo prethodnu noć bili budni do dva ujutro. Hana nije bila kraj mene. Trudio sam se da izbegavam naviku koju sam stvorio da se nerviram čim mi nije na vidiku. Ako nastavim sa time Hana će poludeti, a i ja kada smo već kod toga. Zato sam terao sebe da se što sporije oblačim i da ne otrčim u dnevnu sobu. Samo što sam čuo da Luna govori nešto čim sam izašao iz naše sobe zato sam zaboravio da moram do toaleta i našao se na vratima kuhinje koja gledaju ka dnevnoj sobi sledećeg momenta. Hana je ležala na ugaonoj garnituri naslonjena na ogroman jastuk, tako da je bila zapravo u poluležećem položaju. Luna je ležala na drugom delu ugaone garniture glave položene na Hanin stomak. Bilo je to definitivno nešto najčudnije što sam ikada video, nije bilo zapravo čudno, koliko je izazivalo čudne emocije u meni. Hana je posmatrala Lunino lice i prolazila prstima kroz Luninu kosu dok je Luna ležala nogu prekštenih i savijenih tako da su joj stopala bila u vazduhu. Osećao sam se nekako prljavo dok sam ih posmatrao jer nisu znale da ih vidim i jer nisam zapravo mogao da se pomerim.
* Ovo izgleda kao početak jako dobrog filma*, trgao sam se kada se Alek našao kraj mene. Prevrnuo sam očima, ali nisam zapravo bio iznerviran njegovim komentarom, prevrnuo sam očima jer me je bilo sramota što sam se slagao sa njim. Najgore od svega je bilo to što smo obojica stajali nepomično i posmatrali ih. Priznao ja to ili ne, ni on ni ja nismo mislili da se pomaknemo, toliko je bilo očigledno.
* Šta misliš o čemu pričaju?*, pitao sam jer me je plašilo to što nisu progovarale. Alek je slegnuo ramenima nonšalantno.
* O tome koji od nas dvojice bi trebao da se pridruži.*
* Mislim da je prošlo previše veremena od kada sam poslednji put poželeo da te ubijem. Nakupilo mi se sada već i mislim da ću te ovaj put verovatno zaista ubiti*, odgovorio sam iste sekunde i mislio svaku reč koju sam mu rekao. Nisam više ni gledao Lunu i Hanu piljio sam u njega dok me je on odmeravao podižući obrve izazivajući me.
" Definitivno Alek", progovorila je odjednom Luna. Skrenuli smo pogled na njih iste sekunde. Nisu nas gledale, nisu nas videle, ali meni nije promaklo da se Alek kraj mene trese od smeha iako nije ispuštao glasa. Lunin tajming je bio besprekoran i delovalo je kao da je upravo odgovorila na Alekov neprikladan komentar. Ovaj put su me prsti zaista svrbeli da ga ubijem.
" Vidiš Alek bi bio i moj izbor, ali mislim da ovaj put ne mogu da se složim sa tobom", odgovorila joj je Hana klimajući glavom ozbiljno.
* O čemu njih dve pričaju?*, Alek i ja smo istovremeno postavili jedan drugome isto pitanje i mislim da me je glava iste sekunde zabolela koliko je čudno bilo.
" Ne znam. Eon? Možda si u pravu. Pitaćemo ga."
* Ako one pričaju o onome o čemu mislim da pričaju... Da ti nije jebeno palo na pamet*, režao je Alek u mojim mislima, ali u tom momentu je Hana skrenula pogled na nas i moj prvi instikt je bio da se sakrijem. Kao da nas je uhvatila da radimo nešto što ne bismo smeli, a ne bih se osećao tako da nije bilo Alekovih komentara. Dobro, osećao bih se tako svakako jer se sa razlogom nisam pomerao i pre nego što je Alek došao. Posmatrao sam ih i uživao u tome i sada sam uhvaćen na delu, Alek mi je zapravo pomogao što je ovde.
" Ko je kome pretio da će ga ubiti?", pitala je sasvim smireno. Luna se zakikotala jer je morala znati koliko su nas zbunile i koliko se posramljeno osećam. Alek je bez sekunde premišljanja pokazao palcem na mene. Izdajica.
" Znala sam", odgovorila je Hana usmerivši svoju pažnju opet na Lunu koja je slegnula ramenima.
" Dobro. Ovaj put ga ne možemo ni kriviti kada biramo Aleka da nam se pridruži."
Ovo me je nateralo da skrenem pogled na Aleka koji je stajao nadmeno kraj mene i podigao jednom levu obrvu.
* Znao sam*, rekao mi je pre nego što se našao između Hane i Lune koja se podigla u sedeći položaj dok sam ja bio fokusiran na to da ne ubijem Aleka.
" To nije bilo smešno", prokomentarisao sam dok sam išao ka Hani. Trebao sam odmah znati da je Alek rekao Luni da to kaže. Verovatno je čak i Hani rekao. Znao sam da jeste jer su se svo troje cerili kao tri furije.
