~ PROKLETI ~

Trening (47 Deo)

"Definitivno, ovo je najgori trening u mom životu." Mislim, stvarno, ko normalan nosi kofe vode kao neki junak iz kineskog filma? Možda to nisu baš horori, ali za mene JESU.

"Ubrzaj se, Ildesova! Hoćeš li ti ojačati ili ne?" - Profesor odbrane sedeo je na stolu. Na stolu! S čajem! Dok ja vučem kofe vode i glumim magarca. Uf, kako me nervira! Bacila sam kofe s vodom, zadihana, gledam u njega i mislim: Kojim tačno putem sam skrenula u ovo ludilo svog života?

"Šta misliš, Ildesova?" pita on s podignutom obrvom, mešajući taj svoj čaj kao da smo u nekoj britanskoj seriji.

"Mislim... da mi je žao što sam vas spasila."
To mi je samo izletelo. Ups.

"Znaš šta," kaže on, smeškajući se, "možda si nekultivisana, ali bar si iskrena. To cenim." I onda, kao da to nije ništa, ustane i doda: "Hajde, idemo dalje s treningom. Inače, kosa ti je stvarno lepa, još uvek plava poput neba."

Stvarno? To mu je sad bitno? "Još treninga?" frknula sam.

"Monika, moraš da ojačaš. Ignjatijeve moći nisu za šalu. Ako ga želiš pobediti, treba ti trening. Puno treninga."
Ignjatijeve moći nisu za šalu, ali ovo maltretiranje očigledno jeste.

Dok smo išli ka šumi, on je počeo neku dugu filozofsku priču. "Imate moći koje niko nema. To moramo iskoristiti."
Naravno, moći. Jer to je moj život sad - magične moći i kofe vode. Super.

Stigli smo do nekog ogromnog drveta, a on se okrenuo prema meni i mrtav ozbiljan rekao: "Popni se na ovo drvo. Bez pomoći."
Gledam ga. Gledam drvo. Drvo me gleda nazad, kao da mi govori: Srećno s ovim, mala.
"Da se popnem? Na ovo? Sa svojim životnim izborima?" pitala sam.

"Brže!" viče on odozdo dok ja pokušavam da se ne sapletem na prvoj grani. "Ako padneš, penji se ponovo!"
Super. Odličan plan. Možda da odem kući i napišem testament pre toga?

Nekako sam se popela na vrh, sva u modricama i ogrebotinama, dok mi je srce htelo da iskoči. "Bravo," rekao je, klimnuvši glavom. "Ali ovo je samo početak."
Samo početak? Pa ovo je već sredina mog živčanog sloma!

Sledeći zadatak? Ledeno jezero. Naravno. Jer što da ne? Stojim u vodi, zubi mi cvokoću, a on mi govori da "osluškujem snagu vode."
Osluškujem, profesore. Čujem je kako mi govori da bežim kući pod ćebe.

Stojim u jezeru, zubi mi cvokoću, a profesor me gleda s obale, naravno sa šoljom čaja u ruci. "Zatvori oči, Ildesova," kaže on glasom kao da meditira na nekom tibetanskom vrhu. "Oseti vodu. Pusti je da te vodi."

Da me vodi? Sve što osećam je kako se pretvaram u kocku leda.

Zatvorila sam oči, više da ne gledam njegov nadmeni izraz nego zbog meditacije, i pokušala da "osetim" vodu. Prva misao? Monika, zašto ovo radiš sebi? Druga misao? Voda je mokra. Šta sad?

"Koncentriši se!" vikne on. "Poveži se sa energijom vode!"

Otvorila sam oči i iznervirano ga pogledala. "Profesore, jedina energija koju sada osećam je potreba da pojedem ogromnu čokoladu."

Ignorisao je moju duhovitost, naravno, jer bi bilo previše da se nasmeje. "Ako ne naučiš da kontrolišeš vodu, kako misliš da se suprotstaviš Ignjatiju? Njegove moći nisu samo jače - on zna kako da ih koristi."

Pogledala sam ga. "Pa, možda ja mogu da ga porazim tako što ću ga udaviti kofom vode koju ste mi naterali da nosim!"

On uzdahnu i odmahne glavom. "Ildesova, tvoje moći nisu tu da bi se koristile za osvetu. One su tvoja snaga. Tvoj put."

Zarolala sam oči. Moj put? Moj put vodi pravo u toplu kupku i knjigu, a ne kroz ovu smrzavajuću obuku.

"Sad pokušaj ponovo," rekao je. "Osećaj, ne razmišljaj."