Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 29

Dar života

01

Posmatrao sam predugo Hanu kako spava. Što sam duže pokušavao da utvrdim da li je sve u redu sa njom i sa bebom to sam više želeo da iskočim iz svoje kože. Nije bilo moguće utvrditi ništa. Luna me je stalno uveravala u to, rekla je da nećemo moći primetiti ništa ako je budemo konstantno posmatrali, da to neće dati nikakve odgovore. Istovremeno me je uplašilo i utešilo kada je rekla da nešto nije u redu znali bismo to. Zapravo je htela reći ako nešto ne bude u redu znaćemo odmah. Samo što ja nisam mogao znati da li bih ja to znao ili bi to ona znala, ali sam polagao svo svoje poverenje u nju. Lagala me je vekovima, krila je od mene sve, ali ovo ne bi jer joj ovo nikada ne bih oprostio. Ne samo ja, Alek joj ne bi oprostio i osećao sam se jako čudno što me je to tešilo. Ustao sam i izašao iz ove smešno velike sobe koju su nam dali upravo zato što je bila najveća. Izašao sam iz te ogromne sobe jer sam previše paničio da bih ostao tamo i soba je odjednom delovala toliko malo da sam mislio da ću se ugušiti zajedno sa Hanom i bebom ako ne izađem odmah. Sve ovo se dešavalo prebrzo, odjednom i sve ovo je bilo nešto na šta se još uvek nisam navikao, ali sam se trudio. Svim svojim bićem sam se trudio da budem sabran i trezven. Nije bilo moguće biti sabran i trezven kada god bih pomislio da Hanin sat može stati svake sekunde što bi dovelo u opasnost i nju i bebu, nije bilo moguće ostati ravnodušan i smiren kada god bih video Aleka i Lunu zajedno, nije bilo moguće ostati ravnodušan i smiren jer se celo moje postojanje okrenulo naglavačke. Svaki put sam se trudio da mislim na nešto što će preuzeti sve emocije kako Luna to ne bi primetila. Zato sam mislio na ono što me je trenutno činilo najsrećnijim i najuplašenijim bićem na svetu. Mislio sam na bebu. Ne. Ne na bebu. Mislio sam na moje dete! Nisam imao ni najmanju predstavu kako da se ponašam niti šta bih trebao raditi. Nisam znao šta da očekujem i sve to me je neverovatno plašilo. Svi su bili uzbuđeni i srećni, ja sam bio prestrašen i jedino što me je držalo normalnim jeste bila Luna i po milioniti put sam želeo samo da sedim i pričam sa njom o svemu ovome. Bio sam joj do neba zahvalan na njenom neiscrpnom strpljenju. Trebala mi je sada više nego što mi je ikada trebala i ja moram da je pronađem jer je samo ona mogla da me umiri. Ušetao sam u dnevnu sobu kako bih popio vode pre nego što je potražim, ali sam u dnevnoj sobi naišao na Aleka. Sedeo je na podu, nogu isturenih ispod malenog stolića, crtao je nešto ugljem. Desna ruka mu je bila garava do lakta dok je levom pio vino sa dostojanstvenim držanjem koje je uvek imao. Samo što je izgledao kao malo dete dok je sedeo tako.
" Dobro jutro Alek", pozdravio sam ga iako sam jasno video na prastarom satu sa tegovima da je bilo jedanaest sati uveče. Alek je reagovao na moj pozdrav upravo onako kako sam i očekivao. Prevrnuo je očima i podigao pogled na mene, želeo sam da prasnem u smeh jer mu je i lice bilo musavo od uglja.
" Vampirske šale. Baš si originalan Eone", odgovorio mi je sarkastično na šta sam ja slegnuo ramenima. Svejedno sam mu bio zahvalan jer mi je skrenuo misli sa brige i priznaću uvek je znao da mi skrene misli sa toga da mi je potrebna Luna, sama njegova pojava je bila dovoljna za to.
