Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 36

Slomljena krila

02

* Alek, nudim ti Aleka i svoju dušu. Samo ostavi njih na miru, oni nisu ništa uradili. Ja sam za sve kriva. Razmisli o tome Nero, Alek je onaj kojeg zapravo želiš. Eon i Hana nemaju više ikakve veze sa ovime. Pusti njih na miru i ja ću ti reći gde je Alek, ja ću otići sa tobom i daću ti moju dušu. Sve u potpunosti! Možeš ubiti Aleka, neće se vratiti, moći ćeš ubiti mene i neću se vratiti. Sve će biti u tvojim rukama. Uradi sa mnom šta god hoćeš, ali ostavi njih na miru.*
Prošlo mi je kroz misli da je ovo trebalo da me više potrese, ali bio sam razumno biće iako sam se ponašao nerazumno po nekada. Nije ovo bilo ono što me je povredilo, zapravo to je bilo nešto što sam znao da mogu da očekujem od nje. Da sam bio tamo, rekao bih isto što i ona jer sam sada držao u naručju sitno biće zbog kojeg je to i u radila. Nije imala nikakvu pomoć od mene, nije imala ikakvog razloga da pokuša da se bori. Trebala joj je na kraju moja pomoć za koju sam mislio da joj nikada neće trebati. Bila je sama jer nije želela da meša Eona i Hanu u to, takođe, koliko sam shvatio, Eni i Miha su jedva preživeli. Znači bila je sama i to samo zato što Alek nije želeo da ostane, samo zato što Alek nije želeo da se oseća kao bubašvaba. Eon naravno nije prestajao da mi nabija na nos činjenicu da sam imao svoju priliku da sebi dokažem ono u šta su me svi uveravali i nisam je iskoristio zato što sam zaslepljen mržnjom. Prema sebi doduše, ali mržnja je mržnja i nisam video dalje od toga. Rekao mi je da je savršeno razumeo moj govor, ali da to nije opravdalo to što sam otišao. Trebao sam imati razumevanja, trebao sam sagledati ugao iz kojeg je Eon gledao. Pa šta ako joj je bio potreban Nero? Nije ona želela da joj on bude potreban možda čak i više nego što ja to nisam želeo i verovatno se osećala kao još nebitnija bubašvaba što je morala da izmanipuliše Markusa kako bi saznala gde je Nero. Želela je da se osigura zbog malenog bića koje je bilo živo i disalo upravo zbog Nera. Nisam ni želeo da pokušam da shvatim konflikt u Eonovom umu, bio mi je dosta moj haos u glavi, moj lični konflikt prema Neru. Sada smo mu svi dugovali Alekseja, da, ni ja nisam verovao da su ga tako nazvali iako je moje ime bilo sa i umesto sa j, svejedno je to bilo moje ime. Mislio sam da se šale, ali ne. Siroto malo biće je dobilo moje prokleto ime za koje nisam nikada saznao kako je Luna uopšte doznala. Hana je želela da se tako zove jer je mislila da sam ja mrtav. Eon je iskoristio priliku da mi pokže koliko je patila zbog toga što je mislila da sam mrtav kada mi je ona rekla svoj razlog za odabir imena. Eon je želeo tako da ga nazove zbog Lune, što mi nije imalo smisla dok mi Hana nije pokazala sećanje na Lunu kako im govori da će sve biti u redu jer ona ostavlja svoje srce sa njima. Ja sam znao, jednako dobro kao i Eon, da je ona mislila na malo srce sa kojim se Aleksej igrao u mom naručju. Nazvao ga je tako zbog Lune, ali ne zbog onoga što je Hana mislila. Nazvao ga je tako zato što je ona bila spremna da žrtvuje mene zbog njihovog deteta, zato što je dala svoje sve za to dete i Eon je smatrao prikladnim da dete dobije ime po osobi za koju je mislio da će umreti zbog toga. Lunin izbor je bio sasvim jasan, Lunina ponuda je bila još jasnija, nije mi bilo jasno zašto sam ja onda živ? Još važnije od toga... Morao sam znati... Bol je imao savršenog smisla i razumeo sam Nerovo ludilo ako se on ovako osećao stalno i ja ću morati biti uništen ako ću se osećati ovako do kraja večnosti. Morao sam znati da li me je moja glupa greška opet koštala svega.
