Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 15

Šta si ti? 

01

Nisam više siguran šta uopšte radim, nisam siguran da li je išta od svega ovoga stvarno. Siguran samo u jednu stvar, ona je stvarna u to sam siguran. Nisam mogao da se setim ko je ona, nisam se mogao setiti njenog lica, siguran sam da ih je imala previše, ali ja se nisam mogao setiti ni jednog. Nisam znao zašto uopšte sve ovo radim, zašto sam uradio sve što sam uradio, zašto je ona toliko posebna? Zašto sam uopšte otišao kod Nera? Eonova krv je još uvek bila u mom sistemu, naravno da su ga ostali namirisali, a Nero nije bio glup. Nije znao ko je u pitanju, ali je znao da sam nekoga sakrio. Nije ga bilo briga ko se vratio, ali ga je zanimalo da li se ona vratila, znao je i kako to da sazna. Četiri godine sam ovde u tami, četiri godine čekam ono što je i Nero čekao. Nisam mogao pobeći dok ne znam da je ona Luna, nisam mogao pobeći dok ne budem siguran, baš kao što ni Nero nije planirao da me održi u životu sekundu duže od toga. On je igrao igru čekanja, kao i ja, samo što sam ja visio na lancima mesecima. Izgladnjivao me je i kada bi mi poslao nešto bila bi to mrtvačeva krv, ali ja nisam imao izbor. Nikada nije dolazio on, slao je Hanu sa krvlju koja nije bila zapravo krv. Bilo bi mi još gore, ali svako poklekne, ljudi umru u okeanu jer pokleknu i popiju slane vode. Ja nisam umro, ali je bilo teško zaceliti se, bilo je teško razmišljati, bilo je najteže boriti se sa halucinacijama. Sreća me je poslužila tek toliko da je halucinacija uvek ista. Nesreća je bila to što je to bio najgori dan u mom postojanju. Sreća je bila to što Nero nije mogao ništa saznati iz toga. Znao sam šta želi da sazna i znao sam koliko mu je bitno da to sazna jer je terao Hanu da sedi danima u mojoj ćeliji i slušama kako bulaznim i proverava da li sam se zacelio pre nego što bi obavestila Nera i novi ciklus mučenja bi počeo. Nero nije želeo da me slučajno ubiju, davao mi je tek toliko da preživim, a želeo je da izvuče iz mene sve što mu nikada ne bih dao. Tako sam postojao, nisam čak ni preživljavao, davno sam odustao od života, od želje da preživim, ali mi Nero nije dozvoljavao da umrem. Svakih par nedelja bi pustio svoje mesare da se iživljavaju na meni, prvih godinu i nešto dana je bilo najgore i tu se umalo završilo, malo je falilo da prevagne i da konačno dobijem mir, ali ne. Nero nije bio glup kao što sam rekao. Čuo sam kada je Hana pričala sa mojim mučiteljima i prenela im Nerova naređenja o načinu na koji me muče. Sada su me samo bičevali, bolelo je, ali nije bilo ništa što ne mogu preživeti, a Nero, zapravo Hana i ja smo čekali dan kada ću se zaceliti preko noći. Jednom sam mislio da se to desilo, ali nisam mogao biti siguran jer je prošlo nekoliko dana od kada su rane nastale. Halucinirao sam o danima koji se nisu mogli vratiti dok Hana me je nadgledala u pratnji telohranitelja koji su me mučili. Znao sam da se nije desilo ono što sam mislio da se desilo jer Hana bi odmah obavestila Nera. Možda sam se i navikao na bol, možda sam se samo nadao da je svemu došao kraj, možda sam se nadao da me ona ipak voli jer je sve više delovalo kao da Nero greši, ona ne bi mene zacelila. Ona ne bi osetila da sa mnom nešto nije u redu, ja nisam bitan. Bio sam gotovo siguran da je zaboravila da ja postojim sve dok jedno veče nisu došli, prvi udarac je uvek bio najgori, posle trećeg bi mi se leđa umrtvila od bola. Samo što ništa nije došlo posle prvog udarca, čak šta više bol je