Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 09

Sigurna kuća

01

Nisam saznao preterano mnogo od Aleka o tome šta se desilo kasnije. Rekao mi je ono što sam i sam pretpostavio. Svet se urušavao bez velike četvorke, čovečanstvo je samo po sebi već bilo na dobrom putu ka propasti. Ratovi su izbijali na sve strane. Kontinenti su uništeni atomskim bombama. Ostala je Evropa i deo Azije. Ostalo je ono gde se i nalazimo, a Nero je strpljivo čekao da se ceo svet svede upravo na to. Ljudi su postali okrutni, krali su i ubijali za najbanalnije stvari. Većina je ipak želela da živi normalno, onoliko koliko je to bilo moguće. Bili su umorni od ratova i borbi, samo su želeli da zaštite svoje porodice i žive, kao što sam i ja želeo dok nisam znao ništa osim ovog drugog života. Onda se pojavio on, svetac koji je imao odgovore, svetac koji je uspostavio sistem koji je navodno funkcionisao. Istiu za volju, za većinu jeste. Dobili su vodu, hranu, struju, medicinsku pomoć. On je imao vampire koji su uspostavili red, kraljeva vojska, kraljeva policija. Spasitelj Nero, spasio je ljudski rod koji je pustio da sam sebe dovede do gotovog uništenja, ali oni to nisu znali. To traje nešto duže od jednog veka kada oduzmemo decenije uništenja. Sve je prividno u redu, a ispod svega toga on radi šta mu je volja i svi se plaše njegove policije, jer Nero je zakon i ako on kaže da ćeš umreti jer si kinuo, umrećeš jer si kinuo u prisustvu njegovog veličanstva, njegove svetosti. Nisam želeo da pitam za Hanu jer nisam želeo da znam išta o tome jer me je ona izdala i povredila više od Lune. Nisam znao kako se Alek uklapao u ovu priču, a samim tim sam znao da je jako loše. Rekao mi je da je ubijao nevine, rekao mi je da je konstantno tražio one koji su se ponovo rodili, besmrtne duše. To je bilo sve, nije mi rekao više ništa, ali sam znao da je uradio sve to kako bi okupio sve nas, kako bi se iskupio i nisam mogao da zamislim kako je njemu bilo protekla gotovo tri veka. Da on nije ostao Nero bi nas pronašao svakako, ubijao bi nas sistematski svaki put i nikada se ne bismo uspeli vratiti. Alek je zaslužan što sam ja ostao živ ovaj put, rekao mi je da je siguran su me ubili dva puta pre ovoga, nije znao da li sam se rodio više puta od toga. Svejedno se ja ničega nisam sećao. Lekar koji je pratio trudnoću moje majke je bio veoma lakoverna osoba koja je mislila da čini uslugu kralju, ali je istovremeno bio beskičmenjak koji se plašio kralja i koji je navodno imao i grižu savesti. Predao me je Aleku i rekao da ne želi da kralj sazna da me je on pronašao. Nije želeo da privlači Nerovu pažnju iako je činio ono što je kralj od njega tražio, predao je dete da bude ubijeno. Alek je uradio ono što jeste bilo najpametnije, ostavio me je u gradu gde je bilo dovoljno ljudi da se izgubim u masi, gde je bilo dovoljno ljudi da mi svaki dan neko da nešto hrane da preživim. Nisam se voleo prisećati tih godina, ali sam bio zahvalan Aleku jer koliko god je bilo sranje, bio sam živ, zahvaljujući njemu. Jedno dete koje je bilo rođeno nekoliko dana kasnije je umrlo umesto mene, jer nije mogao da se vrati praznih ruku. Alek je sve to odradio savršeno, sačekao je da Nero ne bude u dvorcu, a vampiri su jedva čekali da udovolje njihovom kralju. Nero zato nikada nije saznao da sam se rodio ja i nije znao ko je ubijen, a propisno Alekovom radu vampiri su bili ubijeni jer su ubili dete dok Nero nije bio tamo. Alek je to smatrao barem mrvicom pravde iako ga nije zapravo bilo briga, bilo mu je bitno da mene spasi i to je učinio najbolje što je mogao i siroto dete je stradalo zbog toga. Nije uzimao nikada decu nasumično, bila su uvek bolesna deca na samrti, a vampiri nisu znali razliku, ali Alek jeste. Nije bio monstrum kao što je on sam mislio da jeste bila je u pitanju šira slika i ne mislim to zato