" Da li je ona...", ne. Ne. Ne. Ne. Nisam mogao to ni izgovoriti na glas. Nisu mi rekli mnogo, nisu mi rekli ništa zapravo osim toga da sam zakasnio i koje su bile posledice toga. Otišla je sa njim, duhom, mišlju, telom, otišla je sa njim. Nisam smeo pomisliti da to znači da je mrtva. Još gore od toga, ako joj je uzeo dušu, ostaće mrtva za sva vremena i ja to neću preživeti svakako. Ja to ne želim da preživim.
" Zavisi kako gledaš na to. Da li je živa, hoda i diše? Da. Jeste. Posećuje nas redovno. Zapravo ne, posećuje Alekseja i on nam jasno stavlja na znanje da mu ona nešto govori, ali on je ne razume naravno. Ako ostaneš sa nama par dana siguran sam da ćeš je videti. Nisam siguran da je to nešto čemu želiš prisustvovati i nemoj se plašiti njene reakcije jer je sasvim sigurno neće biti. Ona je prazna iako ne mogu da osetim da li je njena duša tamo, sa njom, ona jeste prazna i ja bih lično voleo da ti to vidiš. Mada ne moraš. Možeš nestati kao što si se i pojavio. Neću te sprečavati, obećanje ili ne. Svakako ni jedno obećanje više ne vredi. Sve se promenilo Alek. Sve si propustio. Propustio si Haninu trudnoću, propustio si Lunin poraz, propustio si to da se Nero pokazao milosrdnim i propustio si uspostavljanje ravnoteže. Ne znam gde si bio, ali sam siguran da ništa ne znaš jer si još uvek u istoj odeći u kojoj si bio na dan kada si otišao. Velika četvorka, Eni i Miha su predstavljeni svetu kao zaštitnici. Oni zapravo drže balans, Nero je samo fiktivno kralj, nije ga briga ni za šta jer je dobio ono što je želeo. Dao je zaštitnicima neograničenu moć i on se ne meša u ništa. Sve se promenilo, sve! Ne verujem ničemu od toga, jer Luna je još uvek kod njega i još uvek je živa i ti si još uvek živ i Luna ne dolazi sama bez razloga. Ni ona mu ne veruje. Siguran sam da niko osim tebe ne može proći zaštitne čini koje je bacila i to mislim da ti možeš proći samo zato što nosiš deo njene duše sa sobom. Kada smo već kod toga. Boli zar ne?", Eon je malčice previše uživao u ovome, ali nisam ga krivio. Zaslužio sam ovo iako ne mogu reći da ne bih uradio isto. Da sam ja bio tamo možda bih ubio Nera ili bi to bilo dovoljno da on ne bude dobro raspoložen i spase malog Alekseja koji je držao moj palac čvrsto. Tešio me je i bilo je veoma čudno što je to zaista pomoglo.
" Kako to misliš ona vas posećuje?" Da. To je bilo jedino pitanje koje sam imao. Tužite me. Želeo sam da znam koliko se to često dešava i zašto se to dešava i da li bih ja trebao da izbegnem to bez obzira što je Eon rekao da me ona ne bi ni primetila. Želeo sam da verujem u to jer sam sada jebeno želeo da je vidim, ali nisam želeo da verujem u to jer je jesam voleo više od života i nisam želeo da vidim da njoj nije ni najmanje stalo. Još gore od toga, nisam želeo da me krivi za ovo. Iako, tehnički nisam bio kriv. Odakle je to došlo? Naravno da jesam ja bio kriv za sve. Eon loše utiče na mene. Dečiji zvonki smeh me je naterao da spustim pogled, malo prepredeno biće se smejalo veoma zabavljeno i ja sam se pomalo plašio onoga što mi izgleda može uraditi. Nisam smeo verovati svojim mislima kada je on u blizini. Kako uopšte ljudsko biće to može da radi? Dok sam ja imao takmičenje u odmeravanju bez treptanja sa Aleksejom, Hana je odgovarala na moje pitanje.
