Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 34

Dar života

06

Prošlo je četiri meseca od tada. Mnogo toga se promenilo. Najvažnije od svega se promenilo to da je Hanin stomak sada već bio ogroman i sada sam mogao da čujem otkucaje srca koji su za mene bili najvažnija muzika. Miha i ja smo napravili kolevku i igralište i igračke i sve. Eni je sašila odeću. Pretežno za devojčicu iako nije bilo načina da znamo šta će biti. Eni je tvrdila da će biti devojčica, a Luna nije protivrečila. To me dovodi do druge velike stvari. Luna nije protivrečila jer Luna nije progovarala od dana kada je vrištala na mene što sam pustio da Alek ode. Nije samo mene ignorisala, ignorisala nas je sve. Mislim da je ignorisala ceo svet i da ne bi bila ovde da nije bila potrebna Hani. Sada sam već zdravlje i sigurnost svog deteta vezivao za njen glas. Ako nešto ne bude kako treba progovoriće. Tako sam sebi skrenuo misli sa toga da želim da joj čujem glas. Mislim da nije krivila mene, mislim da nije krivila nikoga zapravo, samo se isključila i ja je nikada nisam video ovakvu. Ja nisam bio ovakav kada bi ona otišla jer sam se ja uvek nadao da će se ona vratiti. Alek je bio u pravu za mene, ja sam uvek čekao da se ona vrati, ali nije se radilo samo o njoj, jednako tako sam čekao i da se on vrati. Miha i ja smo svaki dan posećivali po nekoliko javnih mesta, uglavnom kafiće i kafane i osluškivali bilo kakve vesti o njemu. Šta god da se desilo čuli bismo barem nešto o tome, ali nije se dešavalo ništa. Uveravao sam sebe da je to dobro jer barem nisu loše vesti. Miha i ja smo četiri puta proverili Alekovu kuću, ali nije bio tamo ili je nekako znao da dolazimo. Mada nije mogao iscenirati otiske mojih i Mihinih patika u prašini. Niko nije ulazio u tu kuću od kada smo mi otišli. Nisam ga mogao tražiti više jer nisam planirao da ostavim Hanu duže od par sati. Postojale su samo dve opcije zapravo ili se negde smestio i ne mrda ili je u Nerovoj tamnici. Posle četiri meseca ako niko nije bio ljut na njega ja jesam. Trebao je ostati zbog Hane ako ni zbog koga drugog. Pored njenih hormona nije pomagalo to što bi se rasplakala i kada bi videla da pada kiša, a kamoli kada pomisli na njega. Tako je i sada plakala, to me je i probudilo. Okrenuo sam se bez razmišljanja i posegao da je zagrlim, ali je to bilo gotovo nemoguće, zato sam samo položio dlan na njen stomak. Malo stvorenje se meškoljilo svaki put kada bih dodirnuo njen stomak i imao sam osećaj da me pozdravlja. Zato sam mu mahnuo prstima kao što sam radio čak i kada je bio manji od zrana graška. Hana nije reagovala na to jer Hana nije gledala šta ja radim. Ležala je na leđima jer nije mogla drugačije da se namesti da spava i piljila u plafon dok su suze tekle sa njenog lica u njenu kosu i uši. Voleo bih da Alek može da vidi šta se desilo sa njom jer je on mislio da nije važan i da će ona preboleti. Hormoni ili ne, ona nikada neće preboleti to što je otišao. Luna možda zauvek ostane katotična kao što je i Lejla bila nekada davno, samo što je ovo još gore jer Luna je njegova srodna duša. Ne pati samo ona za njim, njena duša pati, a to je nešto što niko ne bi mogao razumeti. Osim možda Nero. Stresao sam se na tu pomisao.
" Šta nije u redu?", pitao sam kao da ne znam šta nije u redu i kao što sam i očekivao to je pokrenulo lavinu. Tako sam barem znao da će brže proći. Prekrila je lice rukama i odmahivala glavom dok sam ja posmatrao to bez da sam išta mogao da uradim povodom toga i mrzeo sam ga u ovakvim momentima.