što je spasio mene već zato što Nero mora biti zaustavljen. Svi će umreti ako ne bude i ako je neko monstrum ja sam monstrum što mislim da je nekoliko ljudi cena koju smo morali platiti zbog greški koje smo napravili. Nosiću živote te dece na svojoj duši i razumem zašto je Alek morao uraditi ono što je uradio. Nero bi poslao ljude u grad u kojem sam rođen, pronašao bi lekara, saznao bi istinu, zato je jedna beba ubijena kako bih ja sada živeo. Alek nije znao ko je on, Aleka nije ni bilo zapravo briga, za njega smo mi bili od najveće važnosti. Rekao mi je i da je povlačio crtu kada je ubijanje dece u pitanju, objasnio mi je da je više puta prosto doneo decu koja su već bila mrtva, kako bi održao Nerovu veru u njega. Nero je često sumnjao iako je verovao Aleku jer je Alek uradio sve što je Nero tražio od njega. Problem je bio što Nero nije više verovao nikome, ni Aleku ni Hani. Postao je paranoičan i ako je verovati Aleku bio je nesrećan, a ako nije bio njegov dan uvek je neko stradao. U gradovima je uglavnom prividno bilo dobro, ali ne ako Nero odluči da nije. Svi su ga se plašili i kako je vreme išlo postajalo je sve gore. Nije se poveravao Aleku, zato Alek nije ništa znao, a nije mogao ni ispitivati Hanu. Prvo zato što ga je Hana izbegavala, drugo zato što nije verovao Hani. Znao je smao ono što je video jer je bio prisutan. Nerova vojska vampira su bili poslušni kučići i Nero ih je obično nagrađivao tako što bi im dao da zakolju manje selo. Tražio je Lunu i Alek je znao da je tako jer bi sela obično stradala kada joj on donese dete koje nije Luna. Nisu se često rađala besmrtna deca tako da je Alek uglavnom provodio vreme van dvorca što mu je odgovarala podjednako koliko i nije. Odgovaralo mu je to što je mogao da radi šta hoće i pomaže koliko može i traži informacije, ali nije pomagalo to što nije imao pojma šta i zašto Nero radi. Sve ovo sam saznao izvlačeći informacije iz Aleka kao da nekome klještima čupam zube. Jednostavno nije želeo da priča o svemu što se dešavalo, o svemu što je morao da uradi kako bi preživeo dovoljno dugo da se mi svi vratimo. Nismo se vratili svi, toga sam bio svestan, nije mi rekao ko jeste, nije mi rekao gde se nalaze oni koji jesu, ali sam pretpostavio da me vodi tamo jer je jedino to imalo smisla. Dve nedelje pešačimo kroz najdublju šumu, proleće još nije stiglo, a ja pratim vampira koji me vodi ko zna gde. Ko bi rekao?
" Šta je toliko smešno?", pitao me je odmeravajući me sa strane zamišljeno dok je koračao ne obraćajući pažnju na to gde ide. Kako je moguće da se nikada ni ne saplete? Ja sam pao ni sam ne znam koliko puta, nisam bio u potpunosti svoj, ali opet. Da li bi bilo previše tražiti da on nešto ne može da radi savršeno?
" Razmišljam o tome kako hodam maraton kroz duboku šumu sa tobom. Razmišljam o tome kako te bezuslovno pratim iako nemam pojma gde me uopšte vodiš. Da mi je neko rekao da će se ovo desiti, nakon svega što se desilo... Ne samo da ne bih verovao već bih verovatno tu osobu strpao u ludnicu", odgovorio sam mu iskreno i slegnuo ramenima. Zakikotao se kratko pre nego što je i on slegnuo ramenima. Imao je držanje gospodina iz devetnaestog veka, kretao se tako i delovalo je kao da nikada nije opušte. Uvek je delovao kao da je napet iako to niko nije mogao primetiti dok ga posmatra. Imao je mlado lice, ali njegovo držanje je davalo utisak starije osobe. Jedino kada je delovao kao što je izgledao je bilo kada se smeje.
" A opet, eto nas ovde", prokomentarisao je raširivši blago ruke ka našoj okolini.
" Da, eto nas ovde", složio sam se i stresao se kada sam shvatio da mi čak i prija njegovo društvo, njegova leva obrva se podigla na momenat kao da je mogao da me čuje. Progovorio sam pre nego što krenemo jedan drugome da pletemo kosu jer je ovo smešno.
"Gde je to ovde zapravo? Ako smem pitati."