" Misli da je došla na dan kada se Aleksej rodio i mislili smo da je došla kako bi mi pomogla jer smo bili sami. Oboje smo se plašili i ona je došla smirenija nego što sam je ikada videla. Pomogla mi je bez reči i prva ga je videla. Okupala ga je. Predala ga je meni u naručje. Posmatrala nas je svo troje par minuta i dok smo mi uspeli da odvojimo pogled od Alekseja da joj se zahvalimo ona je nestala. Mislili smo da je to to i nismo stigli ni da joj kažemo da nam nedostaje i da želimo da se vrati. Tih prvih par dana smo bili u haosu naravno. Nismo zapravo ni razmišljali o njoj, ali dve nedelje kasnije eto ti nje opet. Ovaj put nije bio kraj sveta i nisam se porađala pa smo oboje mogli više pažnje posvetiti njoj. Samo što ona nije bila ovde uopšte. Pogledala me je molećivo i to je jedina emocija koju je uputila bilo kome od nas dvoje. Predala sam joj Aleskeja, rekli smo joj da mu je to ime, nasmešila se, ali ne znam da li je to uradila zbog imena ili zato što ga je posmatrala. Uvek se smeši dok ga posmatra. Ne mogu ti opisati taj osmeh, taj spokoj i pomirenost. Kao da je neko osuđen na smrt, ali dolazi ovde da drži u rukama njega uveravajući sebe da je vredelo toga."
* Nedostaješ joj. Nedostaješ svima.*
" U redu koliko je Aleksej star?", pitao sam u neverici. Smešio sam se, znam koliko neverovatno deluje da sam bio u stanju da se smešim posle svega što sam čuo, ali ovo dete je izvlačilo to iz mene. Osim toga nisam zapravo mogao verovati u ono što sam slušao, iako sam znao da me ne lažu, nisam mogao zamisliti to i nije bilo stvarno. Ovo malo neobično stvorenje je bilo stvarno i bilo je nešto najčudnije na celoj planeti.
" Star je jednu godinu i dva meseca. Znamo šta ti radi i znamo da je to zbunjujuće i neverovatno, ali saberi se Alek! Ne, ne ti dušo. Ne vičem na tebe. Veliki Alek je bio bezobrazan dečak. Ne. Neću ga tući više. Uh. Dobro. Izvini Alek što sam te udario iako si zaslužio svaki udarac i više.... Naravno da to jeste izvinjenje. Reci mu Alek."
Odmeravao sam Eona i malog Aleka veoma zbunjeno i još više žalio što su ga nazvali tako. Svejedno se maleno dete mrštilo na Eona. Ovo je bilo veoma zanimljivo.
" U redu je bebac. Tvoj tata je u pravu. Zaslužio sam to, i više verovatno", kako sam to rekao skrenuo je pogled na mene i nasmešio se pokazujući mi dva para sitnih belih zubića. Eon je frknuo i bacio ruke u vis iznervirano.
" Neverovatno. Znao sam da će se ovo desiti. Znao sam kada me je šutnuo dok se još nije rodio i to samo zato što sam rekao nešto protiv Aleka. Rekao sam ti da će se ovo desiti. Ti si za ovo kriva. Pogledaj ga. Moraćemo ga lopatom odvajati od Aleka."