" Toliko sam besna na njega", promumlala je zaista besno.
" I treba da budeš besna na njega", odgovorio sam iskreno i moje nerođeno dete me je šutnulo zbog toga. Ako se i ono rodi besno na mene jer sam pustio da Alek ode sam ću ga pronaći i ubiti. Mada će ono barem imati deo Aleka uz sebe stalno. Nikome nisam rekao za lančić, još manje sam želeo da iko sazna za privezak. Sakrio sam ga duboko ispod zimskih stvari koje neću uskoro nositi. Napravio sam privezak, zapravo drvenu kutijicu u obliku srca u koje sam sakrio bočicu. Razmišljao sam o tome da neće želeti da nosi srce ako bude dečak, ali sada su drugačija vremena i nije me bilo briga ima da ga nosi jer je to njegov ili njen spas ako sve ostalo propadne i ako mi svi nestanemo. Moralo je biti srce, bilo je upravo to, Alekovo srce. On je nekada davno ukrao moje, sada je mom detetu poklonio svoje.
" Ali šta ako je on mrtav i ja se ljutim na njega. Ja sam užasna osoba", nastavila je Hana dok sam ja još uvek bio iznenađen činjenicom da me je moje dete šutnulo jer sam rekao nešto protiv Aleka. Hana je opet počela da jeca zbog svog komentara i ja zaista nisam znao šta da joj kažem niti šta bih uopšte mogao uraditi. Spas je stigao u tome što je neko pokucao na vrata i Hana se sabrala iste sekunde.
" Budni smo", obavestio sam svog spasioca. Koji je ušao u tišini i kada se uzme u obzir da nije bilo pitanja uz kucanje trebao sam odmah znati da je ona u pitanju. Kako je ušla nasmešila se pozdravljajući nas, ali Hana je bila na nogama i grlila je nespretno preko ogromnog stomaka. Kako je videla Lunu tako je došao novi nalet bola i fontana je ponovo počela sa radom. Luna joj je uzvratila zagrljaj, ali je posmatrala mene zbunjeno na šta sam ja samo pomislio jednu stvar. Zajebi da ću njoj da kažem šta nije u redu sa Hanom. Pratila me je pogledom dok sam išao ka ormaru i pratila me je pogledom sve dok joj nisam dodao Hanine stvari. Tada je preusmerila pažnju na Hanu dok sam ja želeo da pobegnem iz sobe, ali ne bih to uradio jer to nije bilo fer prema Hani. Nije ona kriva što joj hormoni divljaju i nije ona kriva što je Alek otišao. Ja sam bio kriv za obe stvari jer da nije mene ona ne bi bila ni u drugom stanju niti bi patila zbog Aleka. Zbog ove pomisli sam sam sebe podsetio na to da mi nedostaje Alek. Želeo sam da je on ovde jer je on jedini koji je mogao mene da razume. Želeo sam da pričam sa njim i šalim se sa njim i da me izvređa kroz šalu. Miha nije razumeo, a niko se nije više šalio.
" Joj", prestala je da plače odjednom i ja sam već posegao ka njoj kada je Luna prevrnula očima u mom pravcu." Upiškiću se. Volela bih da prestane da se vrpolji toliko."
Luna ju je odmerila podignutih obrva na šta se Hana pokunjila, ali je klimala glavom sa razumevanjem i ja sam uhvatio sebe da zavidim Hani. Luna je pričala sa njom izgleda. Samo ja to nisam primetio, ili je ovo bilo nešto novo.
" Znam da je dobro što se vrpolji, ali ne mora da mi šuta bešiku", objasnila je Hana pravdajući se na šta se Luna nasmešila, ali se nije kikotala. Nikada se nije smejala na glas i to je bio zločin protiv čovečanstva. Alek je sa jednom odlukom odneo svu njenu svetlost.
" Dobro. Hvala ti. Eto me za par minuta."