" Možda ću sledeći put biti spremniji", odgovorio sam dok sam sipao vodu iz bokala. Spustio sam se na ugaonu garnituru sa njegove leve strane i pokušao da protumačim šta je to crtao. Bilo je veoma očigledno da je crtao Hanu. Nisam znao da je Alek toliko dobar, izgledalo je neverovatno realno to što je radio sa običnim parčetom uglja.
" Ti se potrudi oko toga, a ja ću da se potrudim da ne uvredim Hanu. Nepodnošljiva je od kada joj je Luna rekla da sam je već crtao", mrmljao je mrzovoljno, ali sam znao da želi da udovolji Hani. Nije mu bilo teško to što radi za nju, želeo je da ispadne savršeno iako, poznavajući njega, bio je mrzovoljan jer je mislio da je nije dobro nacrtao.
" Oduševiće se, izgleda isto kao ona. Stvarno si dobar", rekao sam mu istinu i otpio vode dok je on posmatrao mene podigavši levu obrvu. Onu sa ožiljkom i pitao sam se po ko zna koji put zašto je morao imati to savršeno lice, čak i sa tim ožiljkom. Navikao sam se već na Luninu reakciju na ovaj pogled koji sam ja upravo dobio, nije prijalo, ali navikao sam se. Sa druge strane Hana je reagovala isto, a na to nisam mogao niti sam želeo da se ikada naviknem.
" Da li je to kompliment od Eona?", pitao me je i prislonio levi dlan na srce. Pazio je da ne isprlja majicu desnom rukom i meni je po milioniti put palo na pamet da me izluđuje njegovo savršeno precizno kretanje.
" Nemoj se navikavati na to. Kada smo već kod toga imaš nešto na licu. Ovde...", mahao sam prstima ispred celog svog lica pokušavajući da mu dočaram koliko je musav. Mada moj napad nije imao nikakvog efekta na njega. Slegnuo je ramenima i nastavio da crta, nisam znao šta sada tačno radi jer je meni portret izgledao savršeno, ali gledao sam i Eni kako to radi milion puta, ja nisam mogao nacrtati ni čiča glišu pa zato nisam ni želeo da komentarišem njegov rad.
" Da li mogu da te pitam nešto Alek?", počeo sam i sam sebe iznenadio jer nisam do ovog momenta mislio da pričam o tome sa njim. Nisam mislio da bih ikada imao hrabrosti da ga pitam, jer nisam želeo da ga teram u te kutkove sećanja, ali mislim da bi on mogao razumeti.
" Znam da je tvoja žena trudna i da to menja neke navike, ali ne, neću ti pozajmiti Lunu", odgovorio je ne skrećući pogled sa crteža, nije čak ni promenio tonalitet. Odgovorio je bez ikakve emocije tonom koji mi je govorio da o tome nikada neće biti rasprave. Mada nisam planirao to da pitam, niti da tražim, svejedno me je malčice razbesnelo. Često sam mislio da me Alek testira, ne samo mene, testirao je i nju. Samo što Luna ne bi nikada pala na tom testu, ja sa druge strane, ja bih mogao pasti na njegovim testovima. Jesam znao da je Hana moja srodna duša, jesam je voleo više nego sebe, ali ja sam imao naviku staru previše vekova. Imao sam naviku da uvek i stalno čekam Lunu. Nisam znao kako da se rešim te navike, da ne očekujem da će doći, da će konačno odabrati mene. Ne bih voleo da se to desi, to ne bi donelo dobro nikome, ne bih čak ni osećao sreću zbog toga, ali sam ja navikao da se tako osećam. Nije to više ni imalo veze sa time što je volim, moja ljubav prema njoj se nije ugasila, samo se promenila, sada sam je voleo kao što sam voleo Eni, možda malo više nego Eni. Samo što nisam mogao da se ponašam sa njom kao sa Eni, Hana bi se rastužila, a Alek bi me ubio i želeo sam više od svega da se to promeni. Želeo sam da mogu da je zagrlim bez da razmišljam ko će to kako shvatiti, želeo sam da je podignem u naručje i poljubim u obraz bez da moram imati objašnjenje za to. Nedostajala mi je bliskost sa njom i kada bih to rekao na glas, makar i šaptom to bi bila poslednja stvar koju bih rekao. Čekao sam dan kada ću biti naviknut na sve ovo, kada ću biti u tom stanju uma u kojem je Luna već bila, čekao sam dan kada ćemo svi biti u tom stanju uma.
