Moje ime je Život 02 ✔️

Moje ime je Život 04

Vesnik Smrti

03

To veče sam prvi put čuo tu prokletu rečenicu. Prvi put od sto četrdeset i sedam puta koliko sam je puta čuo u narednih gotovo godinu dana. Čuo sam je svaki put kada bih je zaista želeo poljubiti iako to nisam ničime pokazao jer sam veći deo vremena želeo da je poljubim iako je nekada bilo teško odoleti. U tim momentima bih bio počašćen ovom rečenicom uz kikot ili udarac preko ramena, sve veoma drugarski. Čuo sam je svaki put kada bih je zagrlio duže nego što je ona smatrala prijateljskim ili kada bih je pomazio po leđima. Čuo sam je previše puta ničim izazvano, tada sam mislio da ona zapravo to govori kako bi sebe podsetila na svoje glupo pravilo. Zapravo sam se tada osećao još gore nego kada bi me otvoreno odbila, zato što je to značilo da i ona to želi, ali se drži glupog pravila. Čuo sam tu rečenicu svaku put kada bih je otvoreno pitao zašto ne želi da budemo zajedno. Vremenom sam se počeo i šaliti na taj račun, naravno svaki put sam se trudio da tako deluje, da me ne povredi kada to kaže, ali sam se nekoliko puta istinski šalio čisto da bih je gledao kako crveni dok izgovara svoje pravilo kao da je Božija zapovest. Nekada bih prosto rekao reči kako bih je preduhitrio. Bez obzira na sve, vreme koje sam proveo sa njom je bilo najlepši period moga postojanja i ona jeste bila moj najbolji prijatelj, ali sam takođe znao da je to osnova svake prave ljubavi, a istinu za volju davno sam priznao sebi da je volim. Više od prijatelja, mnogo više od prijatelja. Siguran sam da i ona to zna, možda čak i ona voli mene, ali iz nekih njenih uvrnutih razloga neće to da prizna ili prihvati. Nisam znao, ali sam bio uveren da će doći dan kada će prihvatiti to, a ja sam živeo za taj dan kada ću joj moći reći ne Luna mi možemo biti samo prijatelji i još hiljadu drugih stvari koje sam skupljao samo za tu priliku. Samo malo da je mučim pre nego što puknem od sreće.
" Voleo bih da upoznam tu tvoju devojku koja ti svako malo okupira misli do te granice da nisi ni svestan da postoji svet oko tebe. Moram je pitati kakvu je to čaroliju bacila na tebe, mislim da bi mi to bilo od koristi."
Nero me je vratio u stvaran svet i uneo mi nervozu jer mi se nije svidelo što je on ovde iz nekog razloga. Uveravao sam sebe da je to zato što nisam želeo dodatno da lažem Lunu, da nisam želeo da mešam moj tajni život sa njom, ali sam bio svestan da je nešto sasvim drugo u pitanju iako nisam znao tačno šta.
" Ona mi nije devojka, mi smo samo prijatelji", odgovorio sam mu i zakikotao se shvativši da sam ovo rekao kao mrzovoljni tinejdžer. Nero je samo klimnuo glavom smešeći se u stilu Da, to je bilo veoma uverljivo. " Osim toga ona je obično ljudsko biće koje ne zna šta sam niti da lovim ono što sam niti da imam prijatelja koji je poznat pod imenom Život. Ne bih želeo da mešam ovaj život sa njom. Bez uvrede, ali ne želim da je upoznam sa božanstvom na zemlji."
Ispravio se nadmeno i zavrteo rukom ispred sebe kao što su kraljevi radili zatim je prebacio peškir preko ramena i opustio se.
" Ako ti tako želiš poštovaću to. Čim se istuširam bežim jer vidim da želiš da je vidiš što pre, neću trošiti tvoje vreme više. Nadam se samo da ću biti kum i da je nećeš pretvoriti u vampira kada joj ja mogu dati ono što tebi na žalost ne mogu. Sada odoh da se otuširam jer smrdim ni nalik na božanstvo na zemlji."

Otišao je ostavivši me sa sasvim novim nadanjima i maštanjima, a to mi nije trebalo. Ne, nakon što je nisam video više od nedelju dana, ne, nakon što nisam uspeo ni da je poljubim za skoro godinu dana koje sam proveo sa njom. Nisam se smeo nadati nečemu toliko velikom kada nisam mogao dobiti ni poljubac.
