Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 12

Sigurna kuća 

04

Tako je i bilo, otišao je to veče, nije lagao, otišao je, ali se nije vratio. Prva dva meseca od kada je otišao bez reči, Lejla se isključila, obraćao sam pažnju na svaki njen udisaj, na sve što je radila, slušao sam svaku misao koju sam mogao da čujem i zbog toga sam postao veštiji u tome. Nije planirala da ga traži, znala je da nikada neće uspeti. Nije planirala da se ubije, jer se nadala da će se on vratiti. Nisam imao zapravo o čemu da brinem, barem ne o onome na šta me je Alek upozorio. Činjenica da sam morao da je hranim kao dete, činjenica da sam je kupao jer nije bila u stanju da se pomeri, činjenica da je bila u tolikoj depresiji da je prosto prestala funkcionisati, na to me nije upozorio, to nije očekivao, to nije znao. Nije ovo bio prvi put da je otišao, ali doveo je mene pre nego što je otišao, a Lejla nije glupa. Da ne pominjemo njegov kratak govor kojim ju je naterao da mene krivi za to što je otišao. Prvih par dana je odbijala da uzme bilo šta od mene, voda, hrana... nije važno, odbijala je sve. Vrištala je na mene, grizla me, čupala me, grebala me do mesa, ponašala se kao ranjena zver i ja ne znam kako sam preživeo te dane niti naredna dva meseca kada je bila katotična. Više od godinu dana nije progovarala uopšte. Jedini kontakt koji sam imao sa njom je bio kada je jedno veče došla u dnevnu sobu tri sata nakon što je otišla u svoju sobu. Bio sam uveren do tada da je već zaspala, možda i jeste, možda je nešto sanjala pa se probudila. Nisam znao šta je želela, ali sam joj se osmehnuo pun nade, mislio sam da ću konačno čuti njen glas. Došla je do mene umotana u ćebe, dala mi je knjigu i spustila se na trosed kraj mene. Sedela je tako i piljila ispred sebe dok sam ja naizmenično gledao nju i knjigu. Trebalo mi je par minuta da uopšte shvatim šta želi da uradim, nisam bio siguran čak ni tada, ali sam otvorio knjigu i počeo da čitam, a ona se naslonila na moje rame bez reči. Tada sam prvi put pomislio da možda i mogu ovo da izdržim, možda mi nije ništa rekla rečima, ali mi je rekla delima i to je bio prvi kontakt koji sam imao sa njom. Prvih par nedelja sam je uvek čekao da sama dođe. Posle četiri nedelje je prestala da dolazi i ja sam prosto mislio da je to kraj te epizode, čekao bih je svako veče i posle par sati legao u krevet. Tako je bilo tek tri dana jer je četvrti došla i probudila me, uhvatila me za ruku i odvela u njenu sobu, ušuškala se i gledala me dok se nisam spustio u fotelju i počeo da čitam. Svako veče sam joj čitao od tada, svako veče me je gledala sa više života u očima i ja sam prosto nastavio tako jer nisam znao šta bih drugo uopšte mogao uraditi.

Nisam čuo ništa osim njenog srca, njenog disanja i svog glasa dve godine, osam meseci i pet dana. Probudio sam se kao i svaki dan, ustao, obukao se i pošao da spremim doručak, davno sam se navikao na vegeterijansku ishranu. Ušao sam u kuhinju i ukočio se kada sam video na stolu doručak i kolače, kolače za ime svega.
" Divno, moja sudbina se probudila. Posluži se Eliote", prokomentarisala je dok je ulazila u kuhinju, a ja sam se okrenuo u mestu i mislim da mi je vilica pala u čudu. Ne samo da sam bio iznenađen što je konačno progovorila, ne samo što je delovala bolje, ona se šalila.
" Dobro jutro", pozdravio sam je škiljeći oprezno, čekao sam nešto, ni sam ne znam šta, ali nešto loše se moralo desiti jer se uvek desilo kada je bila ljubazna prema meni. Kao što ona nije zaboravila Alekov govor, ja nisam zaboravio da je bila ljubazna samo kada je spremala nešto neprijatno za mene.
" Zašto me gledaš kao da si se našao oči u oči sa divljom životinjom?", zaustavila se u mestu i ispravila se kao da je naletela na nevidljivi zid.
" Zato što si ljubazna prema meni, ti nikada nisi ljubazna prema meni", odgovorio sam zbunjeno. Toliko sam bio zategnutih živaca da nisam stigao ni da se obradujem što ona govori sa mnom, ni da je pitam šta je izazvalo sve ovo i zašto kolači?
