Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 26

Plaćanje duga

05

Probudila sam se kasno popodne, možda je i bila sredina noći. Nisam mogla znati jer je zimi ranije padao mrak. Nisam bila sigurna ni da li sam prespavala pet dana ili par sati, ali sam se osećala odmorno. Po prvi put u ko zna koliko vekova. Celo moje biće je bilo opušteno. Ne samo zato što sam nekako imala konačno osećaj da će sve biti u redu. Svaki mišić u mom telu je bio opušten jer sam bila umotana u oblak. Nisam bila sigurna kako sam dospela u ovaj oblak, ali sam nekako pretpostavljala da znam ko je krivac što se kuvam ovde kao sarma. Alek me je upakovao u ćebe i prekrio perjanim jorganom, moje lice je bilo ušuškano u perjani jastuk. Sve je mirisalo na lavandu. Sve. Moraću pitati Hanu kako to radi. Shvatila sam da u sobi nije potpuni mrak skoro iste sekunde kada sam postala svesna da sam u sobi sama. Iskobeljala sam se iz svih materijala u koje sam bila ukopana i okrenula se na leđa. Sklonila sam kosu sa lica i posmatrala plafon par sekundi proveravajući koliko sam zapravo spavala. Znala sam da će me glava boleti ako sam preterala, ali izgleda to nije bio slučaj iako sam bila neverovatno žedna i mislila da ću se upiškiti svake sekunde. To će morati sačekati jer sam odjednom bila u potpunosti svesna da sam sama u Alekovoj sobi. Zbacila sam sa sebe ćebe i jorgan i podigla se u sedeći položaj. Tek kada sam spustila noge na pod sam shvatila da mi je Alek navukao debele čarape na noge. On nije normalan i moraću ozbiljno popričati sa njime o ovoj novoj opsesiji da me preterano utopljava. Barem nije navukao na mene debelu trenerku i duks. Verovatno bih imala toplotni udar da je to uradio. Ovako sam se šetala po njegovoj sobi kao lopov u čarapama, gaćama i njegovoj majici. Prešla sam pogledom preko sobe koja nije bila ni približno onoliko malena koliko sam mislila. Pola levog zida je bio ormar, kraj kojeg su bila i vrata. Iza mene je bio ogroman krevet, oblak. Pretrčala sam na prstima kraj radnog stola ka polici sa knjigama koja je bila sa moje desne strane. Nije tu moglo biti onoliko knjiga koliko sam ja želela da bude, ali su tu svakako bile moje omiljene knjige. Nisu bile moje, ove su bile nove, mislim nisu bile ishabane iako je vreme nateralo da svaka korica izbledi. Prešla sam prstima preko korica i nasmejala se kada sam shvatila koje je on od svih tih knjiga čitao, one koje je znao da najviše volim. Toplota se širila kroz moje biće dok sam ga zamišljala kako ih čita, kako bi imao osećaj da je deo mene uz njega iako je deo mene bio sa njim sve vreme. Spustila sam se na rukohvat fotelje koja je bila odmah kraj polica i uzdahnula misleći o tome kada će doći dan kada ću opet imati vremena da čitam knjige i uživam u njima bez ikakvog tereta. Brzo sam sebe skrenula sa tih tamnih misli i osvrnula se oko sebe. Soba je imala veliki krevet, ogroman ormar, policu i veliki radni sto. Bio je tu jedan veliki kovčeg, dovoljno velik da mi je već palo na pamet da mogu da ga zadirkujem i pitam ga da li u njemu spava. Deo mene je želeo da proveri da li je on tamo, ta misao je prošla brzo, ali je bila tu i morala sam prekriti usta rukama kako ne bih prasnula u smeh. Skupila sam se u fotelji kako bih se sabrala. Tek kada sam sela u fotelju sam shvatila da je tu jedan mali stočić za kafu i još jedna fotelja kraj njega. Na drugoj fotelji je stajala hrpica uredno složenih stvari i dva para cipela, tačnije jedne patike i jedne debele čizme. Pretpostavila sam da je to Hana pripremila za mene, ili je donela više odeće pa je Alek ovo odabrao i bila sam sigurna da je to što je na fotelji bilo najdeblje i najtoplije od svega što je Hana mogla doneti. Znatiželja me je naterala da proverim ormar u kojem je zapravo bilo mnogo manje odeće nego što sam očekivala kada se uzme u obzir koliki ormar je imao. Visilo je tu par jakni, farmerica, košulja. Uglavnom su police bile prepune trenerki i dukserica, što me nije iznenadilo uopšte jer je ovo bio Alekov ormar i čak i pri slaboj svetlosti sam znala da je sve