¤Human¤
Okrenula sam se prema njima. Srce mi je opet zakucalo brže. Od straha. Sve me više i više strah.
"Znači... moram biti još dva dana ovdje?"
"Da. Radi promatranja. Mislim, imala si jak udarac u glavu. Čudilo bi me da su te danas pustili."rekao je Blanco. Sjela sam na krevet i uzela tu zdjelicu sa... tim nečim... kašastim boje govna. Nevoljko sam uzela u žlicu i stavila u usta. Nije uopće nekog finog okusa, ali... gladna sam tako da bi sada i govno pojela. Vanessa i Blanco su se blago smješkali. Uhm... a da prestanem jesti kao svinja?
"Što je bilo?"upitala sam ih.
"Sara, nikada nisi ovako slasno jela. Ovo je prvi put da te vidimo da ovako jedeš."rekla je Vanessa.
Zacrvenjela sam se. Ne znam da li bi trebala to pitati ali... vrijedi riskirati.
"Uhm, možete li mi ispričati nešto o meni?"
"Naravno."odgovorili su jednoglasno. Vanessa je sjela kraj mene i primila me za ruku. Biti će ovo duga priča.
(...)
Kroz cijelu tu priču shvatila sam da sam iz Hrvatske, glavnog grada Zagreba. Neymara sam upoznala kad sam bila sa razredom na maturalcu u Barceloni. Imala sam najbolju prijateljicu Filipu. Nadimak joj je bio Fi. Posvađale smo se kad sam se vraćala u Barcelonu da se pomirim sa Neymarom. Neymar me izbacio i te noći sam pokisla. Blanco me pronašao i pružio mi pomoć. Sada živim kod njih. No, u cijeloj toj priči nisu spominjali moje roditelje. Zar ih nemam?
"Ah, život mi je prekrasan..."sarkastično sam rekla."Pun drame. A, Vanessa... gdje su moji roditelji?"oboje su se sledili. Utihnuli su. Čula se samo buka automobila koja je dolazila sa ulice. Što sam krivo rekla?!
"Am, Sara... ti i tvoji roditelji... niste baš u dobrim odnosima."oprezno je rekla promatrajući moju reakciju. Oh... otvorila sam usta da nešto kažem. I tada, prekinuta sam ulaskom dvojice mladića plavih očiju u sobu. Sliče si. Možda su braća. Jednom ću dati nadimak Jeziv a drugome Zgodni. Mislim, i onaj Jeziv je zgodan i privlačan, ali njegova jezivost više prevladava. Nekako su mi poznati, ali se ne mogu sjetiti odakle.
"Vanessa, Blanco."progovorio je Zgodni. Znam tebe! Tvoj glas mi stvarno godi, mislim da me on čak i izlječio."Trebali bi ići van, pa da mogu Cornelia i Roberto ući."kimnuli su glavama i ustali se. Zgodni me pogledao i nasmješio se. O-moj-Bože... taj osmijeh... ta dva reda blistavo bijelih, ravnih zuba... očarana sam!"Sara, nadam se da ćeš se brzo oporaviti pa da ćeš se vratiti kod nas. Pusto je bez tebe."namignuo mi je. Namignuo mi je! Bože, ponašam se kao neka tinejđerica. A to nisam. Barem koliko sam uspjela Vanessu shvatiti.
"A-aha. Hva-hvala."promucala sam. Obrazi su mi počeli gorjeti. Stvarno? Lik se šarmerski nasmješio i izašao poslije Vanesse, Blanca i Jezivog. Jezivi je očito šutljiv lik. Nisam se ni stigla okrenuti a u sobu je uletjela neka ženska. Starija ženska. Iza nje je došao neki postariji muškarac. Žena me zagrlila a muškarac se rukovao sa mnom.
"O Sarita moja, kako si mi?"uplašeno je pitala držeći dlanove na mojem licu.
"Ja... dobro sam. Valjda. Ovaj... zar nisam ja Sara?"zbunjeno sam pitala. Žena se zahihotala i stvarno se zacrvenila.
"Jesi, ali Sarita ti je nadimak. Znaš li tko sam?"pitala je.
"Uhm... ne znam tko ste vi oboje."oprezno sam rekla proučavajući njihovu reakciju.
"Ja sam Cornelia Matta, a ovo je moj muž Roberto Matta. Mi smo nekim dijelom tvoja obitelj."blago je rekla. Kimnula sam glavom. I dalje ne znam tko su ni što su...