trajao tek nekoliko sekundi i možda sam umislio, ali osetio sam kako se moja koža zatvara. Čuo sam da je Hana otrčala, nisam planirao da je lovim, ona mi nije ništa uradila, ona je bila njegov rob koliko i ja. Nisam mogao biti siguran u svoj um više, ali oba vampira koja su bila u mojoj ćeliji, koji su bili zaduženi za redovne sastanke sa mnom, su udahnuli iznenađeno. Možda ni oni nisu verovali da će se to ikada desiti, ali ja nisam imao vremena da razmišljam o tome, Hana je već bila na putu da ga obavesti. Nisam imao snage više, ali nije me bilo briga, morao sam pokušati jer je to poslednje što mogu uraditi. Zato sam pokušao i čuo kada su oba vampira zakoračila ka meni, ali nisu mogli biti brži od mene, nisu mogli biti jači od mene. Ja imam deo Boga u sebi i šarke koje su držale lance su popustile bez problema. Okrenuo sam se iste sekunde i po prvi put video lice koje je pripadalo osobi koja je kidala moje meso iznova i iznova godinama. Drugi je prosto piljio u mene ne verujući da se dešava ono što se dešava. Strah je preleteo preko njegovog lica kada sam ga pogledao, ali nije stigao da progovori, njegovo srce je palo kraj njega iste sekunde kada je pao na kolena.
" Naređenja su naređenja Alek, ovo nije ništa lično. Molim te...", promucao je onaj koji je držao bič, bič sa kojeg je još uvek kapala moja krv. Podigao sam prst na usta i odmahnuo glavom, a on je uzmakao korak, nije načinio drugi jer sam podigao obrve upitno. Nije zaista mislio da mi može pobeći? Nije mogao biti toliko glup, morao je znati da će ovaj dan doći, jedan mali deo njegovog uma je morao to znati.
" Gde je Nero?", pitao sam i iznenadio se kada sam čuo svoj sopstveni glas, nisam ga čuo četiri godine. Iznenadio sam se zbog činjenice da je moj glas zaista bio glas Vesnika Smrti i sada sam se delimično i sam plašio onoga šta sam spreman da uradim za nju. Plašio sam se sam sebe i bilo mi je jasno zašto me se svi plaše iako nisu imali stvaran razlog za to, osim osobe koja me je upravo gledala smrtno preplašena. Barem ću biti milostiv, ne zato što želim biti milostiv, nisam imao vremena da mu uradim sve što sam želeo da uradim.
" Ne želiš da me nateraš da se ponavljam", nastavio sam kada sam shvatio da se ovaj toliko plaši da je paralizovan, sa razlogom, ali ja nemam vremena za ovo. Zakoračio sam ka njemu, a on je iste sekunde pognuo glavom i podigao obe ruke defanzivno, još uvek je držao jebeni bič. Šta bih sve voleo da mu uradim sa tim bičem.
" Ne znam gde je, ne znam. Nije ovde. Kraljevski poslovi, ne znam gde je, ali nije ovde. Pomoći ću ti da pobegneš, molim te, milost", pao je na kolena, a ja sam se ispravio iznenađeno. Nije se plašio Nera, plašio se mene. Da li je loše što me to raduje? Verovatno jeste, ali me sada nije briga.
" Da li ti deluje kao da mi je potrebna pomoć da pobegnem?", pitao sam iako je to bilo gubljenje vremena, znao sam to. Odmahnuo je glavom, ali nisam više želeo da gubim vreme pričajući sa njim, želeo sam samo da znam koliko pažljiv moram biti i da li ću pasti u iskušenje da ubijem Nera. Nije bio ovde, Hana je prosto pobegla plašeći se moje reakcije i to je sve što ja trebam znati. Moram krenuti odmah. Spustio sam pogled na svoj dlan i ispustio srce koje sam držao u njemu nesvesno. Palo je na jebeni bič. Možda bih mogao da ga uzmem, zbog sentimentalnih vrednosti. Klimnuo sam glavom sam za sebe pre nego što sam se sagnuo i uzeo bič.
" Možda mi ne treba tvoja pomoć da pomognem, ali svejedno si dobio moju milost. Nema na čemu."