manje više sive boje. Na dnu ormara su bile poslagane patike, jedne čizme i jedne cipele koje nisam imala pojma kada bi nosio uopšte jer su bile previše elegantne. Otvorila sam druga vrata i umalo rekla znala sam na glas jer tu jeste bila odeća koja je meni namenjena. Nisam je preterano zagledala jer me nije preterano zanimalo šta ću nositi, to je jedna dobra stvar kada se naviknete na to da nemate ništa. Posle vam je svejedno i ne brinete o tome šta stavljate na sebe, da li se slaže i kako vam stoji. Jedino što sam se nadala da su stvari koje mi je dala bile elastične ili vrećaste jer sam bila šira od nje u kukovima i imala sam sigurno deset kila više od nje. Bila sam i viša, ali mi nije problem ako mi je nešto kratko, problem mi je ako to nešto ne mogu prevući preko zadnjice. Otvorila sam konačno treća vrata pitajući se šta bi on uopšte mogao držati tamo kada je njegova odeća bila u prvom odeljku, onom kraj vrata. Treći odeljak, najdalji od vrata i najbliži prozoru je bio pun raznih predmeta. Trebao bi mi nedelju dana da pregledam svaki, ali već na prvi pogled sam prepoznala par predmeta za koje sam znala da su bili moji, kao i par stvarčica koje su morale biti dečije, Lejline. Zatvorila sam vrata i vratila se u fotelju jer nisam želela da idem putem sećanja na davna vremena koja se neće vratiti. Nekako sam i pored svega što sam videla u njegovoj sobi koja je bila puna nameštaja i sitnica osećala da je soba prazna. Nešto je nedostajalo što bi ovo učinilo njegovom sobom i skoro sam zaplakala kada sam shvatila šta. Prešla sam još jednom pogledom preko sobe, ali nije bilo tu. Alek više nije slikao i to me je nateralo da se osećam kao najgori monstrum koji je ubio najneviniji deo njega. Najvažniji deo njega, jer svako ima nešto što je samo njegovo, nešto što mu pričinjava zadovoljstvo i sreću kakvu ništa drugo ne može. Za mene je to bilo čitanje, za mene su to bile knjige koje su bile ovde, on se postarao za to, ali nigde nije bilo najvažnijeg dela njegove ličnosti. Soba je bila hladna bez štafelaja, barske stolice i stočića uprljanim bojama. Kovčeg zbog kojeg sam se malopre smejala jer me je podsetio na drugu vrstu kovčega je sada delovao upravo kao mrtvači kovčeg i nadala sam se da štafelaj nije unutra iako sam znala da ne bi ni stao tamo. Svejedno sam uhvatila sebe da već klečim kraj kovčega i da ću ga otvoriti svake sekunde. Štafelaj nije bio unutra, ali je tu bio deo koji je nedostajao. Kovčeg je bio prepun crteža. Listala sam papire moleći se u sebi da ne pokidam neki ili uništim. Prepoznala sam Lejlu na svim radovima, bila je dete i bila je preslatka. Bilo je radova i na kojima je bila odrasla, ali ih nije bilo mnogo, možda dvadesetak i svi su bili crteži, skice koje je mogao nacrtati dreći blok u krilu. To je bilo sve od onoga što je delovalo novije, sve ostalo je moralo biti staro jer je bilo požutelo i krhko na dodir. Sve ostalo su bili pravi, veliki radovi, poslednji koje je naslikao i meni su suze krenule na oči zbog toga. Izvukla sam nekoliko papira i raširila ih ispred sebe na pod. Dominirala je crvena boja. Prepoznala sam scenografiju već na prvoj slici i stresla se. Prestao je da slika zbog tog dana i ja sam kriva za to. Alek je obično slikao stvari onakvima kakve jesu, ali sve ove slike su bile onakve kakvima ih je on video. Bila sam tu, prepoznala sam sebe na svakoj slici. Jedna mi je privukla pažnju jer sam na njoj imala zlatna krila. Prelepa zlatna krila koja su se savijala ka mračnom demonu. Grlila sam ga na slici, rukama i krilima dok je demon iskezio zube ka drugom krilatom biću koje je klečalo krila spuštenih na zemlju. Drugo biće je bilo nemoćno, to se jasno moglo videti u njegovom držanju. Znala sam ko je ko na slici, ali to nije bio on i to nije bio Eon niti sam to bila ja. Svejedno je bolelo to što je on to tako video. Zato što nije bilo tako. Ja sam bila mračno biće. Ako je već hteo da naslika stvari onakvima kakve su trebale biti onda bih ja bila mračni demon koji šapuće biću sa zlatnim krilima da želi srce od nemoćnog bića.