"Ona tvoja kućica nije sigurna, zato idemo u sigurnu kuću", odgovorio je jednostavno i sada sam već znao kada mu se lice zatvori da je to to. Neće mi reći ništa više od toga. Gledao me je kao da čeka da mu postavim neko pitanje, ali je morao znati da će ovako biti. Propustio sam više od dva veka i nisam imao pojma šta se događa.
" Postoji sigurna kuća? Kako bi iko mogao od naših saznati za nju?", pitao sam jer me je zanimalo kakav je to plan imao da neko kroz šumu dođe do ove kuće. Ja se ne bih znao vratiti do moje kuće sada jer nisam imao pojma gde smo. Možda je to bio moj problem jer nisam ni obraćao pažnju gde idemo, pratio sam Aleka i verovao mu slepo. Skoro sam prevrnuo očima.
" Postoje sigurne kuće, zaštićene sigurne kuće, Lunine sigurne kuće i oni kojima su namenjene će znati sami doći. Ovo je moja sigurna kuća i niko ni ne zna da ona postoji", odgovorio je iznenadivši me i sada sam se pitao zašto nije otišao u neku od Luninih sigurnih kuća koje su zaštićene magijom. Zašto meni veruje sa lokacijom njegove sigurne kuće? Zašto mene vodi tamo? " Pre nego što postaviš pitanja koja želiš da postaviš razmisli dobro o tome ko sam ja i da li bi me iko dočekao raširenih ruku. Postoji razlog zašto idemo kroz šumu, a taj razlog nisi ti već moja reputacija. Vesti i tračevi se šire brže i netačnije nego u vreme žute štampe. Nero bi nas ubio obojicu pre nego što bismo mi shvatili da nas neko prati."
" Moram priznati da tvoja reputacija jeste zastrašujuća. Ne verujem da iko ko te poznaje veruje u pola onoga što sam ja čuo o tebi. Kunem ti se da sam čuo priču gde si zaklao celo jedno selo jer ti nisu hteli dati momka kojeg si ti tražio", ta mi je bila verovatno najstrašnija priča o Vesniku Smrti, sećam se da sam imao noćne more o tome kada sam bio dete. Sanjao sam strašnog vampira koji dolazi i ubija svakoga dok se ja sakrivam i čekam da dođe po mene.
" Mene niko ne poznaje Eone, sa razlogom. Ljudi kažu da svi mitovi moraju od nečega početi", odgovorio je, ali sam primetio da su mu se ramena blago povila dok su se moje obrve podizale zaprepašćeno.
" Nisi valjda to stvarno uradio?"
Nije skretao pogled na mene, bio je fokusiran na našu okolinu sada, ili smo blizu ili izbegava moj pogled, a ja sam se nadao da smo blizu.
" Alek, najstariji vampir, kreljev dželat i moje omiljeno Vesnik Smrti...", frknuo je kroz nos iznervirano prelećući pogledom preko prirode koja nas je okruživala dok sam ja piljio u njegovo lice. Odjednom se zakikotao zabavljeno i ja nisam znao da li je to znak da se opustim ili je to znak da je on poludeo. " Moja omiljena je da sam raskomadao čoveka jer me je uhvatio u krevetu sa njegovom ženom. Naravno, kasnije sam i nju rakomadao jer... eto, može mi se."
" Čuo sam i tu, samo sam ja čuo da si joj i dete napravio i da si njega prosto prepolovio i dao joj ga u naručje pre nego što si je ubio", dopunio sam i stresao se, ali sam se sabrao kada je Alek skrenuo pogled na mene i podigao obrve zaprepašćeno. Zaustavio se na momenat i posmatrao me zatečeno, gledao sam ga kako mu se nos nabira zgađeno.
" Kome takve stvari padaju na pamet? Šta nije u redu sa ljudima?", pitao je zatečeno, a ja nisam imao odgovor. Zato sam slegnuo ramenima na šta je on odmahnuo glavom i konačno nastavio da hoda.
" Svi mitovi moraju negde početi, to su tvoje reči, ne moje", iako sam i sam to mislio kada sam shvatio da se on nalazi u mojoj dnevnoj sobi. Svaki mit u istoriji je zasnivan na barem nekakvoj istini, a o Aleku se na ovoj planeti, onome što je preostalo od nje, pričalo više nego o kralju i njegovoj vojsci koja kolje cela sela. Pretpostavljam da je to bilo dobro za Nera, ali šta je Alek imao od svega toga. Ako je Nero mogao sakriti toliko velike stvari, siguran sam da je mogao i Alek.