" Šta ti treba Lejla?", nastavio sam i uzdahnuo iznervirano pre nego što sam se spustio u stolicu. Moralo se o tome raditi, nešto joj treba i sada priča sa mnom i smeška se ljubazno i pravi kolače pre nego što mi izbije vazduh iz pluća svojim pitanjem ili zahtevom. Da ne pominjemo da će mi verovatno i rastrgati srce još malo jer nije bilo dovoljno sve ovo plus ono iz prethodnog života.
" Ne treba mi ništa", bacila je ruke u vazduh iznervirano pre nego što je došla ispred mene i spustila se u čučanj. Bila je viša nego kada sam došao, njeno lice je postalo oštrije umesto dečije oblo, bilo je čudno posmatrati je kako odrasta, ali bilo je još čudnije to što joj nisam mogao reći da je prelepa. Uvek je bila lepa, ali Lejla je bila lepša od Hane, zapravo lepša od Lune iako Lunu nisam poznavao, znao sam Hanu. Nisam joj to mogao reći dok čuči ispred mene i ne prepoznaje me, ali ja sam sada konačno prepoznao nju jer sam u njenim očima video da me voli. Posmatrala me je Luninim očima, nije bila Lea, nije bila Lia, nije bila Lili, nije bila Lina, ali bila je Lejla i ja nisam smeo to zaboraviti. Lejla me jednom rečenicom može povrediti više nego sve njene prethodne inkarnacije. Povredila me je više od svih njih i ja ne bih podneo još samo jednu stvar.
" Želela sam da ti se izvinim i da ti se zahvalim na strpljenju. Ti stvarno jesi divan, ostao si posle svega i stvarno si se brinuo o meni, a ja sam se ponašala kao razmaženo derište i nije bilo fer znam, ali...", uzdahnula je i progutala pljuvačku. Zaustavila se na vreme jer ono što sam znao da je planirala da kaže bi me nateralo da poludim. Nisam želeo da je čujem kako govori o tome koliko je njoj bilo teško jer je Alek otišao, jer je ona bila osuđena na mene.
" Ali danas mi je rođendan i vreme je da se ponašam srazmerno svojim godinama, kao odrasla osoba", klimnula je glavom ponosno i nasmešila se, a moj dah je zastao. Nisam je ni jednom video da se smeši, ni jednom od kada sam došao. Ovaj osmeh je bio dovoljan da vidim da je volim, da je moja duša voli i da je sve ovo bilo vredno truda. Bila ona Luna ili ne moja duša je voli i sve ću izdržati zbog toga, ali prvo se moram sabrati jer je ona još uvek Lejla i moram biti na oprezu.
" To što imaš osamnaest godina ne znači da si odrasla osoba", odgovorio sam kroz kikot, a ona je podigla obrve zbunjeno i odmahnula glavom dok je ustajala. Ustao sam i zagrlio je jednom kratko pre nego što krene da se raspravlja sa mnom da ona jeste odrasla osoba. Poljubio sam je u obraz i osetio sam da se ukočila u mom naručju iznenađeno. Mislim da sam ja bio još više iznenađen zbog toga što sam je poljubio, pa makar i samo u obraz.
" Srećan ti osamnaesti rođendan", rekao sam kada sam se odmakao od nje i držao je za ramena. Prevrnula je očima iznervirano na moje reči.
" Ajde molim te sračunaj se. Koliko dugo si ti ovde?", pitala je nakrivivši blago glavu kao da sam ja dete sa kojim ona gubi strpljenje umesto da je obratno iako nije više bila dete, ne zaista, ne uopšte.
" Nešto više od dve godine?", rekao sam ovo kao pitanje jer nisam znao na šta cilja sa ovime.
" Koliko sam ja godina imala kada si ti došao?", nastavila je da strpljivo iako je sada koristila glas kao da tepa malom detetu i ja sam se pitao gde je uopšte pokupila tu mimiku. Nisam mogao da zamislim da joj Alek tako tepa, mora da je u pitanju bila Eni, čak možda pre Miha.
" Šesnaest. Lejla, ne razumem na šta ciljaš", konačno sam izgubio strpljenje iako mi je tek sada prošlo kroz misli da ona i ja pričamo i da nije bitno o čemu, bitno je da pričamo. Osetio sam da se osmeh širi preko mog lica i ona se nasmešila nesigurno, kao da će ono što mi ona planira reći promeniti moje mišljenje o njoj.