" Nije tako bilo", prosiktala sam kroz suze i pre nego što sam shvatila šta radim kidala sam slike koje su bile ispred mene. Izvadila sam ih sve iz kovčega i kidala svaku sliku koja me je naterala da plačem još jače. Bilo ih je previše, previše! Gotovo ništa nisam videla od suza i shvatila sam da je vreme da se zaustavim jer ne vidim šta radim i još važnije od toga nisam bila svesna šta radim. Kidala sam njegove poslednje radove i uništila i ono malo što je uradio nakon što sam ubila taj deo njega. Kada sam konačno uspela da vidim nešto jer su suze stale videla sam da držim u ruci crtež, skicu nacrtanu običnom olovkom i bila sam to ja. Spavala sam, kosa mi je pala preko čela. Ovo je opet nateralo suze na moje oči, ali sam sada kopala po kovčegu pregledajući sve radove i na svakom sam bila ja. Nisam ni jednu od svih tih slika videla i bilo mi je savršeno prikladno to što me je zakopao ispod krvi i svega što sam od njega napravila. Neki maleni deo mene je bio svestan da sa razlogom nema mnogo Haninih slika, zapravo je to mogao biti samo jedan od dva razloga, nije mi oprostio i nije mogao da me slika ili je nekako znao da to nisam ja.
Pokušala sam da sakrijem dokaze kada sam čula da se vrata otvaraju, pokušala sam da smislim kako da se izvinim što sam mu uništila radove, pokušala sam rukama da obrišem suze, ali nisam uspela ni da se pomaknem jer sam već bila na krevetu ušuškana u perjani jorgan. Nisam ga redovno ni videla, kretao se prebrzo i pre nego što sam se zapitala šta radi, sedeo je na podu ispred mene, a svo sranje koje sam ja napravila je bilo sklonjeno i kovčeg je bio zatvoren. Nikada ga više neću otvoriti.
" Žao mi je što si to videla. Nije baš onako kako deluje", nakrivio je blago glavu i izvinjavao mi se opet! Kako je moguće da on sebe smatra krivim za ono što sam ja uradila? Kako sam mogla dozvoliti tako nešto?
" Nisam mislila da ih pokidam. Izvini... Ja... Ne mogu da verujem da sam ti to uradila... Alek ja sam najgore biće na planeti. Zašto me ne mrziš?", jecala sam i moje reči nisu bile preterano razgoventne, ali Alek je razumeo svakako jer je bio iza mene. Grlio me je dok smo oboje bili umorani u smešno veliki jorgan. Osećala sam se kao u čauri koja je tu da mene umiri i uteši. Nisam se osećala bolje, pogotovo zato što nije odmah ovo uradio jer je mislio da ću biti ljuta na njega. Kako bih ikada mogla biti ljuta na bilo koga od njih?
" Plačeš zato što te ja ne mrzim?", pitao me je tiho i znala sam da se smeši. Trudio se da me natera da se nasmejem i uspeo je, ali sam i dalje plakala jer sam i dalje osećala kao da sam slomljena. Zato što jesam slomila i razbila sve oko sebe. Nero je ništa, Nero je nevinašce koje je slučajno razbilo prozor naspram mene. Okrenula sam se i skupila se uz njega grleći ga čvrsto. Osećala sam koliko je zbunjen i koliko ga boli što ne zna šta da radi. Nije razumeo zašto plačem i nisam planirala ni da mu objasnim. Ne bi to shvatio onako kako jeste, toliko je nepopravljivo samokritičan da bi mislio da su njegove slike krive. Zato sam samo sedela tako sklupčana, grleći ga čvrsto dok sam jecala.