" Mi smo samo prijatelji mi ne možemo biti ništa više..."
Prestao sam da imitiram njenu jedanaestu Božiju zapovest. Nakrivio sam blago glavu jer je nešto lupilo ispred mog stana. Čuo sam da je nešto strugalo u bravi i našao se u malom hodniku sakrivši se iza vrata u mraku. Gotovo sam frknuo kada je neko ušao u moj stan. U moj stan! Ovo je najveći baksuz u istoriji, a ja nisam bio raspoložen za ovo sada. Bio sam premoren, bio sam izubijan, bio sam nervozan i želeo sam samo da vidim Lunu. Nisam imao ni vremena ni živaca za ovog lopova koji nije mogao odabrati gore mesto u koje će provaliti. Sitna figura je udahnula duboko i kunem se da sam čuo kikot kada sam se pokrenuo, ali nije trajalo duže od stotinke jer sam nesretnog lopova već držao pribijenog uza zid veoma se trudeći da se setim da je u pitanju ljudsko biće, ali mi nije baš uspevalo. Bio sam siguran da sam mu morao polomiti barem neku kost. Samo što nije bilo jauka niti bilo čega sličnog osim činjenice da nije mogao da izdahne niti udahne.
" Ko god da si, izabrao si jako loš dan i pogrešnu osobu", procedio sam kroz zube, osećao sam da ću zarežati ako samo pokuša da odgovori bilo šta pokušavajući da se izvuče ili Bože mu pomozi ako pokuša da me napadne.
" Alek, ja sam", nisam bio siguran da li su ovo bile zapravo reči ili sam umislio da sam je čuo, ali sam odjednom bio svestan njenog mirisa. Nisam ni disao do sada, plašio sam se da ću izgubiti kontrolu. Kao što sam je očigledno izgubio, trebao sam znati da je ona. Udaljio sam se od nje koliko sam mogao i otvorio vrata puštajući svetlost u mali hodnik.
" Izvini, ali... Žao mi je, ali sada nije baš najbolji trenutak", kada sam je video našao sam se ispred nje, spustio sam lice na visinu njenog i govorio nežnje nego što sam mislio da sam u stanju, ali nisam želeo da me se plaši. Odmeravala je moje lice zabrinuto, nekoliko sekundi pre nego što je prešla pogledom preko mene celog. Zatvorio sam oči na momenat iznervirano jer sam bio svestan da će videti modrice, nisam imao objašnjenje za to. Kada sam otvorio oči njen pogled se našao na mom licu dok su njeni obrazi rumeneli. To što je rumenela jer je prešla pogledom preko mene nije bila reakcija koje sam se plašio. Zanimljivo.
" Ovaj... Samo sam želela da vidim da li je sve u redu i... ostaviću te da se odmoriš", glas joj je bio neobično tužan, tužniji nego što sam verovao da može biti. Daleko tužniji nego što sam mislio da mogu podneti i to je skrenulo moje misli sa njene reakcije na to što me je videla bez majice. Pre nego što sam stigao išta da je pitam okrenula se, a ja sam shvatio da ne mogu ništa da uradim povodom toga sada. Nero je još uvek ovde, nije mi bilo jasno kako ona ne čuje tuš. Kako bih joj išta od ovoga mogao objasniti?
" Videćemo se kasnije, samo sada stvarno nije dobar trenutak", želeo sam da ode kući, ali sam više od svega želeo da ostane, da je zagrlim i da sedimo u tišini dok se ona ne bude osećala bolje. Shvatio sam da sam zvučao hladno, ali nisam mogao da dozvolim da ona vidi Nera.
" Nedostajala si mi."
Iznenadila me je kada se okrenula i zagrlila me čvrsto. Ovo nije bio običan zagrljaj. Nešto jako čudno se dešavalo, želeo sam da znam o čemu se radi. Iskreno sam se plašio da joj uzvratim zagrljaj jer sam je malopre skoro ubio istim tim rukama. Kako da je sada utešim njima, kako uopšte da je pustim i nateram da ode, a veoma je važno da ode što pre. Zagrlio sam je nežno, trudeći se da je ne stisnem prejako, a njen stisak je nekim čudom postao još jači. Nešto veoma gadno se desilo jer me nikada nije grlila ovako, ma koliko dugo da sam bio odsutan.
" Ko ga jebe... Idemo", trebao sam se odmah toga setiti. Pustio sam je tek toliko da uzmem jaknu i obujem patike, stajao sam spremno i čekao da se ona pokrene.