Kako je Hana to rekla Luna je izašla iz sobe noseći Hanine stvari sa sobom. Nisam im morao čitati misli da bih znao da je Luna otišla da napuni kadu za Hanu. Mislim da bi Hanu izluđivalo to što joj Luna ne dozvoljava da ode na WC sama, ali puštala ju je zato što je mislila da je to Luni potrebno. Nije nikome dozvoljavala da je tetoše, sve što je meni bilo dozvoljeno jeste da sam joj smeo maziti stomak. Luna je mogla i da je nosa kada je mislila da je previše hladno ili šta god. Čim je Luna izašla Hana se okrenula ka meni. Stiskala je šake besno i mrštila se kao da će eksplodirati. Posle tri sekunde je udahnula duboko i ispravila se što je činilo njen stomak još većim i ispasalo njenu pidžamu.
" Ako ona uskoro ne progovori ja ću poludeti. Jedva čekam da se rodiš, neka davi tebe onda", prstom je mahala preteći stomaku što je mene nateralo da se nasmejem na sav glas.
" Nije se još ni rodio, a ti bi već da ga žrtvuješ kako bi sebi olakšala život", nije skretala pogled na mene kada sam joj prišao. Nisam joj mogao prići svakako od njenog stomaka. Želeo sam da mogu da je zagrlim i priljubim uz sebe. Nedostajalo mi je to, ali sam zato uradio on ošto sam mogao i zagrlio je sa leđa. Naslonila je glavu na moj grudni koš i uzdahnula umorno dok sam ja naravno krao sekunde da dodirujem balon u kojem se krilo moje dete. Čim sam položio dlanove na njen stomak malo čudo je počelo da se meškolji.
" Ne brini se. Neću joj dozvoliti da te iskorištava, mada će biti malo čudno ako je Luna i tada bude kupala", prokomentarisao sam obraćajući se malom biću koje je mazilo moje dlanove. Hana se zakikotala i spustila pogled na svoj stomak.
" Mislim da tebe voli više nego mene. Nikada se ne pomera kada ja dodirujem stomak. Uvek se sav uzmuva čim ga ti dodirneš. Ne reaguje ni na šta, obično spava kako kaže Luna. Samo što se uvek probudi čim mi pipneš stomak, po nekada je dovoljno da progovoriš i jako voli kada nam čitaš."
Sve što je rekla me je nateralo da se smejem kao najsrećnija budala na svetu. Celo biće mi je bilo ispunjeno toplotom. Obožavao sam je jer je znala da kaže prave reči. Obožavao sam malo biće koje me je izgleda ipak volelo. Testirao sam njene teorije tako što sam prelazio dlanom polako preko njenog stomaka i malo biće je pratilo što me je oduševilo i uplašilo istovremeno. Poprilično sam siguran da to nije normalno ponašanje, ali me nije bilo briga jer je pokušavao da dođe do mene.
" Vidiš! Želi da pobegne kod tebe. E pa ne može, osuđen si na mene još neko vreme, a i posle nećeš otići daleko od moje dojke", prekoravala je dete koje je nije moglo razumeti niti zapravo čuti. Volela ga je i bila je ljubomorna i mene je sve to teralo da se osećam većim od života.
" Idi pre nego što on reši da je vreme da se rodi kako bi pobegao od tebe", našao sam se ispred nje pre nego što sam završio rečenicu i uhvatio njeno lice u moje dlanove. Poljubio sam je kratko i osetio da se smeje. To je bilo dovoljno za sada.
" Šalu na stranu, nije on jedini kojem nedostaješ. Ne mogu ni da te zagrlim", durila se i bila je preslatka, ali sam ja još pre dva meseca naučio da ne padam na te fore. Prevrnuo sam očima i pokazao prstom ka vratima. Durila se još par sekundi, čak je i nabrala obrve kao malo kuče.
" Da li treba da te podsetim da ti se piški?", nasmejao sam se jer je iste sekunde obgrlila svoj stomak i počela da cupka u mestu.
" Pobedio si ovaj put", uprla je prstom ka meni optužujuće pre nego što se odgegala ka vratima. Nisam pobedio, samo sam bio razuman, ona nije jer je ona mislila hormonima, a ne glavom.