Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 40

Život posle Života

01

" Kako to misliš odvratno?", pitao me je uvređeno i posmatrao me podignutih obrva. Alek se kikotao kraj mene zabavljeno. On je bio toliko srećan da njega ništa nije moglo iznervirati niti poremetiti sada, ali ovo ga je izgleda posebno zabavljalo. Nisam stigla ni da odgovorim, pala sam na sve četiri i ispovraćala vrelu tečnost koja mi je derala grlo. Osećaj je bio čudno poznat iako mi je bio u potpunosti stran. Sve mi je bilo poznato i istovremeno strano. Ruke koje su me pomazile po čelu i sklanjale moju kosu su mi bile poznate, iako je osećaj njegove kože na mojoj bio stran. Osećaji koji su se kovitlali oko mene, briga i nervoza su mi bili poznati, ali to što ih ja osećam je opet bilo nekako strano. Bila sam na nogama pre nego što sam razmislila o tom pokretu. Osetila sam da su se obojica udaljili zbog mog naglog pokreta. Očekivala sam da će mi se zavrteti u glavi, ali nije, to je bila samo navika da očekujem tako nešto. Pokretom koji nisam načinila svesno, sam obrisala ivicu usne i refleksno se iskezila. Čudan refleks.
" Mislim da ti je to odgovorilo na pitanje", čak i moj glas, koji slušam više od dvesta godina, je zvučao strano. Svi mirisi, svi zvuci, njihovi glasovi, sve je bilo poznato, ali ne zapravo jer je moje biće drugačije reagovalo. Reagovala sam celim bićem kada čujem Alekov smeh. Mirise nisam samo osetila njuhom, osećala sam ih u nekom delu mozga za koji nisam znala da postoji. Eonov glas je slao kratke vibracije duž moje kičme, na svaki samoglasnik sam imala potrebu da se kikoćem. Alekov glas je vibrirao sasavim drugačije i uticao na mene sasvim drugačije, ruke bi mi se naježile čim progovori i stomak bi mi se ispunio toplotom. Sve što se dešavalo oko mene je uticalo na celo moje biće.
" U redu. Znam da si umrla i to mi je teško palo i nedostajala si mi, ali sada sve nešto mislim da ne znam zašto sam se tako osećao", odgovorio mi je smešeći se. Bio je uvređen, ali je sam sebe podsetio na minute o kojima mi nisu ništa hteli reći, zapravo nisu želeli da se prisećaju, i sada se osećao loše što je uvređen.
" Ne razumem šta nije u redu sa mnom. Ovo ne može biti normalna reakcija", uhvatila sam se za grlo dok sam govorila jer su me vibracije mog glasa golicale. Stresla sam se i skrenula pogled na Aleka, čak me je i on gledao zabrinuto. Nije mi morao odgovoriti, ovo nije bilo normalno.
" Možda Hana?", podigao je ramena zbunjeno i kikot je preleteo preko mojih usana pre nego što sam se mogla zaustaviti. Njegova poza mi je bila smešna, njegov predlog je bio nešto što ne dolazi u obzir. Prekrila sam rukama usta i skrenula pogled na Eona koji me je gledao zbunjen mojom reakcijom.
" Ne, izvini. Nisam se stigla zaustaviti. Ne mislim da je... Ne, naravno da ne", pravdala sam se i čula da je Alek prekrio usta rukama, na momenat sam skrenula pogled na njega i videla da se drži za lakat kao da želi da osigura da mu ruka ne sklizne sa usta.
" Jako si čudna Luna", prokomentarisao je Eon kao da me ne prepoznaje više i pre nego što sam uspela da se zaustavim suze su krenule. Alek je udario Eona u rame i to ne trudeći se da bude nežan. Očekivala sam da će Eon uzvratiti, ali nije, klimnuo je glavom i prišao mi oprezno.
" Izvini. Ovo je jako... Prestala sam, samo... Izvini", završila sam i izdahnula kao da meditiram. Ispravila sam se potpuno sabrana u momentu kada je Eon položio svoje dlanove na moja ramena. Očekivala sam da će moje biće reagovati drugačije, nisam očekivala da će mi se ruke oduzeti zbog njegovog dodira. Ukočila sam se i nabrala obrve zbunjeno.
" Možemo probati sa Hanom. Ja sam tu, držaću sve pod kontrolom. Sve je u redu sa tobom, sve će biti u redu. Tu si, živa si i to je najvažnije", prošaputao je umirujuće, a njegov dah je mazio moje lice. Osetila sam kako mi se svaka vlas kose pomera i osetila sam da moje ruke kreću ka mom stomaku, ali sam ih zaustavila na vreme. Stisnula sam šake u pesnice i udahnula duboko.
