~ PROKLETI ~

Borba S Oliverom (34deo)

Scena: Monikina soba

Monika je otvorila oči uz duboki uzdah. Glava joj je pulsirala, a telo joj je bilo kao olovo. Pogledala je oko sebe i shvatila da je opet u svojoj sobi u Školi magije. Na stolu pored kreveta stajala je poruka, uredno ispisana poznatim rukopisom. Uzela ju je i pročitala naglas.

Monika: „Opet si se uvalila u nevolje, zar ne? Propustila si još časova, shvataš da će te izbaciti, zar ne? P.S. Cela škola te se plaši. Volim te. Pozdrav od Mije i Eli.”

Monika je prevrnula očima i bacila poruku na pod.

Monika: „Ah, draga Mija, tvoje poverenje u mene je inspirativno.”

Prošla je rukom kroz kosu i protegnula se, osećajući laganu vrtoglavicu. Pogledala je svoj ormar, ali ništa joj nije delovalo dovoljno... upečatljivo.

Monika: „Hm, šta da obučem danas? Ah, znam! Pikaču odelo. Jer zašto ne?”

Uz osmeh, spojila je ruke i mrmljala čarobne reči. Svetlost je ispunila sobu, a ispred nje se pojavilo savršeno pikaču odelo – crno sa zlatnim detaljima, naglašeno tankim srebrnim trakama.

Monika: „Savršeno. Kad već celo selo misli da sam opasna, neka izgledam kao opasna diva.”

Obukla je odelo i zadivljeno se ogledala u ogledalu.

Monika: „Zmajevi su krivi za sve. Definitivno su krivi. Šta me to tera da stalno padam u nesvest? Idem da ih pronađem i tražim objašnjenje.”

Monika je hodala kroz hodnike, osećajući poglede učenika na sebi. Šapat i stisnute usne pratile su je poput senki. U njenim mislima ključalo je – od besa prema zmajevima, prema novim glasinama, prema Klari.

Iznenada, pred njom se pojavio Oliver. Njegov hladan izraz bio je kao udarac u grudi.

Monika: „Oliver! Baš te tražim!”

On ju je pogledao, oči su mu bile staklene.

Oliver: „Nemam vremena za tebe, Monika.”

Njegov ton bio je pun prezira, a Monika je osećala kako joj se tlo izmiče pod nogama.

Monika: „Šta? O čemu pričaš?”

Oliver: „Čeka me Klara.”

Monika je zatreptala, ne verujući onome što je čula.

Monika: „Klara? Oh, naravno. Ona savršena tatina Priceza koja nikada ne greši! Reci mi, Oliver, da li ti je rekla i da je ona odgovorna za one novine?”

Oliver se ukočio.

Monika: „Da, baš te novine koje su objavile sve o meni. O mom detinjstvu, o mojoj prošlosti, o stvarima koje nikoga ne bi trebalo da zanimaju! A ti... ti si izabrao da staneš na njenu stranu?!”

Oliver: „Ti uvek moraš da kriviš nekog drugog, zar ne? Možda bi trebalo da pogledaš sebe, Monika.”

Te reči bile su poput noža.

Monika: „Pogledati sebe?! Znaš šta, Oliver? Ne mogu da verujem da si toliko slep. Klara je manipulatorka! Sve ovo je njena igra, a ti si samo lutka!”

Oliver je podigao ruku, i zelena svetlost počela je da svetluca oko njegovih prstiju.

Oliver: „Misliš da znaš sve, zar ne? Možda je vreme da te naučim lekciju.”

Monika je zatreptala, a njena plava energija automatski se aktivirala, zračeći oko nje poput aure.

Monika: „Ako želiš da igraš ovu igru, Oliver, samo napred!”

Magija je eksplodirala između njih. Oliver je poslao talas energije prema njoj, ali Monika ga je lako neutralisala, uzvraćajući zrakom plave energije koji je pomešao vazduh i stvorio jaku vibraciju.

Oliver: „Previše si moćna za običnu vešticu ti si prokleto zlo, Monika!”

Monika: „A ti si previše naivan da bi video istinu!”

Sudar njihovih magija bio je poput groma – svetlost i tama preklapale su se u intenzivnoj borbi. Monika je počela da dominira, njena snaga je rasla iz besa koji je osećala prema Klari, prema Oliveru, prema svima koji su je izdali.

U jednom trenutku, njena energija eksplodirala je poput talasa. Plavi zrak pogodio je Olivera direktno u grudi, bacivši ga na pod.

Oliver je ležao nepomično, boreći se za dah. Njegov pogled bio je ispunjen strahom dok je gledao Moniku.

Oliver: „Šta... šta si to uradila?!”

Monika je zbunjeno pogledala svoje ruke, a zatim svoj odraz u prozoru pored. Njena kosa bila je plava, svetleća, poput plamena. Izgledala je kao neko potpuno drugi.

Monika: „Ne... ja... Nisam htela...”

Pogledala je Olivera, koji se pridigao i drhtavom rukom obrisao tragove krvi s usne.

Oliver: „Šta si ti, Monika?”

Njen dah postao je plitak. Strah i sram preplavili su je.

Monika: „Žao mi je... Žao mi je...”

Bez reči, okrenula se i pobegla, ostavljajući Olivera zbunjenog i prestrašenog u hladnom hodniku, dok su drugi učenici bežali.