" Da, svi mitovi počinju od mene", odgovorio je besno, ali ipak nekako zabavljeno dok sam se ja pitao da li mi je on upravo priznao da jeste uradio sve ono što sam čuo o njemu.
" Napravio si dete nekome? Da li je to uopšte moguće?", znao sam da nije uradio ono što sam ja čuo da je uradio. Znao sam da Alek ne bi ubio dete, osim toga njegova reakcija je govorila sama za sebe, ali ovo me jeste iznenadilo. Nisam znao da vampiri mogu imati decu. Istinu za volju nisam mnogo znao o vampirima tačka.
" Ne bih znao da li je moguće i nisam na to mislio", prevrnuo je očima, ali je i dalje bio skoncentrisan kao da se premišlja da li da mi obrazloži ili ne. Nije da sam želeo da pričam sa njim o njegovom sexualnom životu, ali tajno se jesam nadao da ima nekoga što očigledno nije bilo moguće. Razumeo sam to bolje od bilo koga jer sam ja oduvek bio sa Lunom, kratko sa Hanom, ali ne računajući to uvek sam čekao Lunu i niko drugi nije postojao nikada. Osim Hane tih par godina. Alek je odjednom uzdahnuo i opet pridobio moju punu pažnju. Smešio se podlo i bilo je jako čudno gledati ga da se smeši tako, nije delovao kao da on može biti zao i nauditi ikome. Siguran sam da ne postoje priče o njemu niko ne bi trepnuo kada on prođe, imao je neverovatno blago lice i nije izgledalo kao da postoji trunka zla u njemu.
" Devedeset posto od svih priča koje si čuo o meni potiču od mene lično. Morao sam stvoriti reputaciju koju imam kako bih osigurao mesto kraj Nera. Zađeš u mali grad, uđeš u bar, gledaš ljude kako se napijaju i ispričaš im priče o kraljevoj desnoj ruci, a ljudi odrade ostatak. Nisam baš očekivao da će toliko preterivati", odmahnuo je glavom u neverici, a ja sam konačno razumeo. Kao i obično, Alek je sve radio savršeno dobro i svaki njegov plan je bio promišljen i dugoročan. Učinio je sam sebe strašnijim i gorim od cele kraljeve vojske. Niko nije smeo ni da pogleda njegovo lice, a njegovo držanje je sada imalo objašnjenje. On je imao držanje Vesnika Smrti jer nije imao lice Vesnika Smrti i nikoga nije bilo briga. Alekovo lice pogledaš tek toliko da vidiš ožiljak, a njegov stav ti potvrdi ko je on. Stvorio je savršeno strašnu sliku o sebi i Nero nije mogao da dozvoli sebi da ga izgubi. Sve je smislio i odradio savršeno. Proklet bio njen savršeni vampir.
" Ne znam šta da ti kažem osim da sam celo detinjstvo imao noćne more zbog tvojih pričica."
Prokomentarisao sam ogorčeno jer sam želeo barem nekako da ga ozlojadim jer sam ga trenutno mrzeo zbog nejgovog savršenstva. Na moje reči se jednostavno zakikotao zabavljeno, a zatim je klimnuo glavom zadovoljno.
" U tome je i bila poenta. Želeo sam da me se ljudi klone, da me se plaše, da mi uvek daju ono što tražim i najvažnije od svega učinio sam sebe nezamenljivim za Nera. Ja sam postao njegovo oružje iako nisam zapravao i on to zna, ali nije mogao da uradi ništa povodom toga. Mogao bi me uništiti, dokazao bi im da mu se može, ali trebao mu je negativac. Sa druge strane nije smeo dozvoliti da me iko uništi, jer bi time oslabio njihovu veru u njegovu moć. U njegovu priču ako ćemo iskreno, jer na kraju krajeva svi smo mi priče. Moja je priča Vesnika Smrti, njegova je priča velokog sveca. Ironija.
Nisam ništa prokomentarisao jer sam i sam došao do istog zaključka. Zaustavili smo se svakako jer smo izbili na obalu jezera. Nije mi dugo trebalo da shvatim da smo stigli, pogledom sam tražio drvenu kuću jer sam znao gde smo. Video sam ovo mesto u njegovim sećanjima. Bio je ovde pre nego što je pretrčao hiljadu kilometara kako bi mene zaustavio, kako ja ne bih uradio najgore što sam mogao uraditi. Maleno jezero prečnika možda dvadeset metara, oivičeno kamenitom obalom prečnika ne više od dva metra i sve to je zaklonjeno četinarskom mirisnom šumom. Malena rupa u šumi koju niko ne bi primetio da ne zna da je ovde. Bilo je prelepo mesto u njegovim sećanjima, ali uživo, uživo je bilo...