" Ovaj. Pošto ne znam kako da ovo kažem, a da ne zvuči pogrešno prosto ću to reći. Nemoj me dodirivati."
" Luna nećeš me povrediti", uveravao me je sasvim siguran u svoje reči, hteo je reći da mi veruje i čudila sam se da ne oseti šta osećam. Mora da je bio fokusiran na druge stvari, mora da je još uvek bio potrešen što sam osećala da jeste. Samo što nije bilo važno šta on oseća moji dlanovi su se tresli, stomak mi je plivao u toplom osećaju koji se širio ka mojim rukama i nogama i drugim delovima mog tela o kojima nisam želela ni da razmišljam.
" Eone. Skloni. Se. Od. Mene. Odmah", šaputala sam jedva ispuštajući glasa kroz stisnute zube. Odmerio me je podignutih obrva, a onda je udahnuo iznenađeno kada je verovatno shvatio o čemu pričam i zacrveneo se u obrazima. Udaljio se na jedan korak i tada me je Alek odmerio sumnjičavo, podigao je levu obrvu i moje ruke su same preletele preko mog stomaka obgrlivši me.
" Šališ se zar ne?", prokomentarisao je Alek stisnute vilice.
" Ovaj. Idem ja... po Hanu", Eon nije skidao pogled sa mene i nije mi se svidelo to što sam osećala šta oseća. Sreća pa je Alek video samo mene inače bi možda pao u iskušenje da mu uradi nešto više od udarca u rame.
" Stvarno?", Alek se našao ispred mene čim je Eon nestao. Bio je zabrinut, nije bio ljut, ali sada kada mi je bio blizu, dovoljno da sam osećala toplotu njegovog tela skočila sam na njega. Obgrlila sam ga rukama i nogama i poljubila ga pre nego što je on stigao da me zagrli. Njegov bes je ispario odmah i sada sam malo bolje to razumela. Bio je zbunjen, ali mi je uzvratio poljubac i to nije bio običan poljubac. Zaboravila sam da je otišao, zaboravila sam da ga nisam videla skoro dve godine, zaboravila sam da ga nisam dotakla ovako, da me nije poljubio predugo i svaki deo mene koji je dobirivao njega je goreo. Ugrizla sam ga za usnu kao što sam uvek radila. Samo što su moji zubi probili kožu, režanje se otelo iz mog grla, pravo režanje i sve je postalo tamno crvene boje. Ne samo ono što sam videla iza zatvorenih očiju, sve je bilo crveno, imala sam osećaj da sam zarobljena u grimizno crvenoj magli koja mi pevuši, zaslepljuje me u potpunosti i najgore od svega nisam želela da ikada izađem iz magle. Kao kroz vodu sam čula da je udahnuo oštro kroz zube i zakikotao se. Bila sam dva metra od njega i disala teško jer je njegov kikot bio ono što me je nateralo da se saberem na stotinku sekunde što je bilo dovoljno da se sklonim.
" U redu je Luna, nisam od stakla", smešio mi se i oblizao usnu koja je još uvek krvarila. Videla sam jasno otiske mojih zuba samo na momenat pre nego što je crvena magla počela da mi zamućuje vid. Zatvorila sam oči i odmahivala glavom terajući opijajuću maglu koja mi je mutila vidik i misli. Osećala sam da mi se Alek približava, nisam ga čula, nisam ga videla, ali sam znala da mi se približava jer sam osećala miris njegove krvi koja je pojačavala maglu.
" Ne. Alek, ti si... Ja nisam bila... i Nero... Nije Eon... Ti si...", nisam mogla da govorim, nisam mogla rečenicu da sastavim jer mi je magla kontrolisala svaki mišić u telu i magla me je terala da se prepustim. Samo što nisam mogla to uraditi, nisam se čak ni obazirala na činjenicu da režim na njega, da se ponašam kao zver.
" Da, ja sam Alek Luna. Nisam Eon, nisam Nero, ja sam Alek. Nemoj mi ovo sada raditi, ne posle svega što sam danas preživeo. Nemoj mi sada reći da biraš Eona jer razumem da ti se sve promenilo, ali molim te nemoj sada da donosiš velike odluke. Ne samo zbog mene, već zbog sebe, zbog Eona i Hane. Misli na Alekseja", kako je rekao ime malenog bića zbog kojeg sam ovo uradila moj um se razbistrio i konačno sam videla Aleka. Nije više krvario, ali sam shvatila da ja ne dišem. Stajao je ruku podignutih u znak predaje. Bol me je presekao kada sam shvatila da je na ivici suza, ali sam izgubila kontrolu nad nogama zbog bola koji me je oblio kada sam osetila šta on oseća. Samo Alek bi pomislio ovako nešto i samo Alek ne bi pomislio da me boli to što radi. Kada sam pala na kolena se našao kraj mene i sagnuo se da me podigne, ali nisam želela da me dodiruje, nisam želela da se izgubim u magli.
