On ✔

Pomozi neprijatelju

Teturao je po stazici dok smo ga Sven i ja nosili do njegova stana.

Nenormalno mi je smetala ta prisnost sa njime čak i dok je ovako pijan.

'Spustimo ga na trosjed, ja ću doći brzo čim pokupi ostale.'

Sven je rekao otključavajući stan.

'Ne može sam ostati'

Rekla sam hvatajući ga za ruku jer mi je već polako počeo kliziti.

'Ni neće'

Zbunjeno sam ga pogledala.

'A ne!'

Viknula sam i stavila ga sasvim u Svenov poluzagrljaj.

'Ivy, molim te'

Položio ga je u dnevni boravak i vratio se k meni u hodnik.

'Nadam se da neće imati glavobolju'

Rekla sam i pokušala izaći iz stana.

Stao je ispred mene sklopivši ruke.

'Ostani, ne može sam, vraćam se za najviše pola sata.'

Doviknuo je trčeći niz stepenice do obližnjeg lifta.

'No Sven,krasno!'

Izderala sam se glasno i začula nekakav šum koji je dopirao iz dnevne sobe.

Nosnice mi je odmah zauzeo smrad bljuvotine.

Nije mogao ni ustati ispovraćao se po sebi. Bravo Ryan. Oduvijek je bio mulac, izgleda da se uopće nije promjenio.

Uzela sam krpu i obrisala onaj dio ruke za koji sam ga trebala primiti.

Odvela sam ga u kupaonu i posjela na wc školjku.

Eto ti Iva, pomažeš svome neprijatelju. To pokazuje koliko si bolja od njega!

Preokrenula sam očima i glasno uzdahnula stavarajući očiti osjećaj nelagodnosti.

Skinula sam mu prljavu košulju te ga ponovno primila i stavila pod tuš.

Valjda će se otrijezniti od ledene vode, ako ništa doći će k sebi.

Sjeo je i podigao glavu, tijelo mu se naježilo od kapljica bistre hladne vode.

Protrljao je lice i tada sam shvatila da dolazi k sebi.

Izašla sam iz kupane i čekala Svena ispred vrata u hodniku.

Ne volim biti sama sa njime. Pritisak koji stavara na mene je ogroman.. toliki da pomislim kako ću izdati sama sebe.

Čulo se zatvaranje vode i otvaranje vrata.

Sav mokar, u hlačama i golog torza izašao je iz držeći glavu među rukama.

'Hvala što si ostala sa mnom'

Rekao je kada je shvatio da nije sam u stanu.

Pristojno sam kimnula glavom i okrenula se k vratim potpuno.

'Ne moraš stajati pred vratima, ja nisam neki opasni ubojica da trebaš biti u strepnji'

Vječiti podsmijeh koji ga je činio Ryanom podjebavačem bio je prisutan.

'Dobro mi je ovako'

Slegnuo je ramenima.

'Kako želiš'

'Oprosti što si ovo morala vidjeti. Inače nisam ovakav'

Pokazivao je rukom na bljuvotinu posred poda.

'U redu je'

Podigla sam ruku u znak da ne mora objašnjavati kakav je.
Ionako ga poznajem predobro.

Uhvatio se za glavu i glasno vrisnuo.

'Jebemu'

Stresla sam se na sekundu od grmljavine koja je izašla iz njegovih usta.

Prekopala sam po torbici i izvadila kutijicu Aspirina.

'Izvoli'

Pružila sam mu ih.
Vršcima prstiju dotaknuo je moje.. pogledi su nam se sreli.

Prebacivao je pogled čas na moje usne čas na oči kao da je čekao nekakvu reakciju.
Ili nekakav odgovor.. u nedoumici je bio.

'Iva, jesi to ti?'

Odmahnula sam glavom.

'Po stoto put nisam Iva!'

Dreknula sam i odmaknula se.

Sven, Ivan i Luka su stali gledati u nas kao da se radi o najzanimljivijoj predstavi na svijetu.

'Što se događa?'

Lukin glas me naveo da prestanem bijesno gledati u Ryana i obratim pozornost na njih.

'Prijatelj vam se uneredio. Ovo je posljednji put što ti činim uslugu Sven'

Izlazeći iz stana još jednom sam svrnula pogled na Ryana koji je bijesnije nego ja maločas bacio tablete o pod.

Sreća u meni je bila neopisiva.
Već je počeo sa paranojom i uništavanjem samog sebe.

Na kraju će dotući sam sebe bez da se ja imalo potrudim.