" Ne Alek, nisam o tome želeo da pričam sa tobom već o...", počeo sam, a onda sam odmahnuo glavom odustajući od cele te ideje. Ne bih to ni mogao da ga pitam. Naravno da ne bih, ali čim sam ja rešio da odustanem on je spustio ugalj karaj papira i našao se u kuhinji. Brisao je ruke i posmatrao me znatiželjno i pre nego što sam stigao da mu kažem da nije važno sedeo je na trosedu okrenut ka meni.
" Ovo će biti zanimljivo", prokomentarisao je smešeći se uzbuđeno. Čitao je svakoga lako. Najviše od svega, bez obzira što mi to više ne znači kao što mi je nekada značilo, mrzeo sam ga što je uvek znao kada Luna krije nešto ili laže. Uvek. Nisam ga smeo pitati kako zna, ali sam goreo od zavisti.
" Zaboravi Alek. Nije važno", odmahnuo sam rukom i otpio vode, ali on se primakao meni za pola metra. Prekrstio je noge i naslonio se navodno nonšalantno. Mene je podsetio na psihijatre iz filmova sa početka dvadeset i prvog veka.
" Sada me još više zanima. Crveniš, puls ti ubrzava, dlanovi ti se znoje. Da ne znam bolje rekao bih da me se plašiš", kezio se nadmeno, namerno mi je pokazivao očnjake iako je znao da se ne plašim njegovih zuba. Ako sam se nečegla plašio, plašio sam se njegovih prstiju, ali nije se o tome radilo i on je to znao.
" Niko od nas nikada nije imao dece i da si me pitao pre tri meseca rekao bih da to nije moguće. Ne računam u to Alejn i Ilira, njihova Luna je bila produkt nečega sasvim drugoga i znam kako se to završilo. Luna me uverava da je sve u redu i to je sve o čemu razmišljam, ali sam hteo...", dok sam ja pričao osmeh je nestao sa Alekovog lica, nije želeo da sluša više. Prekinuo me je u pola rečenice mrtav ozbiljan. Nikada nisam čuo da koristi ovaj saosećani ton sa mnom.
" Eone rekao sam ti da ću uraditi to ako ne bude bilo drugog izbora. Nisam zaboravio na to, pomoći ću koliko god je u mojoj moći, ako se to uopšte može nazvati pomoć."
" Hvala ti za to, ali nisam na to mislio. Mislio sam da sam o svemu mislio osim o činjenici da ću biti otac. Nisam imao priliku o tome da pričam ni sa kim jer... Pa niko od nas nikada nije imao dete...", zašto mi je ovo bilo toliko teško da kažem? Alek je svejedno klimnuo glavom suzdržano. Nije progovarao uopšte, delovalo je kao da zna na šta mislim, video sam mu to u očima, ali bilo je očigledno da nije planirao ništa da mi kaže o tome.
" U redu je Alek. Zaboravi. Znam da to nije nešto o čemu želiš da pričaš...", prekinuo sam sam sebe u tome. Pričaću sa Lunom, ako je sa nekime pričao o tome pričao je sa njom. Možda mi ona može dati neke savete, možda mi može dati savete o tome kako je bilo Iliru i Alejn ili njoj sa svima njima. Usvojeno ili biološko dete, nema razlike.
" Ne. Mislim. Nije da volim da pričam o tome, samo... Samo nisi me ništa zapravo pitao. Ne znam šta želiš da ti kažem", objasnio je jednako nespretno kao i ja. Čovek bi pomislio da sam ga pitao nešto mnogo neprijatnije, kao na primer kako i šta on radi sa Lunom. Stresao sam se na tu pomisao, sada mi ta slika nikada neće izaći iz glave.