" Kako sam ja kriva?", pitala je Hana i zagrlila ga oko struka, nisam baš planirao da ih posmatram jer nisam želeo da se presavijem od bola. Nedostajala mi je Luna, naravno da mi je prokleto nedostajala, ali sada više nego što sam verovao da je moguće. Ubedio sam sebe, tvrdoglavo sam sebe ubedio da ja nemam šta da tražim u njenom svetu i bio sam u pravu, ali nedostaje mi. Nedostaje mi sve u vezi nje i maleno biće koje me je držalo svojim pogledom je bila jedina stvar koja me je držala normalnim jer sve što sam čuo danas je i više nego dovoljno da se pozdravim sa svima i poklonim Neru. Zaslužio sam da me ubije i zaslužio sam da zauvek izgubim Lunu jer je nisam nikada bio dostojan i pobegao sam pri prvoj naznaci da joj nisam potreban. Očigledno nisam bio, očeigledno nisam potreban ni Hani ni Eonu, čak ni malom Alekseju koji me je tek upoznao, ali me izgleda voli. Ako ćemo po Eonovom voleo me je i pre nego što se rodio i to samo zato što me je njegova mama volela. Moja Hana, jedina dobra stvar koju sam uradio.
" Šta mu je? Šta sam pogrešno uradio?", pitao sam uspaničeno i već pružao malo dete Hani koja je odmeravala Eona zbunjeno. Dok je Eon piljio namrgođeno u mene. Nisu uzimali Alekseja od mene, nisu mi odgovarali na pitanje, a Aleksej se meškoljio i mlatarao rukicama i nogicama ispuštajući jako čudan zvuk kako da se guši. Samo što se nije gušio, sa njim je sve bilo u redu, fizički.
" Šta treba da radim?", pitao sam kada mi nisu odgovorili na prva dva pitanja. Hana je skrenula pogled na Alekseja i prislonila prst na usta kao da će ga to umiriti. Eon je ipak imao dovoljno zdravog razuma da mi odgovori.
" Nemoj raditi ništa. Ne pomeraj se uopšte. Budi jako, jako miran i molim te bez naglih pokreta. Seti se da držiš moje veoma ljudsko dete u rukama", objašnjavao mi je kao da pokušava mene da umiri umesto Alekseja. Želeo sam da ustanem na noge, ali Aleksej je počeo da vrišti na mene. Zacenio se i lice mu je poprimilo boju koju ja nisam inače mogao podneti, a najmanje sada.
" Eone uzmi ga. Molim te uzmi ga odmah", nisam smeo da ga spustim na krevet jer se toliko bacakao da bi se u sekundi našao na podu ili još gore udario bi se o sto ili nešto. Nisam mogao da verujem da su ovo dvoje samo stajali i posmatrali me kako držim njihovo dete koje se gušilo i crvenelo besno dok sam ja sedeo ukočeno ne dišući.
* Eone nisam okusio krv mesecima. Uzmi ga od mene!*
Zatvorio sam oči i vrištao u njegovom umu, a onda je agonija odjednom prestala. Aleksej se zakikotao pre nego što je nestao iz mog naručja, a ja sam izdahnuo sa olakšanjem.
" Hvala ti."
Kako sam to rekao čuo sam i znao sam. Znao sam i pre nego što sam čuo otkucaje njenog srca. Znao sam čim je Aleksej počeo sa izlivom histerije. On je znao pre svih nas i on je želeo da ga ona uzme u naručje. Dobro je Alek. Otvori oči. Koliko strašno može biti? Otvorio sam oči i zažalio više nego zbog ijedne odluke ikada. Držala ga je u naručju i posmatrala ga je sa toliko ljubavi u jednom pogledu da je bolelo. To malo dete je bilo ceo njen univerzum. Posmatrala ga je onako kako sam ja sanjao da će jednoga dana moći posmatrati naše. Sada sam jasno video da taj dan neće nikada doći. Ne samo zato što joj srce nije ni malčice promenilo ritam kada me je videla. Nisam postojao, niko nije postojao za nju jer ona nije postojala. Aleksej je bio njeno sidro, nije bio tu da je podseti zbog koga se odrekla svega, bio je tu da je posdeti da je ona još uvek u stvarnom svetu.