" Raj na zemlji", prokomentarisao sam, a Alek je nasmejano klimnuo glavom.
" Dobro došao u moj raj na zemlji", naglasio je reč moj. Zamahnuo je rukom ka kući i zakoračio u istom smeru, pratio sam ga u stopu zverajući opijeno na sve strane. Bio je tu i mali drveni dok sa ljuljaškom, onom velikom za dvoje. Kućica je bila kao i svaka drvena brvnara, verovatno je imala dve sobice, jedno kupatilo, kuhinju... Imala je malu terasicu ispred ulaza, iznenadio sam se što je terasa bila ukrašena cvećem, ali šta ja znam, možda Alek voli da se bavi time. Svako ima nešto svoje što voli da radi u slobodno vreme. Kada smo prišli kućici primetio sam da sa druge strane kućice postoji bašta sa raznim povrćem, Alek je veoma dobro brinuo o tome za osobu koja ne mora da jede. Iza baštice je bila mala štala ili šupa, nisam znao. Nisam stigao da razmislim o tome jer smo se već popeli na stepenice. Otvorio je vrata i bez ikakve drame i pretvaranja, ušao je unutra, a ja sam ga pratio u tišini. Ušao sam u dnevnu sobu koja je prekrivala ceo prednji deo kućice, malena kuhinja je bila u sklopu dnevne sobe. Sve je bilo namešteno prijatno i toplo. Par kuhinjskih elemenata, šporet na loženje, mali četvrtasti drveni sto od svetlog drveta, četiri stolice... to je činilo malenu kuhinju sa moje desne strane. Trosed i dve fotelje, mali stočić od jednakog svetlog drveta kao i trpezarijski sto, police sa knjigama, još cveća... to je činilo dnevnu sobu. Nasuprot ulaznih vrata, na mestu gde se završavala kuhinja i počinjala dnevna soba se nalazio uzan hodnik koji je verovatno vodio do soba i kupatila, video sam četvore vrata što bi značilo da nisam bio u pravu, bilo je tu tri sobe i kupatilo. Još jedna bitna stvar, neko je bio ovde. Čuo sam da se vrata otvaraju i pre nego što sam uspeo da vidim osobu koja je izašla Alek je izdahnuo iznenađeno dok sam ja već bio spreman za napad on se zakikotao zabavljeno. Šta koji...
" Alek! Toliko si mi nedostajao", namrštio sam se i odmahnuo glavom na piskav glas osobe koja se zalepila za Aleka kao pijavica. Kada sam konačno pogledao Aleka i drekavca primetio sam da se oko Alekovog struka nalaze noge, gole noge, ženske noge i skrenuo sam pogled. Onda sam shvatio da mi je jedna stvar promakla u celoj ovoj situaciji i mislim da sam skoro povratio.
" I ti si meni nedostajala, ali mi je malčice neprijatno. Nisi morala iz kade da istrčiš jer sam stigao", odgovorio joj je Alek, a moja mučnina se povukla. Nije ono što sam mislio da jeste, jedino ako nije pretvorio ovo dete u vampira, onda ću opet imati problem sa ovom situacijom.
Kada sam konačno podigao pogled video sam devojku, devojčicu? Ne znam. Dopirala mu je do grudi, pognula je glavu piljeći u svoje sitno telo kao da se pita šta ima na sebi, njena plava mokra kosa je pala preko njenog lica i grudnog koša.
" To sam i uradila inače bih te sačekala na vratima", bila je okrenuta više ka njemu nego ka meni, nisam joj video lice kada je podigla pogled i nasmešila se, barem mislim da se smešila. Nije bilo važno, delimično je ipak bila u pravu, imala je na sebi prekratki šorc i potkošulju. Kada kažem prekratki mislim da je bio toliko kratak da sam joj mogao videti gotovo celu zadnjicu. To su više bile gaće nego šorc i ja sam prikovao svoj pogled na Alekovo lice jer je to viisna sa kojom sam bio komotan što se tiče onoga što sam mogao da vidim.