" Ne znam. Sve čega možeš da se setiš valjda. Nisam imao mnogo kontakta sa decom generalno. Osim sa Markom, ali to nije trajalo dugo jer mi je Lina obrisala sećanja i otišao sam i... Brbljam."
Alek me je na momenat gledao zbunjeno, možda mu Luna nije pričala o Marku ili jeste pa ga je zbunilo to što sam ga pomenuo. Nisam znao, ali nešto što sam rekao ga je iznenadilo i nije mu se svidelo. Odmahnuo je blago glavom i udahnuo duboko kao da kupuje sebi vreme da smisli odakle uopšte da počne.
" Prvo moram reći da je to bilo jako davno, jako, jako davno. Mada koliko sam kasnije uspeo da primetim, nije se mnogo toga promenilo osim da žene nisu tako lako umirale na porođaju. Carski rez i to sve...", klimnuo je glavom jednom kao da želi da mi objasni da ne treba da brinem za Hanu. Mada sada kada mi je pomenuo carski rez, koji mi nije ni pao na pamet, jesam bio nervozan zbog toga. Ko će za ime svega uraditi carski rez? Niko nije smeo znati da postojimo, a još manje da će se roditi dete koje po svim pravilima ne bi trebalo postojati.
" To mi nije baš pomoglo Alek", prokomentarisao sam zadržavajući dah. Nasmejao se tome, izgleda ga je zabavljala moja nervoza.
" Ne znaš mnogo o meni Eone. Nije da mislim da će to biti potrebno, ali ne brini za carski rez. Iskreno ne znam šta da ti kažem. Mislim ovako generalno o očinstvu, nisam imao priliku dugo da uživam u tome. Mada koliko god da sam imao priliku i da su stvari bile drugačije mislim da bih i onda mislio isto. Nije dovoljno. Koliko god to zvučalo kao nešto što bi ti svako rekao... Ne znam. Uzbuđen si i nervozan i čekaš i plašiš se kako će ispasti. Ne možeš ga zamisliti i nije ti stvarno i pretpostavljam da je to zato što ne rađamo mi. Onda dođe taj dan, gledaš je kako se muči i sve o čemu misliš je da si ti kriv što je toliko boli i što deluje kao da će umreti i kaješ se zbog svega i kuneš se u sebi da je više nećeš ni štapom taći, ali onda čuješ plač i zaboraviš na sve ostalo na svetu. Kunem ti se da je upravo onako kako svi govore da jeste, uzmeš malu vrišteću veknu hleba u ruke i znaš da držiš ceo svoj univerzum. Posle toga dođu neprospavane noći i menjanje pelena od kojih ćeš se verovatno nekoliko puta ispovraćati i pitati se zašto je Bog dozvolio da nešto toliko malo može da proizvede nešto toliko ogavno. Mada nije te zapravo briga, jer nisi ti važan."
Nisam mogao ni da počnem da računam kada je on postao otac i pre koliko vekova je njegova ćerka istrgnuta sa ovog sveta, nisam mogao pojmiti koliko je slomljen bio zbog toga. Još uvek jeste, video sam to na njegovom licu, čuo sam to u njegovom glasu jer se nije ni trudio da sakrije to. Bio sam mu neizmerno zahvalan na ovome, ne samo zato što sam znao da mu nije bilo ni najmanje lako pričati o ovome, bio sam mu zahvalan jer me jeste umirlio. Možda ne znam ništa o tome, ali naučiću. Nisam sam u ovome, pomoći će mi svi oni. Neću biti najgori otac na svetu. Jedino čemu sam se sada nadao jeste da neću proći kao Alek, da neću nadživeti svoje dete, ali nisam želeo da brinem o tome sada, ne pre nego što sam ga ili je uopšte video. Ako ne bude besmrtno Alek je rešenje, Luna je rešenje, neko rešenje ćemo naći.