" Obavi što moraš, ja sam svakako došla samo da proverim tvoj stan, nahranim tvoju zlatnu ribicu i da ukradem tvoju majicu. Ovo će poslužiti sasvim dobro."
Da ukrade moju šta? Podigao sam obrve kada je svukla jaknu sa mog ramena. Šta se ovde dešava?
" Da li ti često kradeš moje stvari?", nije bilo bitno da li to zaista radi, izgledala je bolje sada. Nisam želeo da mislim o tome zašto joj je trebala moja majica, ali mi je prijalo jer je bilo očigledno da je to bilo nešto što je ona smatrala da će je utešiti. Želeo sam da je pitam o tome, želeo sam da joj nabijam na nos to što sam joj očigledno nedostajao i to ni najmanje prijateljski kada joj je bio potrebna moja majica da je uteši. Nisam smeo ništa da je pitam jer nisam smeo odugovlačiti, Nero će izaći u roku od par minuta.
" Otkrio si moju tajnu, kleptoman sam", slegnula je ramenima ni najmanje postiđena ovim čudnim ponašanjem. Bila je tužna, toga sam bio svestan, ukrala je moju jaknu kako bi se osećala bolje, došla je sa tom namerom i sada se šali? Podigao sam levu obrvu u neverici. Kakav je ovo obratan dan? Da li to njoj srce brže lupa jer je ja odmeravam zbunjeno? Šta se sa njom desilo od kada sam otišao?
" Idem sada, nemoj me terati dugo da čekam."
Ne. Danas nije obratan dan. Toliko sam bio okupiran činjenicom da je Nero ovde, da želim da ona ne bude ovde, umoran i zbunjen njenim ponašanjem... Sve to nije opravdanje, trebao sam odmah znati o čemu se radi. Ona je provela sa mnom četvrti februar trebao sam znati da je ovo njen četvrti februar.
" Sranje. Sranje... Danas je taj dan."
Voda je prestala da teče, Nero će izaći za manje od pet minuta, a ja ne mogu sada da joj kažem da ide, ne mogu. Sranje!
" Sačekaj me kući, dolazim za sat vremena. Obećavam."
" Naravno", bila je ne samo iznervirana, bila je jebeno besna na mene.
" Ne razumem", nije mogla znati da nešto krijem, nije mogla da se naljuti ovoliko zato što sam tražio da me sačeka samo sat vremena. Do pre pet minuta nije ni znala da sam u gradu uopšte.
" U redu je Alek, ne moraš dolaziti. Imaš društvo, neću ti prekidati zabavu", govorila je kao da mi bilo čije društvo može biti važnije od njenog. Kao da je mene sramota nje i ne želim da je upoznam sa mojim društvom, bilo je obratno zapravo. Samo što ona naravno ne bi pomislila da je tako.
" Pogrešno si shvatila."
"Mislim da sam velika devojčica i znam šta se ovde desilo. Ne brini se, dovoljno sam velika devojčica da se znam sama vratiti kući."
Kako je to rekla okrenula se i uhvatila se za bravu, a ja sam konačno shvatio na šta tačno ona misli kada kaže da zna šta se desilo ovde. Imao sam na sebi samo donji deo trenerke i neko je bio u mom kupatilu i da se nije već ponašala kao da joj je stalo ne bi verovao da je stvarno ljubomorna. Bez razmišljanja sam je okrenuo i pribio uza zid ne dajući joj mogućnost da pobegne ovaj put. Nije čak ni izgovorila jedanestu Luninu zapovest.
Držao sam njeno lice u mojim dlanovima i odmeravo njene oči na ivici suza. Nisu suze pretile jer je danas bio dan kada ju je ostavio njen smeđokosi dečko, pretile su jer je mislila da sam ja bio sa drugom devojkom. Luna je bila ljubomorna i ja sam imao poteškoća da ne prasnem u smeh jer je to bilo apsurdno zbog previše razloga.
" Da mi nisi ponovila hiljadu puta kako želiš da budemo samo prijatelji pomislio bih da si ljubomorna", prošaputao sam smešeći se kao i svaki put, samo što sam ovaj put bio pun nade i želeo sam više od svega da mi ne servira jedanaestu zapovest jer ću jebeno poludeti. Da je ovo bio bio ko znao bih da je ljubomorna i ne bih sumnjao u to, ali ovo je bila Luna i nikada nisam bio siguran u to šta ona misli ili želi.