" Ovo nije odeća, ovo je donji veš. Nisi sama, još dve osobe su u ovoj dnevnoj sobi. Dve osobe muškog roda. Idi obuci se", prekoravao ju je iako se smešio nežno i ja sam se osećao veoma čudno jer sam se pitao da li mu to zaista jeste ćerka. Nije delovalo kao da jeste, rekao mi je da ne zna da li je to moguće, ali šta ja znam mogao je isto tako i slagati. Ovo je njegova sigurna kuća, nisam imao pojma ko je sitna devojka čije sam kože video previše.
" Da li on nikada nije video ženske noge ili je nem?", prošaputala je iako je bilo očigledno da želi da je ja čujem. Moje obrve su se podigle iznenađeno, ali sam skrenuo pogled upitno na Aleka koji je prosto prevrnuo očima.
" Ovo je Eliot", pružio je ruku ka meni kao da odustaje od borbe sa njom, nije mi bilo drago što joj je popustio. Trebao ju je naterati da ode da se obuče. Da se ovo desilo u vreme kojeg sam se sećao obojica bismo završili u zatvoru samo jer stojimo ovde.
" Zdravo Eliote. Ja sam Tesa. Opusti se, odmah se vraćam", nije se ni okrenula ka meni, odlepršala je u pravcu sobe iz koje je izletela ostavivši me da gledam Aleka zbunjeno, ali on je prevrnuo očima i slegnuo ramenima.
" Tinejdžeri. Najgore godine...", prokomentarisao je i spustio se u fotelju umorno. Pratio sam njegov primer i seo u drugu fotelju sve vreme ga odmeravajći sumnjičavo.
" Alek šta se ovde dešava? Koliko ona godina ima uopšte?", pitao sam jer sam morao znati. Nije mi ni promaklo da mi nije rekao da ovde neko živi. Činjenica da je to prećutao je samo potpaljivala moje sumnje.
" Znaš kako kaže stara poslovica, otrov se drži u malim bočicama", odgovorio je kao da je to trebalo da mi kaže sve što sam trebao znati, a ja sam samo podigao obrve i odmahnuo glavom govoreći mu time da mi je potrebno više reči od toga.
" Šestnaest i misli da je popila svu pamet sveta. Kunem ti se da je lakše boriti se sa sto vampira nego sa njom kada se zainati."
" Da li je ona tvoja ćerka?", pitao sam zbunjeno, ali Alek se ispravio zaprepašćeno i odmahnuo glavom hitro nekoliko puta.
" Šta je onda? Vampir? Sestra? Kućepaziteljka?", nastavio sam, ali se ona vratila u tom momentu. Obučena u trenerku i ja sam odahnuo kada je prošla kraj mene, skupila je kosu u punđu i koračala kao da nisam ovde. Kao da nije čula da pričam o njoj ili je prosto nije bilo briga. Spustila se na rukohvat Alekove fotelje i konačno me pogledala obrva podignutih nadmeno. Imala je uzano malo lice, bila je starija nego što sam prvobitno pomislio. Imala je mala usta koja su bila napućena govoreći mi da je ona iznad mene i da ja nisam bitan. Tinejdžeri. Imala je krupne smeđe oči i sve je nestalo iz mojih misli.
" Tesa?", pitao sam zbunjeno. Ime mi je bilo poznato iako je sve bilo sveže iako je sve bilo odjednom iako sam sada imao mnogo više sećanja nego što sam imao čak i u prošlom životu. Znao sam to ime svejedno, sa tim imenom je otišlo sve što mi je bilo važno.
" Tesa", odgovorila je i klimnula glavom čak je i podigla jednom obrve naglašavajući mi da je nije briga da li joj verujem ili ne. Tesi nisam verovao, Tesa je bila laž i Tesa je bila neko ko nas može sve povrediti. Iz nekog razloga ja sam skrenuo pogled na Aleka zabrinuto. Da li Alek zna ko je bila Tesa?
" Alek... Ti znaš da Tesa ne postoji, Tesa je zapravo..."
" Znam Eliote ko je Tesa bila", prekinuo me je u pola rečenice kao da se brine da ću reći nešto što ne bih smeo i bio bi u pravu jer nisam razmišljao. "Ovo je Lejla."
Gledao sam Lejlu kako skreće pogled na njega zaprepašćeno, ali ja sam piljio u nju u neverici. Primetio sam da se mali privezak u obliku mladog meseca nalazi na lančiću koji je visio na njenom vratu. Nisam ni primetio kada joj ga je Alek dao, ali sam znao zašto me je doveo ovde.