~ PROKLETI ~

Suza (49deo)

Monika je pažljivo povela devojku ka njenoj kući, obgrlivši je rukom dok je ova jedva stajala na nogama. Putem su ih svi u selu gledali. Pogledi su bili puni prezira, mržnje, a neki čak i straha. Šaputali su za njihovim leđima.

"To je ona," čula je Monika kako neko kaže. "Prokleta je. Sve oko nje je smrt."

Držala je glavu visoko, iako je svaki njihov pogled bio kao bodež koji joj se zabija u srce. Devojka koju je vodila tiho je jecala.

Konačno su stigle do male kuće na kraju sela. Vrata su se naglo otvorila, i izašla je žena, starija i mršava, sa očima crvenim od plača. Bila je to majka devojke.

"Moja mala!" uzviknula je žena, zgrabivši devojku i privivši je uz grudi. Monika je stajala po strani, osećajući da joj tu nije mesto.

Žena je pogledala Moniku, a njen izraz lica bio je pomešan – zahvalnost i tuga.

"Hvala što si je vratila," rekla je tiho. Zatim je spustila pogled i uzdahnula. "Ali znate li... šta se desilo? Šta je njoj urađeno?"

Monika je ćutala, ali majka je nastavila.

"Njeno detinjstvo je bilo pakao. Otac ju je napustio pre nego što je progovorila prvu reč. Majka sam joj ja, ali... nisam mogla da je zaštitim od zla ovog sveta. Svi su je maltretirali, ismevali. A kad je odrasla, stvari su postale još gore. Izabrali su je, jer je slaba. Jer niko nije stao uz nju."

Monika nije imala šta da kaže. Osećala je težinu priče i znala je da je Ignjatije ciljao baš na tu slabost.

Kada je krenula nazad ka akademiji, noć je već padala. Njeni koraci odjekivali su tiho u mračnim ulicama. Međutim, tišina nije potrajala dugo.

"Pogledajte je!" neko je povikao iz senke. "Prokleta je! Ne želimo je ovde!"

"Zar nam nije dovoljno zla donela?" dodao je drugi glas.

Pre nego što je stigla da reaguje, kamen joj je proletao pored glave. Drugi ju je udario u rame. Vrisnula je, zgrabila štap iz svoje torbe, ali nije imala snage da se brani.

Onda je odjednom, iz dubine duše, osetila nalet moći. Svet oko nje zamaglio se, a vetar ju je obavio. Osećala se kao da propada, ali pre nego što je shvatila šta se dešava, stajala je u šumi.

Pred njom je bilo tiho jezero, površine tako mirne da je odražavala zvezde iznad. Sklonila je kosu sa lica, a suze su same krenule.

Pala je na kolena pored jezera, osećajući se slomljeno.

"Zašto?" šapnula je, kao da očekuje odgovor. "Zašto me svi mrze? Zašto sam... prokleta?"

Sklupčala se pored vode, dok su suze kapale na zemlju. Prvi put nakon dugo vremena, Monika je pustila da tuga preplavi njeno srce.

Međutim, u vodi je odjednom ugledala svoj odraz kako se menja. Umesto svog lica, videla je crvene oči koje su joj govorile:

"Svi će te izdati, Monika. Svi."

Drejkov pov.

Drejk je jurio kroz šumu, glas mu je odzvanjao dok je dozivao Moniku.  On nije mogao da se smiri dok je ne pronađe. Strah mu je parao grudi dok je trčao prema jezeru, privučen mesečinom koja se odražavala na vodi.

A onda ju je ugledao. Ležala je na zemlji, nepomična, bleda, kao da je poslednji dah napustio njeno telo.

"Monika!" povikao je, kleknuvši pored nje i podigavši je u naručje.

Njene oči su se jedva otvorile. "Drejk?" šapnula je, glas joj je bio slabašan, jedva čujan.

"Tu sam, ljubavi," rekao je tiho, a glas mu je drhtao. "Bićeš dobro, obećavam ti."

Podigao ju je i nosio kroz šumu prema akademiji, ne obraćajući pažnju na granje koje ga je grebalo i lišće koje mu je padalo na lice. Sve što je bilo važno bila je ona.

U bolnici na akademiji, lekari su odmah preuzeli Moniku. Drejk je stajao pored vrata, gledajući kroz staklo, dok je bes u njemu rastao. Kada se iza njega začuo glas profesora odbrane, zategao je vilicu.

"Vidim da je dobro," rekao je profesor hladno, kao da je sve ovo bio samo još jedan običan dan.

Drejk se okrenuo ka njemu, oči su mu sevale od besa.

"Vi ste znali da će se ovo desiti!" povikao je, približivši mu se. "Ostavili ste je tamo, samu, da se suoči s tim čudovištem!"

Profesor je ostao miran, ruku sklopljenih iza leđa. "Znao sam da će uspeti. Monika je dovoljno snažna da to preživi."

Drejk je podigao prst i uperio ga u profesora, glas mu je bio ispunjen prezirom. "Vi ste je ostavili na milost i nemilost Ignjatiju! To nije test, to je čisto ludilo! Kako ste mogli da joj to uradite?"

Profesor je uzdahnuo. "Morala je da otkrije snagu u sebi, nikada ne bi naučila kako da koristi svoju moć."

"Snaga?" Drejk je napravio korak bliže, lice mu je bilo iskrivljeno od ljutnje. "Ona je skoro umrla zbog vašeg 'treninga.' I šta da nije uspela? Šta da je Ignjatije pobedio?"

Profesor ga je pogledao, oči su mu nakratko zatreperile nesigurnošću, ali se brzo povratio. "Nikada nije bilo sumnje da nece uspeti," rekao je tiho.

Drejk je stegnuo pesnice i nakratko zaćutao, pre nego što je odlučno rekao: "Nikada više. Ako želite da trenirate studente, pronađite drugi način. Jer sledeći put kada je ostavite samu, pobrinuću se da za to odgovarate."

Nakon što je završio, Drejk se okrenuo i ušao u sobu gde je Monika ležala.

Monika je bila budna, gledala je u plafon, oči su joj bile pune suza. Kad ga je ugledala, slabašno se osmehnula.

"Spasio si me," prošaputala je.

Drejk je seo pored nje i uzeo njenu ruku u svoju. "Uvek ću te spasiti, Monika. Uvek. Više nikada nećeš biti sama."

U njegovim rečima nije bilo samo obećanje. Bila je to zakletva.