~ PROKLETI ~

Nepoznati Vrisak (48 Deo)

"Još jedan trening," promrmljala sam sebi dok sam koračala ka šumi. "Jer, naravno, šta je bolje od toga da ponovo testiram granice svog fizičkog i mentalnog sloma?"

Profesor odbrane već je stajao tamo, sa svojim neizostavnim čajem. Ponekad mislim da taj čovek ima tajni ugovor sa čajnom industrijom.

"Kasniš, Ildesova," rekao je, podižući obrvu.

"Kasnim jer sam pokušavala da pronađem volju za životom, ali izgleda da je ostala zarobljena u jučerašnjem blatu," odgovorila sam, prekrstivši ruke.

"Volja za životom? Pa, onda će ti se današnji trening baš dopasti."

Pre nego što sam stigla da odgovorim, pokazao je na ogromnu torbu punu kamenja. "Nosiš ovo do brda."

Gledala sam torbu, pa njega. "Molim? Vi stvarno mislite da ja nosim ovo? Da li ste sigurni da ste profesor odbrane, a ne profesor tortura?"

"Prigovaraš previše. Započni!"

Zastenjala sam dok sam pokušavala da podignem torbu. "Ovo kamenje nije prirodno. Sigurna sam da ga je neko začarao da bude deset puta teže!"

"Priroda je čarolija, Ildesova," rekao je ozbiljno. "I prestani da filozofiraš i hodaj."

Čarolija ha da je čarolija kamenje bi samo hodalo nema ovde nikakve čarloije samo nasilja.

Dok sam teturala uzbrdo, stenjala sam kao starica koja nosi ceo svoj životni teret na leđima. "Znate, možda ja jednostavno mogu da zamolim Ignjatija da se preda. Diplomatski pristup? Zvanična kapitulacija?"

Profesor se nasmejao, što me, iskreno, više uplašilo nego ohrabrilo. "Tvoja duhovitost ti neće pomoći u borbi, Ildesova."

Stigli smo na vrh brda, gde je, naravno, stajala neka ogromna prepreka. Ovog puta – zid. Doslovno zid od kamena.

"Penješ se preko," rekao je, kao da je to najlakša stvar na svetu.

"Znate, kad sam odlučila da budem veštica, niko mi nije rekao da ću raditi parkur," rekla sam, zureći u njega.

"Hajde, Ildesova, previše pričaš, premalo radiš."

Duboko sam udahnula i pokušala da se popnem. Naravno, skliznula sam na prvoj ivici i pala direktno na leđa. "Možete li barem razmisliti o penziji? Sigurna sam da biste bili sjajan penzioner."

Nakon nekoliko pokušaja, uspela sam da se popnem, zadihana i u modricama. On je stajao dole, s rukama iza leđa. "Vidim napredak."

"Napredak? U čemu? U skupljanju modrica?"

Taman kad sam pomislila da je gotovo, čula sam ga kako kaže: "Sada se koncentriši. Stvori magičnu barijeru oko sebe."

"Barijeru? Profesore, barijera je trenutno između mene i volje za životom!"

Ali pokušala sam. Fokusirala sam se, zatvorila oči i zamislila kako me energija obavija. Osetila sam blagi pritisak oko sebe, kao da me štiti. Otvorila sam oči i videla bledoplavu svetlost.

"Bravo," rekao je, prvi put zvučeći ponosno. "Ali moraš to održati duže."

Baš tada, pre nego što sam stigla da mu sarkastično odgovorim, začuli smo vrisak.

Naglo smo se okrenuli, a profesor je spustio šolju čaja – što je značilo da je stvar ozbiljna.

Vrisak je bio praćen plačem, dopirao je iz dubine šume. Pogledala sam profesora, a on je klimnuo glavom. "Idi!"

Srce mi je udaralo dok smo trčali ka izvoru zvuka. Kad smo stigli, scena nas je šokirala. Devojka je klečala na zemlji, držeći nešto u naručju, jecajući nekontrolisano.

Profesor je prišao oprezno, a ja sam ostala nekoliko koraka iza. Pogledala sam u njene oči pune bola i shvatila da je ovo nešto daleko opasnije nego što sam mogla zamisliti.