" Ne diraj me. Alek beži od mene!", zarežala sam i osetila da suze naviru. Bol me je kidao, ali bolelo je to što nisam mogla da verujem da se ovo dešava. Udaljio se od mene i ja sam rizikovala da udahnem malo jer nisam imala vazduha da govorim više, a morala sam mu reći. Spustio se na zemlju i oslonio ruke na kolena. Posmatrao me je nabranih obrva tužno.
" Žao mi je što ti se ovo dešava", prošaputao je, ali nije mene bilo briga što mi se ovo dešava, ja sam odabrala ovo. Bolelo je to što je on brinuo i dalje za mene misleći da je ovo najgore što je moglo da mi se desi jer je to mislio o sebi. Bolelo je što sam znala da misli da sam promenila mišljenje, a i dalje je brinuo o meni. Obožavala sam ga jer me je voleo kao što niko nije i mrzela sam svoju prokletu sudbinu zbog onoga što mu moram reći.
" Alek, nisu oni, ti si...", udahnula sam još mrvu vazduha i osetila da se magla prikrada.
" Ja nisam... Kao... Alek magla..."
" Znam ljubavi, znam kako ti je. Pomoći ću ti, ali moraš pokušati da se umiriš. Otići ću po Eona ako misliš da je to potrebno", on se pomirio sa time da ja ne želim njega već Eona, on nije normalan. Obratio mi se sa ljubavi što mislim da nije nikada uradio i to mi je bojilo sliku o njegovim mislima konačnom crnom bojom. Udahnula sam duboko boreći se sa maglom i osećala da sam na granici da izgubim bitku.
" Ubiću te Alek! Ubiću te ako me ne budeš slušao. Nije Eon, nisu oni...", udahnula sam plitko, ovo je toliko naporno. Nisam nikada bila ovoliko umorna ." Ti si magla..."
" Molim?", sve emocije su nestale iz njega, ovo je bilo prvi put. Iznenadila sam ga bez da je to izazvalo bilo kakvu emocicju, bio je u potpunosti šokiran. Uspela sam da se nasmejem gorko. Našao se ispred mene, podigao me i spustio tako što me je naslonio na drvo. Seo je ispred mene i prekrstio noge ispod sebe. Posmatrao me je blago nakrivljene glave kako se mučim sama sa sobom. Pretpostavljala sam da izgledam kao da sam previše popila, tako sam se i osećala.
" Luna diši. Biće ti lakše. Tvoj organizam ima naviku koju mu uskraćuješ sada. Onesvestićeš se", objasnio mi je tiho i sasvim smireno. Samo što nije bio smiren, njegove emocije su bile na sve strane. Jedino što je nedostajalo je strah i ja sam se namrštila i odmahnula glavom kezeći se. Trebao se plašiti. Udahnula sam plitko i pokajala se. Stegla sam pesnice i zatvorila oči sve dok nisam bila sigurna da je magla nestala.
" Alek ne znam kako ti to radiš, ne znam kako da oteramm maglu...", udahnula sam duboko i mislila da ću pokleknuti, ali sam zabila prste u zemlju i držala se čvrsto na mestu. "Nije bilo magle dok te nisam ugrizla, sada ne mogu da je oteram."
" Ali to nije moguće", prokomentarisao je, a to me je nateralo da ga pogledam blago nakrivljene glave. Piljio je u mene u neverici par sekundi, a ona se našao na par cantimetara ispred mene. Čučao je i posmatrao me po prvi put kao predator, izgledao je kao mačka pre nego što napadne plen, samo što je bio na oprezu. Nisam disala i trudila sam se da sve mišiće držim pod kontrolom, ali sam osećala toplotu njegovog tela i to je bilo dovoljno. Pomerio se prebrzo, bila sam previše fokusirana na svoje pokrete, tačnije da budem nepokretna, da bih reagovala na njegov pokret. Prekrio je moja usta svojom rukom i pokušala sam da uzmaknem, ali je džao moju glavu prislonjenu na drvo, a ja nisam mogla da se kontrolišem više. Magla me je obgrlila.