" Ne vidim zašto je uopšte bitno šta ja mislim. Molim te pusti me sada, ne želim da nas tvoja prijateljica vidi pa da te dovedem u neprijatnu situaciju", govorila je tiho kroz stisnute zube. Nije želela da prizna ono što se jasno videlo na njenom licu, mislila je da je propustila šansu i da ja imam drugu devojku. Možda mogu biti tek toliko strpljiv da je nateram to i da kaže. Možda mogu biti tek toliko strpljiv da budem u potpunosti siguran da se o tome radi.
" Rekao sam ti da ti uvek loše protumačiš situaciju, ali ja sam jako dobar u čitanju ljudi. Ti jesi ljubomorna", želeo sam da joj nabijam na nos ovo, želeo sam da joj kažem sve što sam skupljao mesecima čekajući ovaj momenat. Samo što je to bilo tek u trećem planu jer sam želeo da čujem da to kaže, želeo sam da budem siguran, želeo sam nju.
" Alek, nije me briga, radi šta hoćeš. Tvoj život, samo ne volim kada neko krije nešto od mene." Prvi put sam je gledao kako toliko otvoreno laže. Takođe sam bio svestan da rumeni i da je cela težina njenog tela u mojim rukama, da je sada pustim spuzala bi se na pod. Malo je reći da me je sve ovo činilo veoma srećnim. Svejedno nisam želeo da mislim o ničemu, nisam želeo da se nadam iako sam po prvi put znao da je onako kako mislim da jeste, reći će ono što toliko dugo čekam da čujem. Da li sam ja upravo za par meseci pomislio da je to dugo? Skoro sam se nasmešio tome. Apsurd u najosnovnijem obliku, meni par meseci ne znači ništa, ali njeno vreme je ograničeno, a samim tim se moj pojam vremena menja. Mogla je biti moja sve ove mesece, ali mi je veoma prijalo to što je toliko ljubomorna ne znajući da nema ni najmanjeg razloga za to. Nisam uopšte mislio da je ona ljubomoran tip.
" Kao što ti sada pokušavaš da sakriješ da si ljubomorna?"
Podigao sam levu obrvu upitno, testirajući ono što mi nije promaklo kada sam to uradio prošli put, a nisam ni bio razočaran. Tihi zvuk se oteo iz njenog grla iako se jasno trudila da se to ne desi, srce joj ubrzalo ritam. Ovo je dobro za znati.
" U redu, ljubomorna sam, sada me pusti da idem kući. Tvoja gošća će izaći iz tog kupatila, ja ne želim da budem ovde tada."
Nisam mogao da kontrolišem moj osmeh, nije bilo ni potrebe za to sada, konačno je rekla ono što sam čekao. Sada mogu da joj kažem istinu pa neka se desi šta se desi. Iskreno čekam da vidim da li joj lice može biti rumenije nego što već jeste.
" Šta bi rekla kada bi znala da je moja gošća zapravo moj stari prijatelj, moj prijatelj koji je anatomski sličniji meni nego tebi? Da li bi ti smetalo da te on vidi?"
Prvo je bila besna što joj nisam to odmah rekao, a onda se vidno opustila. Bio sam toliko fokusiran na mimiku njenog lica, položaj njenog tela i otkucaje njenog srca da me je samo to držalo da ne puknem od zadovoljstva.
" Ne, ne znam šta bih rekla kako bih se izvukla iz ovoga", nije delovalo da uopšte želi da se izvuče iz ovoga, a meni je bilo drago što nije sebe ubedila da mora da nađe način da ovo opovrgne. Sada je moj red, osim što me nije bilo briga da joj vratim milo za drago. Dobio sam ono što sam želeo i nisam planirao da traćim vreme na bilo šta drugo.
" Dugo sam čekao ovaj momenat, moram priznati, vežbao sam šta bih ti sve rekao u ovom momentu. Iskreno, jebe mi se za reči sada."
Toliko sam čekao i želeo ovaj momenat da sam zaboravio da je ona krhko ljudsko biće, ali nije delovalo da njoj smeta. Raspustila je moju kosu ni sam ne znam zašto, mada mi jeste na čudan način prijalo kada je uplela u svoje prste i počipala me. Nisam bio svestan kada sam je podigao, ali sam bio svestan njenih nogu oko mog struka jer je sve iščezlo iz mojih misli. Imao sam osećaj da se vreme zaustavilo u ovom momentu, imao sam osećaj da samo ona i ja postojimo u prostoru i vremenu.