" Luna nisam ljut što si ih pokidala, nije me briga za njih. Molim te nemoj plakati."
Ovo što je rekao je donelo novi nalet bola. Novi talas suza jer nisam mogla uraditi ništa osim da odmahnem glavom. Nisam plakala dugo. Nisam plakala često, a sada je sve to izlazilo iz mene.
Neko je provirio u sobu, čula sam to, ali nisam se ni trudila da shvatim ko je u pitanju. Alek je odmahnuo glavom i ko god da je to bio zatvorio je vrata i otišao.
" Hoćeš li mi reći zašto plačeš? Hana misli da je ona nešto pogrešno uradila. Siguran sam da će i Eon misliti isto. Znam da sam ja kriv, nešto što sam naslikao pre više vekova, nešto na šta sam i zaboravio da sam naslikao. Ne želim da plačeš zbog gluposti, to su samo slike koje sam naslikao kada sam se tako osećao i to je prošlo", objašnjavao mi je pokušavajući da me umiri. Nisam više jecala, to je barem prestalo. Nos mi je curio i svakih par sekundi sam ga brisala rukom, ali bih opet zagrlila Aleka čim bih završila sa nosom. Jesam plakala zbog onoga što je naslikao, ali to što je on naslikao je nešto što sam ja uradila.
" Nisi zaboravio na to, zato ih i čuvaš", odgovorila sam jedva razgovetno. Nisam mu prebacivala, nisam ga nazvila lažovom. Samo sam rekla onako kako jeste jer sam ga poznavala i znala sam zašto čuva baš ove slike.
" Čuvam ih da ne zaboravim, velika je razlika između te dve stvari. Mada sada ću izgleda morati zaboraviti kada si ih većinu uništila", govorio je ozbiljno, ali se i šalio. Nije znao kako da se ponaša i jako je pazio šta i kako govori. Nikada me nije video ovakvu. Mislim da niko nije i ni ja sama nisam znala šta mi je sada potrebno da me umiri. Uzdahnula sam tužno i obrisala nos još jednom. Alek je nervozno prešao rukom preko mog lica, navodno kako bi mi sklonio kosu, ali je to uradio kako bi proverio da li još uvek plačem. Skoro sam se nasmejala tome.
" Dobro, sada kada je ta slavina zatvorena. Hoćeš li mi konačno reći zbog čega si plakala?"
Nasmejala sam se na momenat pre nego što sam osetila da su suze opet krenule jer sam bila ušuškana u mraku i držala sam oči zatvorene. Sve što sam mogla videti sada je bila ona slika na kojoj imam zlatna krila i štitim nemoćno krilato biće od mračnog demona. Zagrlila sam ga čvrsto, baš kao i na slici. Iste sekunde je povukao jorgan i ušuškao me grleći me rukama i jorganom istovremeno i to je bilo savršeno. Možda mu ne bih mogla reći zašto sam plakala, možda mu ne bih mogla objasniti zašto nije bio u pravu, ali sam mu mogla pokazati sliku koju ja vidim. Udahnuo je iznenađeno i znala sam da vidi ono što sam želela da vidi. Slika u mojoj glavi nije mogla biti onoliko lepa koliko bi bila da ju je on osmislio i naslikao, ali se svejedno jasno videlo ono što sam želela da mu poručim. Biće sa ogromnim belim krilima drži u svom naručju malo tamno biće i grli ga, štiti ga svojim rukama i krilima od svega. Pre nego što je stigao da mi servira bilo kakav komentar u vezi toga kako ga ja ne vidim kako treba pokazala sam mu sliku koja me je rasplakala. Gledala sam kako se slika menja u mom umu, gledala sam je kako se pretvara u realnu sliku, u sliku kakva je trebala biti.
" To baš i nije veoma maštovito. Da li je to najbolje što umeš?", pitao je odjednom smešeći se uz moj obraz, osećao je olakšanje jer nije ništa uradio, osećao je olakšanje jer mi nije verovao svakako. Zamahnuo je jorganom jednom kao krilima pre nego što me je poljubio u vrat. Nasmejala sam se ovome, kako i ne bih. Nije mi odgovorio nekakvim glupim stavom o sebi, jeste da se šalio sa mojom verzijom njega, ali je barem nije ismevao onako kako sam znala da može.