" Luna?", pitao sam nesvesno dok sam je posmatrao kako se spušta na fotelju držeći Alekseja čvrsto uz sebe. Aleksej je mahao ručicama i cerio se kao da joj objašnjava nešto, a verovatno i jeste to radio jer je ona klimala glavom smešeći se.
" Luna, žao mi je što nisam bio tamo", kako sam to rekao sve što sam ikada uradio, svaka greška, svaka pogrešna odluka sve je isplivalo na površinu i preplavilo me. Aleksej je skrenuo pogled na mene iste sekunde kada sam zaplakao, ali Luna nije dizala pogled. Lunu nije bilo briga i Eon je bio u pravu. Zaslužio sam ovo. Da je vidim ovakvu jer je bila ovakva zato što ja nisam bio tamo da je zaštitim, da je uverim da će sve biti u redu, da zajedno možemo sve. Umesto toga morala je uraditi sve sama i odabrala je pogrešno.
" Alek nisam sigurna da ona zna da si ti tu. Ne moraš sebi to raditi. Dođi. Prošetaćemo. Doći će ona opet za par nedelja pa ćeš biti sabraniji. Molim te. Pođi sa mnom", znao sam da Hana pruža ruke ka meni, ali nisam mogao skrenuti pogled sa ljušture koja je nosila Lunin lik. Njen lik koji je trebao biti samo moj. Pripadati samo meni. Koji sam ja idiot!
Aleksej je skrenuo pogled sa mene na Lunu. Položio je oba sitna dlana na njene obraze i mrštio se dovoljno da sam pomislio da obavlja nuždu, ali Luna je odmahnula glavom i mislim da je bebac radio nešto za mene.
* Žao mi je što sam te izneverila. Nisam želela da se to ikada desi. Oslobodiću te.*
Čuo sam njen mentalni glas savršeno jasno i osetio da se deo mene cepa zbog bola koji je došao sa njenim glasom. Samo što sam znao da bol nije dolazio odatle jer je skrenula pogled na mene. Čuo sam jasno da su i Eon i Hana prestali da dišu iste sekunde. Samo što ja nisam mogao da mislim o tome. Moje biće se kidalo dok me je posmatrala blago nakrivljene glave zbunjeno.
" Zašto si onda otišao? Mislila sam da ovo želiš od mene."
Hana je ispustila neki čudan zvuk kada je Luna progovorila. Eonovo srce je reagovalo kao da će eksplodirati svake sekunde. Aleksej se zakikotao presrećno jer je čuje. Ja? Ja nisam imao pojma o čemu ona priča. Želeo sam da prestane da radi šta god da je radila jer sam imao osećaj da ću umreti ako nastavi. Nije bio problem što me je očigledno pokušavala ubiti, bio je problem što je mogla to uraditi bezbolnije. Imao sam osećaj kao da fizički kida moje srce, kao da mi čupa pluća na živo kroz grkljan i to ne bi bilo ništa u poređenju sa onime što sam osećao iako sam sedeo sasvim smireno.
" Prekini to da mu radiš Luna!"
Nije se trgla kada se Eon proderao, ali ja jesam. Nisam očekivao ništa slično od njega, ali sam mogao razumeti da on oseća šta osećam. Hana je jecala, osećala je da sam u agoniji, Eon je osećao isto, ali Luna nije prestajala, a ja sam ćutao. Zaslužio sam ovo.
" Alek šta to radiš?", pitala me je Luna namrgođeno. Odmahnuo sam glavom jer nisam radio ništa. Nisam se pomakao od kada se pojavila. Odmahnuo sam glavom jer sam želeo da zna da se slažem sa njenom odlukom da me ubije.