" U redu... Sada sam nestrpljiv da ga vidim", odgovorio sam mršteći se kao da će Alek pomisliti da sam lud zbog toga. Mislim da je samo Alek mogao da razume kako se uopšte osećam. Klimnuo je glavom sa razumevanjem, skupio je usta suzbijajući osmeh. Znao sam da ga i on čeka, možda jesmo bili čudana porodica, ali jesmo bili porodica. Bili smo porodica besmrtnika u kojoj niko nije imao dete milenijumima, svi smo bili uzbuđeni zbog toga i nisam čak ni bio sebičan povodom toga. Bilo mi je drago što su svi podjednako uzbuđeni. Ko ne bi želeo da mu se dete rodi u porodici u kojoj ga svi željno čekaju i vole? Da ne pominjemo da mi nismo obična porodica i da će moje dete biti beskrajno voljeno.
" Moje dete će biti beskrajno razmaženo...", odjednom sam prokomentarisao na glas. Alek se zakikotao kratko, ali je klimao glavom sve vreme i to ne samo u znak slaganja.
" Planiram da ga razmazim više nego Hanu", nije to rekao na glas, ali mi je više puta stavio na znanje da Hanu smatra svojim usvojenim detetom. Nije da smo pričali o tome, ali je to svima bilo jasno. Sasvim je bilo razumljivo da je bio uzbuđen što će njegova štićenica biti majka. Zakikotao sam se na glas kada sam shvatio da bi on tom logikom trebao biti moj tast i moje dete bi bilo njegovo unuče, što Lunu čini mojom taštom. Kako sam to pomislio počeo sam da se smejem toliko nekontrolisano da sam imao poteškoća da dišem uopšte. Jeste da je to bila ljudska tradicija i način razmišljanja, ali mene je to isuviše zabavljalo.
" Ozbiljan sam Eone. Nije smešno", prokomentarisao je Alek uvređeno, ali ja nisam mogao da se saberem i progovorim. Nije bilo moguće.
* Palo mi je na pamet da po ljudskoj tradiciji ti mi dođeš tast, a još gore, Luna mi dođe tašta. Hana je bila tvoje usvojeno dete i ti i Luna ćete biti baba i deda!*
" Previše sam mlad da budem deda", prokomentarisao je bledo i podigao dlan na srce kao da proverava da li ono kuca. Najsmešnije od svega toga jeste bila činjenica da je Alek izgledao deset godina mlađe od mene, čak je izgledao pet godina mlađe od Lune. Zbog toga je sve ovo bilo još smešnije.
" Ne. Mi ćemo biti zabavni teča i tetka", izjavio je zvanično i klimnuo glavom mrtav ozbiljan. Mene je zbog toga uhvatio još jedan nalet nekontrolisanog smeha pre nego što sam se konačno smirio dovoljno da sam mogao da dišem normalno. Svejedno mi nikada ta pomisao neće izaći iz glave, Luna kao moja tašta, neprocenjivo čudan obrt situacije.
" Da sam na tvom mestu pazio bih da te ne čuju Miha i Eni", e to bi bila zategnuta situacija. Miha bi izazvao Aleka na dvoboj što se tiče titule zabavnog tetka. Već je bio nepodnošljiv sa idejama za dete koje još nije rođeno, a kamoli dovoljno veliko da se igra u lunaparku koji je on planirao da mu napravi.
" Da ne čujemo šta?", Eni je naravno u tom momentu ušla u dnevnvu sobu i prešla pogledom preko mene i Aleka koji smo istovremeno odmahnuli glavom smešeći se, ali Eni je prebledela kada se osvrnula po prostoriji. Nisam bio siguran šta ju je tačno toliko uplašilo, ali već sam otrčao da proverim Hanu i vratio se nazad kada je Alek otvorio usta da je pita šta se desilo. Nije stigao naravno, Eni je bila brža.
" Alek...", počela je oprezno, nije delovalo kao da ona prilazi tigru u kavezu. Ne, ona je bila tigar u ovoj situaciji i skočiće na Aleka. Samo što nisam samo ja to primetio, Alek je ipak bio najbolji grabljivac na svetu, uzmakao je oprezno, ali nepriemtno, a ja sam se približio Eni. Kako bih je... Šta? Obuzdao. Zbog čeka?