" Nismo svi umetnici kao ti Alek. Nisam sigurna ni da li si ti toliko dobar kao što si nekada bio. Vidim da ne slikaš više, zato je moguće i da sam bolja od tebe", odgovorila sam mu i bila počašćena zaprepašćenim uzdahom. Pre nego što me je zagolicao. Pokušala sam da se izmigoljim, da pobegnem od njega. Nisam mogla da verujem da me golica jer niko to nije radio nikada, osim možda Miha par puta. Pokušala sam da ne razmišljam da se ponašamo kao da imamo petnaest godina, ali sam se smejala toliko jako da sam mislila da ću se stvarno upiškiti jer nisam još uvek otišla da obavim tu prirodnu potrebu.
" Alek prekini! Prekini upiškiću se", bunila sam se dok sam se bacakala po krevetu kao da imam napad epilepsije. Prekinuo je iste sekunde i ispravio se spustivši zadnjicu na svoje tabane. Raširio je par puta jorgan kao krila i namignuo mi pre nego što je legao kraj mene. Podbočio se na lakat i posmatrao moje lice zamišljeno par sekundi pre nego što se bacio na leđa kao da se predaje.
" Voleo bih da mogu da promenim to što jesam Luna, da budem to što ti vidiš, ali to nisam ja. Ja sam sebično stvorenje, ja želim ono što želim i neću preterano razmišjati o tome šta sve moram da uradim da to dobijem. Ne kažem da ne radim oko toga da ne povredim tebe ili one koje ja volim, šačicu njih zapravo. Samo čak i to je sebično jer ne postoji ništa što ja ne bih uradio za tebe i nije me briga šta je to. Da nisi u pitanju bila ti već neka druga osoba i da sam pred njom ubio osobu koju voli kao što sam uradio tebi, ne bih razmišljao o tome uopšte. Ne bi me bilo briga. Ubio sam hiljade duša, vampira, koji nisu bili svi zli. Mnogi od njih su se samo trudili da urade najbolje što mogu sa onime što imaju. Ja nisam ni trepnuo na njihove želje i molbe jer me nije bilo briga. Ni sam ne znam koliko ljudi sam ubio u proteklih dvesta godina. Neki jesu bili loši, neki jesu zaslužili to, ali ja nisam Bog da im presudim. Mnoge sam žrtvovao da bi vi mogli da živite, mnoge sam ubio samo zato što su čuli nešto ili znali nešto. Neke sam ubio samo zato što su mi dali informaciju koja mi je bila od pomoći, a ja nisam mogao dozvoliti da osoba sa takvom informacijom nastavi da hoda i govori. Čak se ni ne sećam njihovih likova. To sam ja Luna i to se nikada neće promeniti."
" Osamsto dvadeset pet hiljada sto šezdeset i sedam", odgovorila sam mu dok sam gledala kako gleda u pafon. Nije slagao ni jednu stvar koju je rekao. To jeste bio on, samo što nije razumeo da smo to svi mi. Svako od nas bi uradio isto što je on uradio i niko od nas nije imao prava da ga smatra išta gorim od sebe. Okrenuo se ka meni i mrštio se zbunjen zbog broja koji sam rekla, ali to je bio moj broj. Broj sa kojim se on nikada neće moći porediti. Broj koji ni jedna duša ne može dostići, možda čak ni Nero iako je Nero bio odgovoran za više, nije direktno bio njegovbroj. Zato što sam samo ja ono što niko nije bio.
" Da li igramo igru kada govorimo nasumične stvari kako bismo zbunili drugu osobu? Jer ako je to u pitanju mogu ti reći da si uspela", nestala je ozbiljnost iz njegovog glasa. Rekao je ono što je trebao reći ozbiljno. Nije želeo da me pita šta mislim o tome jer je mislio da ja ne želim da pričam o tome iako sam mu upravo dala svoje mišljenje o njegovoj takoreći mračnoj strani.
" Ne. Sigurna sam da je to tačan broj. Ne grešim u takvim stvarima", odgovorila sam mrtva ozbiljna i na momenat se i on uozbiljio pre nego što je opipao moje čelo dlanom kao da proverava da li imam povišenu temperaturu.
