*pripovedac*
~Delilah nije znala da rec ZAUVEK ne postoji. Barem ne za ovaj slucaj. Jos uvek nije svesna svega sto se desava. Ni ne sluti sta joj se moze desiti. Kakva promena ju ceka kod tetke. Ne sluti da je N. Y. prljav i da tamo zive samo prljavi ljudi. A sto je najvaznije, nije svesna da joj zivot pocinje tek sada. Sa 22. ~
Avion se polako spusta, a ja ne mogu da docekam da izadjem iz njega. Ovde jeste zanimljivo, ali polako dosadi. Dok sam cekala da izadjem iz te velike naprave, osetila sam kako se neko igra s mojom kosom. Okrenula sam se i videla smedjokosu devojčicu. Nevini smesak joj se pojavio na licu, dok su joj krupne, kafene okice bile uprte u mene. Nasmesila sam joj se, kada sam je pomazila po glavi. Mnogo je slatka. Htela sam da je pitam kako de zove, koliko ima godina, ali reci jednostavno nisu izlazile iz mene. Nikada nisam znala komunicirati sa drugima. Bilo li to dete ili starija osoba. Jednostavno nisam mogla. To je jace od mene.
'Ajde, prohodajte gospodjice! '
Viknuo je neko, na sta sam se trgla i sklonila pogled sa njenih okica. Stari gospodin je nakrivio glavu, da me vidi i vikao. Nisam vise cula sta. Jos jednom sam pogledala onu malu devojcicu i okrenula se i otisla. Silazeci sa tih stepenica, usta su mi se sama od sebe otvorila. O... Moj... Boze. Zar je ovo N. Y.? Nemoguce!
***
Vec nekih dvadeset minuta setam unaokolo i trazim govornicu. Trebao mi je telefon. Ulice su uzasne. I zaista sam razocarana ovim mestom. Svuda okolo je smece, a kante su prazne. A mislila sam da je to mesto iz snova. Ali sada vidim da vraga jeste.
Znajuci da cu se muciti jos najmanje pola sata, usla sam u neki kafic. Ou, nisam trebala ovde, ali sta je tu je. Vazduh unutra se osecao na alkohol, a namestaj je bio u tamnim bojama. Kao i zidovi. Nekako se cinilo kao uzasno mesto, ali mi treba telefon. Dosetala sam do sanka i pitala jednog decka koji je stajao tamo, dali mogu da telefoniram ovde nekako. Klimnuo je glavom i doneo mi telefon. Bio je to onaj okrugli. Na 'točak'. Okrenula sam broj tetkine kuce i cekala da se javi.
#'Halo? '
Prozborio je ozbiljan glas moje tetke, koju nisam videla ko zna koliko.
#' Tetka, ja sam. Delilah. '
#' Ooooo, duso tetkina, pa sta mi radis? '
#' Trenutno sam u N. Y. i ne znam kuda da idem da dodjem do tvoje kuce. '
Objasnila sam joj. Nadam se da su joj rekli da dolazim.
#' A gde si tacno duso? '
Gde sam? Joj, gde sam? Pocela sam se okretati da vidim ime ovog kafica, ali nista.
#' Ammm... '
Zgrabila sam neki papiric koji je stajao na sanku i pogledala u njega.
#' U Oazi sam. ' (okej, ovo sam lupila, ali to je sada najmanje bitno)
#' Aham. Slusaj. Skreneš levo na kraju ove ulice. Na uglu imas neku zelenu radnju. Onda ides pravo, pa desno. Zadnja kuca je moja. Ima belu ogradu.'
Jos uvek sam kontala kako i sta.
#'Hoces znati? '
#' Hocu, hocu tetka. '
Rekla sam s osmehom, da ne bi nesto posumnjala. Pa, valjda cu se snaci. Do mene je dosetao neki decko. Bio je poprilicno velik, ali se videlo da je godina, kao i ja. Pa, tu negde. Pokusala sam da ne obracam paznju na njega, dok mi tetka brblja nesto u slusalicu. Ali, ipak sam ga posmatral krajickom oka, i ako je ovde, pored mene.
' Ajde curo, mici se. '
Progovorio je, kada sam se okrenula ka njemu. Rukom sam prekrila donji deo telefona, da tetka ne cuje.