" Luna ako nastaviš to da radiš ubićeš ga", ovaj put se oglasila Hana, tiše od šapta, ali se oglasila i u tom momentu sam zaista postao svestan da hoće. Ubiće me ako nastavi sa ovime i nije me bilo briga. Ako sam već i radio nešto, onda ću nastaviti to da radim jer ću radije umreti nego da je gledam ovakvu.
" U redu je Luna. Razumem tvoje izbore, ako je ovo potrebno, onda uradi to. Bebac mora biti na sigurnom, a to neće biti sada kada sam ja ovde. Razumem to", pronašao sam svoj glas i rekao ono što sam mislio da joj je potrebno da čuje, ali ona je iz nekog razloga pobesnela na mene. Spustila je Alekseja kraj sebe i opet, mogao sam izbeći ovo, ali nisam i opet sam primao udarce koje sam zaslužio. Trajalo je duže nego kada je Eon to radio. Psovala me je na svim jezicima koje je znala, a ja sam samo sedeo i puštao je da izbaci sav bes iz sebe. Trebalo joj je par minuta, ali na kraju se prosto sklupčala u moje krilo i počela da plače. Preko njenog ramena sam video Hanu i Eona. Hana je držala Alekseja u naručju dok je Eon rukama pokazivao da bih trebao zagrliti Lunu. Hana se slagala jer je klimala glavom, čak me je i Aleksej gledao u stilu da je to očigledno ono što bih trebao uraditi, ali nisam smeo da je dotaknem.
* Mislila sam da me ne voliš, mislila sam da želiš da te oslobodim. Zašto mi ne dozvoljavaš da raskinem vezu?*
Zar sam to radio? Kako sam to uopšte radio?
* Šta će se desiti ako ne raskineš vezu?*
Pitao sam oprezno jer nisam imao pojma šta ona misli i šta ona želi. Nije mi rekla ništa zapravo samo je sedela u mom krilu i plakala mi u rame. Hana i Eon su napravili čitavi cirkus od toga da insistiraju da bih je trebao zagrliti. Konačno sam to i uradio prevrnuvši očima kako bi prestali. Samo što je iste sekunde sve prostrujalo u meni. Nisam trebao otići, nisam trebao jer sam joj potreban. Zato je odabrala mene, smatrala je sebe jednako nesavršenom kao što sam ja smatrao sam sebe i nisam trebao otići. Niko je nije poznavao kao ja i niko nije video njene mane kao ja i voleo sam svaku prokletu manu u njenom biću.
* Neće me nikada pustiti Alek. Potpisala sam svoj uguvor sa đavolom. Polaže pravo na tvoj život i moju dušu ako samo prstom mrdnem van granica onoga što on smatra dozvoljenim. Osetićeš kada se to desi i kada osetiš to molim te dođi da me ubiješ. Želim da ti budeš poslednja stvar koju ću videti.*
* Luna molim te. Mora postojati nešto što možemo uraditi da se izvučeš iz ovoga. Ubiću ga, ubijaću ga svaki put kada se rodi. Neće se nikada vratiti. Uradiću to*, rekao sam ovo kao da nudim najlepšu moguću stvar umesto ono što je bilo, ubistvo.
* Obećala sam da nikada više nećeš morati raditi išta što se kosi sa onime što si ti. Volim te i očekujem da ćeš doći kada osetiš da mene više nema. Nemoj dolaziti pre toga. Ja ću dolaziti kada god budem mogla. Dopušta mi da viđam Alekseja. Ako prestanem dolaziti nemoj se iznenaditi, nemoj misliti da je zbog tebe. Nemoj zaboraviti na mene Alek, molim te. Ne želim takav život, ovih godinu i nešto dana sam živela misleći da si me zaboravio. Danas je prvi put da si želeo da me vidiš za sve ove mesece i zato sam došla. Ne treba mi objašnjenje, znam sve i razumem sve. Molim te samo da ne zaboraviš na mene i da veruješ u mene. To je sve što želim.*