" Da li se ti dobro osećaš? Ponašaš se veoma čudno danas. Možda bi Eon i Hana trebali da te bolje pogledaju", bio je zabrinut za moje mentalno stanje, ali ja se nikada nisam osećala trezvenije jer nikada nisam rekla na glas ono što sam upravo planirala da mu kažem.
" Ja sam smrt Alek, zaboravljaš na to. Broj koji sam rekla je moj broj, broj Smrti. Šta god ti uradio, šta god ti mislio o sebi ti nikada nećeš nositi toliki broj na duši. Misliš da ja mnogo toga ne znam, misliš da ja mnogo toga ne vidim, da zaboravljam ko si ti i šta si ti. Ti si taj koji mnogo toga ne zna, koji ne vidi i koji zaboravlja šta sam ja. Ja sam smrt i ubila sam previše ljudi, više od tebe i Nera zajedno. Radila sam to pravdajući to time da su bolesni, da im nema spasa, ali svejedno sam im presudila. Nero nije ubijao onoliko koliko je terao druge da ubijaju umesto njega, koliko je mene terao da ubijam zbog njega. To je moj teret da nosim što sam bila lakoverna, što sam verovala Neru i čak ni to nije opravdanje. Sve što ti misliš da jesi, što kažeš da se neće nikada promeniti, ja ti mogu reći da hoće. Promeniće se kada pošaljem Nerovu dušu u pakao jer tada više nećeš biti primoran da ikada uradiš bilo šta što se kosi sa onime što si ti, a to je daleko od mračnog bića kojim sebe smatraš."
Slušao me je pažljivo, nije menjao izraz lica ni sekunde. Jeste bio iznenađen, nije očekivao ni jednu reč koju sam rekla, ali nije više bio zabrinut za mene. Nije progovarao nakon što sam rekla šta sam imala, nakon što sam rekla ono što nisam smela čak ni pomisliti. Izraz lica mu se nije menjao, ali me je gledao drugačije, video me je drugačije i trebalo je sve što sam imala da ne zaplačem sada. Jedino što je držalo suze podalje je bilo to što me je voleo, osećala sam to sada jače nego ikada pre, a onda su odjednom došli svi osećaji koji su se skrivali iza šoka. Pokrenuo se prebrzo i pre nego što sam stigla išta da kažem ili uradim ljubio je moj stomak i svlačio moju majicu preko moje glave. Nisam stigla ni redovno da uživam u osećaju kada se zaustavio i zarežao besno. Nisam ga ni videla jer je bio ispod jorgana, ali sam se nasmejala kada se njegova glava pojavila ispred mene. Mrštio se iznervirano, ali ne zbog nečega što sam ja rekla ili uradila. Poljubio me je kratko pre nego što je ustao i posle sekunde mi dodao odeću.
" Vreme je za večeru", prokomentarisao je pre nego što sam stigla da ga pitam šta se uopšte dešava. Podigla sam se u sedeći položaj opijeno jer je pre dve sekunde ljubio moj stomak i sada sam trebala ustati i ponašati se normalno.
" Večera za mene pretpostavljam", prokomentarisala sam ni sama ne znam zašto dok sam prevlačila majicu preko glave. Uspela sam nekako da se upetljam u rukave i znala sam da se smejao dok me je oblačio jer je bilo očigledno da to neću uspeti uraditi sama. Moje misli su plivale sasvim drugim tokom.
" Da nije tako ne bih te oblačio sada", prokomentarisao je kada je konačno uspeo da prevuče majicu preko moje glave. Nije mi baš pomogao da se umirim time što mi je rekao.
" Onda nisam gladna", rekla sam smešeći se dok je oblačio na mene trenerku. Odmahnuo je glavom smešeći se i podigao me na noge sa lakoćom. Prevukao je materijal preko moje zadnjice i zagrlio me kratko pre nego što je uzdahnuo kao da se predaje.
" Primamljivo, ali čak i Smrt mora jesti. Prespavala si dva cela dana."
" Smrt mora prvo da piški", odgovorila sam i klimnula glavom ozbiljno na šta se on zakikotao, ali me je poljubio u čelo i uhvatio za ruku pre nego što smo oboje krenuli ka vratima.