The Other Side Of Us

Chapter 51: Time to fix things.

Prošlost/3 dana poslije

Harry's POV

"Gledajte..Ja znam da nisam bio pravedan prema vama i... nekako...tražim.."

"Ma šta tražiš Styles?!",derem se na samog sebe dok stojim ispred ogledala i po deseti put pokušavam nekako izvježbati ono što ću reći kad dođem kod svojih.

Ali jebeno ne uspijeva.

Ma kao da ću išta od ovih rečenica i zapamtiti kad dođem tamo.

Užurbano i grubo prolazim rukama kroz gustu,sada nešto kraću kosu.

Barem ne izgledam toliko jadno.

Nadam se.

Otpuhujem par puta i nekako savladavam samokontrolu te dolazim na neku razinu gdje me teško nešto može izbaciti iz takta.

Ali,strah me je.

Nisam ih vidio dosta godina,ne znam kako će itko od nas reagirati,pogotovo ja.

Ali,došlo je vrijeme da posložiš svoj život.

Kad pogledate,nije puno dobroga ostalo u mome životu.

Lotz je otišla,ne mogu ju naći,nemam prijatelja,opijam se,nemam obitelji,a Lotzini roditelji naglo mijenjaju mišljenja.

E pa,došlo je vrijeme da popraviš stvari,idiote.

Ako si ih znao uništiti,sad ih i popravi.

Sretno Harolde,trebat će ti.

25 minuta kasnije

Hajde,iziđi iz auta i pokucaj na ta vrata.Hajde,hajde.

Govorim samom sebi dok po treći put autom  kružim oko njihovog susjedstva i radim sve suprotno od svojih misli.

Grčevito stiskam volan dok iznova dolazim ispred njihove kuće koja je nekada bila i moja.

E sad ili nikada! I napokon zaustavljam auto ispred poveće crvene kuće u kojoj je bilo sve ono lijepo dok nisam poludio.

Srce je već odavno ubrzalo svoj rad,dlanovi se nenormalno znoje dok teškim koracima napokon izlazim iz auta,a kroz mene kao da prolazi mač nervoze i siječe me na pola.

A možda da se ipak vratim?

Da dođem neki drugi dan?

Možda nisu kući.

Možda im smetam?

Da.

Ne.

Da.

Ne.

Možeš ti to.

Ne mogu.

Možeš.

Ne mogu.

I ne znam niti kada niti kako,pronalazim sebe kako drhtavom rukom kucam dva puta na vrata.

Hajde,vrati se dok još nitko nije izašao.

Ne mrdaj.

Bježi odatle!

I taman da se okrenem,netko je ipak na moju (ne)sreću otvorio vrata.

Podižem pogled prema ovog puta plavu djevojku,mnogo zreliju i odrasliju osobu nego što je i bila.

Ali,nije sretna što me vidi.Štoviše,preplašena je.Vlastita te se sestra boji.Čestitam.

"Gemms..",prigušeno i što mekše to izgovaram,na što ona kao da se budi iz nekog svog svijeta i vraća se u realnost te joj se budi život u tim smeđim očima.