" Šta sam sada uradio?", pitao je Alek oprezno, ali nije se inatio, zaista je želeo da zna. Eni je podigla dlanove besno, grčila je prste ka Alekovom vratu besno. Ja nisam imao pojma šta se dešava, izgleda nije ni Alek jer mi je postavio isto pitanje u mom umu. Nisam mu mogao pomoći.
" Ostavila sam ih sa tobom. Gde su?", pitala je, ali nije više bila toliko besna koliko je bila uspaničena. Da ovo nije bio Alek, možda bih i pomislio da priča o kolačima ili tako nešto. Ništa drugo nije imalo smisla. Zašto bi reagovala ovako?
" Šta si ostavila sa mnom? Ne razumem o čemu pričaš Eni. Ako si izgubila nešto pomoći ću ti da to pronađeš, ali moraš malčice birati reči jer te ne razumem dušo", govorio je onim glasom koji je koristio kada je želeo da umiri situaciju. Kada je želeo da uteši Hanu, čuo sam ga više puta još i pre nego što smo znali ko je Hana i pre nego što je uopšte bilo naznake da će se Luna pojaviti, stvarna ili lažna. Činjenica da joj se obratio sa dušo mi je jasno stavljala na znanje da će Eni pući, a on je to možda čak i bolje mogao proceniti od mene koji sam osećao samo da je nervozna, besna i uplašena.
" Njih! Luna i Mihael... Ostavila sam ih ovde sa tobom na ugaonoj garnituri. Gde su?!", rukama je mahala ka ugaonoj garnituri sa koje ju je Alek posmatrao zabrinuto. Milsim da Alek nije znao, sada mi je bilo jasno da je njegov kontakt sa Mihom bio ostvaren dok se Miha nije sećao njegovog odnosa sa Lunom, jer je većina tih sećanja bila vezana za mene.
" Miha je rekao da mora do grada po nešto što je naručio pre dva meseca, poveo je Lunu da mu pomogne", objasnio je Alek i po prvi put mi je delovao kao da ima godina kako je izgledao. Delovao je kao dečak koji ne zna ništa o svetu.
" Posle devet uveče?", pitala je Eni i podigla obrve i visinu glasa. Nesvesno sam šuškao kako bih je utišao jer je Hana spavala. Eni se iste sekunde trgla, na momenat mi se izvinila pogledom pre nego što je opet usmerila pažnju na Aleka koji ju je posmatrao veoma oprezno.
" Da li je to trik pitanje?"
" Alek pustio si njih dvoje same u grad!", siktala je iako je šaputala. Sada je i mene to udarilo odjednom u potpunosti.
" Sranje!", prosiktao sam uspaničeno i koračao ka vratima tražeći moje patike.
" Eone ne viči, Hana spava", prekoravao me je Alek koji nije mogao razumeti ozbiljnost ove situacije. Bacio sam njegovu jaknu na njega. Uhvatio ju je spretno iako nije očekivao da ću je baciti. Prokleti spretni vampir, možda bih trebao prestati razmišljati tako o njemu, možda će moje dete morati postati savršeni spretni vampir. To i nije toliko strašna misao kada razmislim o tome. Odmahnuo sam glavom, gubim se, daleko zajebanija stvar se upravo dešava. Kraj mene, Eni se obuvala.
" Ne Eni, neko mora ostati sa Hanom. Alek, diži svoje dupe odmah", cupkao sam nestripljivo, nisam ni obraćao pažnju na to da Eni klima glavom slažući se sa mnom. Ne bi se raspravljala sa mnom kada je Hana u pitanju, znala je šta je najvažnije, iako ovo može biti loše, trenutno je Hana najvažnija i Eni to razume.
" Šta nije u redu sa vama? Ne razumem šta je toliko loše u tome što su njih dvoje otišli negde zajedno. Pa i da nisu otišli po to što je Miha rekao. Šta sad?", Alek se bunio, ali je imao dovoljno zdravog razuma da moju i Eninu paniku shvati ozbiljno.
" Polazi, objasniću ti usput."