~ PROKLETI ~

Otkucaj Srca (44deo)

Drejkova perspektiva.

Sedim u svojoj sobi i razmišljam o njoj. Monika. Njena upornost, njen osmeh koji skriva sve što nosi u sebi, njen način da u jednoj sekundi pređe sa ozbiljne na potpuno haotičnu priču... Sve je kod nje nekako drugačije. Iako nikad ne priznajem naglas, ona je jedini razlog što se trudim da ne izgubim kontrolu nad sobom.

Ali onda čujem to. Njeno srce. Počinje da lupa ubrzano, gotovo panično. Ustajem pre nego što shvatim šta radim. Otvaram vrata i vidim je kako se tetura i pada.

U deliću sekunde sam pored nje. Hvatajući je, osećam koliko je slaba. Njeno telo klone u mojim rukama, ali srce i dalje bije kao ludo. Odnosim je nazad u sobu, polažući je na krevet.

Otvori oči iznenada, kao da je sve u redu, i odmah počne.

„Drejče! Znaš šta, ti stvarno imaš taj trenutak super heroja, ali nemaš plašt! Moramo ti nabaviti plašt, šta misliš o crnom? Crveni je kliše... Oh, ali čekaj! Ja sam pala, zar ne? Da, pala sam, ali ne zbog tebe! Mislim, pao bi i ti da te napadne knjiga! Knjiga, Drejče! Zamisli, ja prilazim, a ona se ponaša kao da je živa. Kao: 'Monika, otvori me, pročitaj me, ali možda te malo ubijem.' I ja naravno – jer sam ja, zar ne – idem ravno ka njoj! I onda, bum! Paff! I evo me, u tvojim rukama, kao prava dama u nevolji!“

Gledam je, pokušavajući da se ne nasmejem. Njen haotični tok misli ima neku čudnu logiku.

„Monika,“ kažem mirno, „ti si sigurno dobro?“

„Jesam, naravno! Dobro sam! Možda malo zbunjena, ali znaš šta? Ti si moj heroj! I, uzgred, ta knjiga – mislim da je okej! Verovatno. Ili možda nije. Znaš šta? Ti se pobrini za to, ja idem da pronađem čokoladu.“

„Ne ideš nigde,“ kažem, sada s blagim osmehom. „Reci mi još jednom – šta se tačno desilo?“

„Uff, Drejče, nisi fer! Pusti knjigu, pusti sve! Da li znaš koliko je stresno biti ja?“ kaže, prekrivajući oči rukom, ali već u sledećem trenutku se smeši.

Njena haotičnost je možda naporna, ali baš to me najviše fascinira kod nje.

Monika me gleda, oči joj sjaje na način koji obećava ludu priču. Sedi na krevetu s rukama u vazduhu, kao da orkestrira najvažniji koncert svog života.

„Dakle, Drejče,“ počinje ozbiljnim tonom, „pripremi se. Ovo će biti... pa, najluđih pet minuta tvog života.“

Naslonim se na zid, spreman za njen šou. „Udari me, Monika.“

„Ok, dakle Morgana – znaš, moja haus veštica – otkrila mi je da je Ignjatije... moj tata.“

„Šta?“ kažem, ali ona digne prst u vazduh kao znak da ćutim.

„Nije pravi tata! Mislim, jeste, ali nije... znaš, biološki. Nego... duhovni. Ne pitaj. Dugujem mu svoj život jer me je ubio.“

Treptam. „Šta?“

„Ubio me kad sam bila beba!“ odgovara sa oduševljenjem, kao da govori o nekom kul letovanju. „Ali! Bacio je čini koje su me vratile u život, i to ne samo da me je oživeo, nego me je napravio, napravio je duhovnu mene i da inače ja sam Luna ona prva zaštitnica. Telesno sam ona, duhovno sam Ignjatije, a i Leonina ćerka valjda... Mislim, uglavnom – da citiram Morganu – 'opasnu mračnu boginju sa super moćima.'“ to sam ti ja mislim nije bas tako rekla al to je mislila. Uglavnom ignjatije me oziveo.

„Pa, bar je to lepo od njega,“ promrmljam.

„Nije lepo, Drejče! Pokušao je da me ubije i slučajno ubacio duh u mene! Pitam se kakva je ta Luna bila, možda bi bila dosadna da sam ostala duhovno Luna. Nebitno. Uglavnom, Ignjatije je hteo da umrem, ali – bum! – nešto je pošlo naopako, jer sam, znaš, ja.“