"Ovo... ovo nije trening," šapnula sam sebi, osećajući kako mi se nešto steže u grudima.

Profesor me pogledao preko ramena, sada potpuno ozbiljan. "Ildesova, sada je vreme da pokažeš šta si naučila."

Profesor odbrane je nestao. Jednostavno – nestao. Jedan trenutak je bio tamo, sledeći je ostala samo tišina. Ledena tišina koja me preseče do kostiju.

"Profesore?" pozvala sam ga, okrenuvši se oko sebe, ali odgovora nije bilo.

Devojka je i dalje klečala na zemlji, držeći nešto u naručju sto je odjednom nestalo . Njeno jecanje prelazilo je u jezivi, neprirodni ton, nešto između smeha i plača. Onda je podigla glavu.

Njene oči su bile crvene, krvave, pune mržnje. Na trenutak sam se ukopala u mestu.

"Monika..." glas joj je bio dubok, gotovo demonski i jako poznat.

"Šta ti se dogodilo?" pitala sam tiho, nesvesno napravivši korak unazad.

"Ona je jadna," progovorio je glas,  Bio je muški, hrapav, hladan. "Jadna devojka. Sve što je želela bilo je da bude voljena. Ali niko je nije voleo, niko je nije želeo."

Ignjatije, pomislila sam. On je bio ovde. On je kontrolisao ovu devojku.

"Šta si joj uradio?" viknula sam, pokušavajući da zvučim hrabro, iako mi je srce lupalo kao ludo.

"Ja sam je spasio," rekao je kroz njen glas. "Njena bol, njena patnja, sve sam to uzeo. Sada pripada meni. A uskoro ćeš i ti."

Devojka je krenula ka meni, njeni pokreti su bili kruti, poput lutke na koncima. "Ne možeš je  povrediti, Monika. Ne možeš povrediti nevinu jadnu devojku ."

Stajala sam nepomično, ukočena. Znao je. Znao je da se neću usuditi da povredim devojku, bez obzira na to što ju je on kontrolisao.

Njeni prsti su se ispružili prema meni, a ja sam se instinktivno povukla unazad.

Pala sam na zemlju, osećajući hladnu vlagu tla pod rukama. Prsti su mi slučajno dotakli grubo korenje drveta. Iznenada, tihi šapat prostrujao je mojim umom, dubok i star, kao da dolazi iz same zemlje.

"Magica purificans, libera animam innocuam," šapnulo je drvo, glasom koji je delovao drevno, ali umirujuće.

"Šta?" promrmljala sam, šokirana.

"Ponovi," insistirao je glas.

Devojka, koju je Ignjatije kontrolisao, krenula je ka meni, njeni pokreti postajali su sve brži i jeziviji. Oči su joj sijale bolesnom crvenom svetlošću, dok je Ignjatije kroz njen glas rekao:

"Ništa ti ne može pomoći sada, Monika. Pridruži mi se. Ostavljena si. Izdana. Kao što ćeš uvek biti."

Ipak, nisam poslušala njegov glas. Osetila sam snagu drveta kako prolazi kroz mene, i sa poslednjim atomom snage povikala:

"Magica purificans, libera animam innocuam!"

Korenje drveta je zasijalo zlatnim svetlom, poput mreže koja se širila kroz zemlju, obavijajući devojku.

Ignjatijev smeh pretvorio se u vrisak. Devojka je klonula, dok je iz njenih usta izašao oblak tamne energije koji je polako nestajao u vazduhu.

Iz tame, Ignjatijev glas se poslednji put oglasio, hladan i podrugljiv:

"Svi će te izdati, Monika. Kao što je profesor odbrane sada uradio. Ostavljena si. Pridružićeš mi se pre ili kasnije."

Onda je zavladao muk.

Kleknula sam pored devojke, koja je sada bila mirna. Njeno lice je izgledalo iscrpljeno, ali nežno, bez traga užasa koji ju je preplavio.

Srce mi je i dalje ubrzano kucalo, ali nisam imala vremena za predah. Njegove reči su mi se vrtele u glavi. "Svi će te izdati."

Možda je ovo bila pobeda, ali osećala sam da je bitka tek počela.