" Mislim da bi mislio drugačije da možeš videti svoj izraz lica", odgovorila mi je Hana iznenadivši me jer od njih troje nisam mislio da će ona biti ta koja će mi ovo reći. Zbog toga sam rešio da je vreme da je ne vidim kao lomljivu skupocenu lutku i skupio sam je u svoje krilo golicajući je nemilosrdno.
" Eone prekini upiškiću se", zapomagala je i iznenadio sam se što nije koristila bolju pretnju. Ovo nije bilo dovoljno da me natera da prestanem, bila je to veoma mlaka pretnja. Odjednom je nestala. Prosto nije više bila u mojim rukama i ja sam bio zbunjen čitave dve sekunde pre nego što sam čuo smeh. Alek je već gledao u tom pravcu zbunjeno, ali ja nisam imao njegove reflekse. Hana je sedela na stolu na kojem smo obično jeli. Luna je sedela na stolici ispred nje.
" Da nisi komentarisao", pretio sam ne skrećući pogled na njega jer nisam zapravo mogao skrenuti pogled sa Hane i Lune. Hana je sedela na stolu raširenih nogu, a Luna je položila svoje dlanove i uho na dno Haninog stomaka i nije mi trebao Alekov komentar da bih imao sasvim pogrešnu sliku u glavi. Znao je i on to jer se kikotao mojoj pretnji. Samo što smo obojica znali da se nešto mnogo važnije dešava.
" Stvarno? Šta to znači?", pitala je Hana piljeći u potiljak Lunine glave. Zašto Luna nije govorila na glas? Šta se desilo? Hana je bila uzbuđena, ali nije biča uplašena i to me je držalo na mestu. Samo što sam znao Lunu i ovo nije moglo biti dobro.
" Dobro, ali da li je to dobro ili loše?", nastavila je Hana, a ja sam bio na ivici sa nervima.
" Koristi se rečima Luna", prosiktao je Alek na ruskom i shvatio sam da nisam samo ja na ivici sa nervima. Po milioniti put mi je bilo neobično to koliko je Alek bio nestrpljiv za besmrtnu osobu. Ja sam čekao da se sve završi kako bih znao šta mi je raditi dok on nije mogao više ni sekunde da izdrži.
* Nije kao mi. Luna misli da je to dobro*, prenosila mi je Hana. Nisam znao zašto je rešila da ne može da govori na glas više. Svejedno sam preneo Aleku informaciju misleći da je Luni potrebna tišina, znajući da Alek neće svakako ćutati dugo. Kako sam mu to preneo tako sam osetio da me obliva hladan znoj. Onesvestiću se. Nisam očekivao da će dete biti besmrtno, ali sam se nadao da će biti. Nisam želeo da ga nadživim, nisam želeo da bude kao Alejina i Ilirova Luna. Nisam mislio da to mogu podneti. Nisam želeo da prolazim kroz to, nisam želeo da Hana prolazi kroz to. Luna je mislila da je to dobro, kako to jebeno može biti dobro?
Hana se odjednom ispravila i zgabila Lunu za zglobove kao da pokušava da je zaustavi da uradi nešto. Već sam bio na nogama, ali me je Alek zadržao na mestu iako je do pre stotinke delovalo da planira da uradi isto što i ja. Nešto ga je nateralo da se zaustavi i neko mu je rekao da zaustavi mene. Njegovi okovi su bili neraskidivi, za razliku od Haninih oko Luninih ruku.
" Alek šta to jebeno radiš?", okrenuo sam se ka njemu, ali on je piljio u Hanu. Čekao je Hanino naređenje da me pusti. Hana je stvarno pustila Aleka na mene kao što mi je pretila da će uraditi pre, kako mi se činilo, sto godina.
" Znam, ali ne brini. Sve će biti u redu", progovorila je Luna odjednom odlučno. U jednom treptaju se sve izdešavalo. Bio sam slobodan i trčao sam ka Hani, Hana je piljila u praznu stolicu ispred sebe, Alek je zarežao besno i Luna je nestala.
" Žao mi je Alek", kao u usporenom filmu sam gladao kako Hana preklinje Aleka, ali svi smo znali da Lunu niko ne može zaustaviti. Alek je nikada ne bi krivio za to. Zagrlio ju je nežno kada je Hana počela da plače. Ja sam se u tom momentu srušio nazad na krevet jer nisam želeo da znam šta se desilo.
" Vratiće se ona brzo. Verovatno je otišla da pronađe neku knjigu ili tako nešto. Ne brini se Hana. Šta god da je u pitanju rešićemo to", tešio ju je Alek i ja sam poželeo da može i mene utešiti tim rečima. Luna je negde otišla, Luna nije rekla ništa na glas i samim tim sam znao koliko je ovo loše. Nije pomoglo to što je Hana još glasnije zaplakala. Osećao sam strah u njoj, osećao sam strah u Aleku i poželeo sam da vrisnem.
" Za sve sam ja kriva...", jecala je Hana odmahujući glavom dok sam ih ja posmatrao paralizovan. Nikada se nisam ovoliko plašio jer nikada nisam zapravo imao razloga da se plašim do ovog momenta. Sada sam znao da imam jer sam znao šta će mu Hana reći i pre nego što je Alek bacio stolicu kroz prozor.