" Tada sam imala punih šesnaest godina", rekla je tiho, a ja sam uspeo samo da klimnem glavom zbunjeno pre nego što sam shvatio šta mi govori. Mislim, bila je u pravu, bio sam ovde više od dve godine nije joj ovo mogao biti osamnaesti rođendan, trebao sam ovo odmah shvatiti.
" Devetnaest? Oh. To je... Da. U redu...", zašto me je ovo toliko iznenadilo, osamnaest i devetnaest nije velika razlika, ali jeste bila i jasno se videla na njoj. Klimala je glavom na moje reči smešeći se zabavljena mojom reakcijom.
" Drago mi je da je to u redu sa tobom jer ne znam kako bih to promenila sve i da hoću, a neću", zakikotala se odjednom i poljubila me u obraz. Odmerili smo se zbunjeno zbog toga, ali ona je slegnula ramenima, spustila se u svoju stolicu i zgrabila jedan kolač.
" Nemoj me gledati tako, osećam se još gore, izvinila sam se, napravila sam ti kolače. Molim te nemoj me gledati toliko zbunjen činjenicom da govorim. Pojedi kolač Eone. Fini su."
Spustio sam se na stolicu i uzeo jedan kolač, zaista su bili fini, nisam pojeo ništa ovoliko ukusno vekovima. Klimnuo sam glavom impresionirano dok sam uživao u ukusu. Onda sam shvatio šta je rekla i zagrcnuo se. Gledao sam je kako se smeši preko njenog kolača, dodala mi je šolju čaja sasvim smireno i čekala da kažem nešto, čekala je reakciju koju nisam planirao da joj dam.
" Malo su suvi, ali su jako ukusni kolači", prokomentarisao sam jer sam sada vrlo dobro znao šta radi. Znao sam, znao sam da će uraditi ovako nešto i nisam planirao da igram njenu igru.
" Moji kolači su savršeni, nisu suvi uopšte. Priznaj lepo zašto si se zagrcnuo", smešila se nežno, nije igrala igru, ali jeste igrala igru. Testirala je svoje teorije čim mi opadne pažnja ili spustim štit i to nije bilo fer.
" Zašto uvek ovo radiš?", pitao sam i spustio kolač na tanjir. Nije bilo fer da mi ovo radi, nije bilo fer da mi to uradi svaki put kada se ponadam da konačno ima neke šanse da ovo sve uspe. Posmatrala me je zbunjeno, ali se nije kajala jer nije razumela, jer nije znala koliko može da me povredi. Nisam je krivio, ali je jesam krivio. Čak i da ona nije Luna, čak i da je samo Lejla, devojka kojoj sam pomogao i živeo sa njom, povredilo bi me i nisam to zaslužio.
" Zašto mi uvek ovo radiš Lejla? Svaki put kada pomislim da možemo biti prijatelji, svaki put kada se ponašaš prema meni kao prema ljudskom biću čim se ja opustim ti me šutneš kao psa. Šta ti hoćeš od mene? Zašto me toliko mrziš? Šta sam ti ja uradio?"
Nisam zaslužio ovo od nje, ne mislim na Lunu, mislim na Lejlu, nisam ovo zaslužio. Sve što sam ja radio bilo je za nju, svaka moja misao je bila vezana za nju, voleo sam i mrzeo ovu verziju Lune najviše i to me je lomilo. Ovo čekanje me je izluđivalo.
" Zašto misliš da te ja mrzim?", treptala je iznenađeno. Bila je iskreno zatečena mojom malom tiradom, ali ja nisam imao više ni volje ni živaca za ovo.
" Žao mi je što je Alek otišao, znam da ti misliš da je to zbog mene, ali nije. Žao mi je što si zaglavljena ovde sa mnom, ali znaš šta?", ustao sam na noge i ispravio se besno. Nikada nisam bio ovoliko ljut na nju, nikada, za svih svojih osamsto i nešto godina. Ništa što je Luna ikada uradila njie moglo da se poredi sa ovime koliko me je Lejla povređivala. Više od svega me je to zbunjivalo jer ona jeste bila Luna, ali sam znao da nije. Bila je Lejla i mučila me je svakim danom.
" Šta?", pitala je i skupila usta u tanku crtu, grizla je donju usnu nervozno. Nije imala predstavu šta ću joj reći, ali je čekala da ja kažem zašto je Alek otišao, nije je bilo briga za ništa što ima veze sa mnom.
" I ja sam ovde zaglavljen sa tobom. Srećan ti rođendan Lejla. Želim ti sve najbolje", sa tim rečima sam završio raspravu i otišao u moju sobu.