~ PROKLETI ~

Klarina Zavera (50deo)

Mononika je hodala dugim hodnikom akademije, njeni koraci odjekivali su u tišini.

Glava joj je pulsirala od bola, ali srce je tuklo još jače. Bes, razočaranje, gađenje.

Pa dobro, Monika, bar si sada bogatija za još jednu porodičnu tragediju. Izdaja, laži, krvne veze s čudovištem... Sarkastičan osmeh joj je prešao preko usana. A mislila sam da će ovaj dan biti običan.

Zaustavila se pred vratima direktorkine kancelarije. Nije pokucala. Samo ih je otvorila i ušla unutra.

Direktorka je sedela za stolom, mirna kao i uvek. Pisala je nešto perom, kao da se ništa značajno nije dogodilo.

Monika je prekrstila ruke. "Moramo da pričamo."

Direktorka nije podigla pogled. "Vrata postoje sa razlogom, Monika."

"Da, i taj razlog je da se zatvore pred istinom," odbrusila je. "Ali meni je dosta zatvorenih vrata. Dosta mi je laži."

Napravila je korak napred i položila dlan na sto. "Od prvog dana ste me lagali. Prvo o mom poreklu. Kraljevska krv, moć, sudbina... A onda - bum! Veliki obrt! Nisam nikakva princeza. Ja sam ćerka čudovišta. Ignjatijeva ćerka."

Direktorka je naglo podigla pogled. Oči su joj bile raširene. Šokirane.

Monika je stisnula vilicu. "Oh, nemojte mi sada govoriti da niste znali. Nemojte mi prodavati još jednu priču."

Direktorka je i dalje ćutala.

Monika se nasmejala, ali u tom osmehu nije bilo radosti, samo gorčine.

"Vau, možda sam moćnija od vas," rekla je, ponosno podigavši bradu. "Možda bi trebalo da se plašite. Ali mene zanima - odakle vam tolika mržnja? Šta vam toliko smeta? To što sam prokleta ili to što sam jača od svih vas?"

Direktorka je uzdahnula i lagano ustala sa stolice.

"Monika... trebaš nam."

Monika se trznula. "Molim?"

Direktorka je polako prišla. "Ja te se ne plašim. A kada pokažeš svima ko si, neće ni ostali."

Tišina.

Monika je stezala pesnice, boreći se sa osećajem u grudima. Poverovati ili ne?

Nije znala.

Ali znala je jedno za dva dana, posle bala, odlazi.

Bez obzira na sve.

Monika je brzo koračala kroz hodnike akademije, a bes joj je ključao u grudima. Još uvek je osećala direktorkine reči u mislima, ali nije želela da razmišlja o njima. Trebalo joj je vazduha. Tišine. Bilo čega osim laži i izdaje. Zato se popela na krov akademije.

Ali nije bila sama.

Oliver je već stajao tamo, oslonjen na ogradu, gledajući u horizont. Kad ju je spazio, lice mu se odmah smrknulo.

„Izgleda da si još uvek živa," promrmljao je sarkastično, ne pogledavši je direktno.

Monika je prevrnula očima. „Vidim da si i dalje ogorčen bez pravog razloga."

Oliver se tada okrenuo ka njoj i osmehnuo se, ali to nije bio osmeh kakav je nekad imao. Bio je iskrivljen, pun gneva. „Bez razloga? Stvarno? Možda sam samo umoran od toga da te svi tretiraju kao neku j*ebenu princezu. A šta si ti zapravo? Čudovište."

Reč ju je pogodila kao udarac.

U sledećem trenutku, pre nego što je uspela da se iskontroliše, ruka joj je poletela i osamarila ga. Zvuk je odjeknuo krošnjama ispod krova.

Ali Oliver nije pao.

Njegove oči su iznenada zasijale čudnim sjajem, kao da su ga obuzele nevidljive sile. Usta su mu se delimično otvorila, ali nije ispustio ni reč. I onda, iznenada, zateturao se i srušio na kolena, nesvestan.

Monika je zapanjeno gledala prizor pred sobom. Nije mu udarac mogao ovo uraditi.

Nakon nekoliko sekundi, Oliver je naglo otvorio oči i dahćući se uspravio. Ali izraz lica mu je bio zbunjen, kao da se upravo probudio iz dugog sna.

„Monika?" rekao je nesigurno. „Šta... šta se dešava? Šta ja radim ovde?"

Ona se trgnula unazad. „Ne pravi se lud, upravo si me nazvao čudovištem i..."

Ali Oliver ju je samo gledao u šoku. „Ja... ne sećam se... ničega? Monika, ja te nikada ne bih..."

I tada je naglo zastenjao, uhvativši se za glavu. Njegovo telo se zatreslo, a onda su se sećanja vratila kao talas. Pogled mu se iskrivio od bola dok su slike prošlosti preplavile njegov um.

„Klara," prošaputao je. „Ona me je začarala..."

I pre nego što je Monika stigla da reaguje, ponovo je izgubio svest i pao pred njene noge.

Uskoro se približavamo kraju ovog dela. Iskreno, nisam očekivala ovoliko pregleda, pogotovo s obzirom na to da je prošlo skoro tri godine otkako sam počela da pišem ovu priču.

Jedini razlog zbog kojeg nastavljam da pišem ste vi - čitaoci. Nije fer da ne dobijete kraj, pogotovo sada kada je knjiga dostigla više od 40 poglavlja. Znam da ponekad kasnim s delovima, i priznajem da to nije idealno, ali obećavam - ova priča će dobiti svoj završetak.

A možda čak i nastavak... koji bi bio znatno ozbiljniji od ovog.